GRUJA KRV DAO ČAK 173 PUTA: Humanitarac Tomislav Grujić iz Azanje neumorni je sakupljač različitih starina i zavičajne baštine

Pola veka i čitavog sebe uložio je u misiju baštinika zavičajnog stvaralaštva. Osim što je udahnuo život zaboravljenim starinama, pomogao je i da neki ljudi ostanu u životu - dao je više od 70 litara krvi za druge.

Put nas je naneo pred Grujinu kuću sa narodnim poslanikom iz ovog kraja, Rodoljubom Stanimirovićem. Došao je poslanik da upita Gruju za zdravlje i da ponudi pomoć ako mu takvo što treba. Zna za red, nije od onih "foteljaša" koji ne zalaze među narod.

- Tomislav Grujić je apsolutni rekorder u našem okrugu u dobrovoljnom davalaštvu krvi. Hoću da mu se zahvalim jer je veliki humanista i dobrotvor, a i svestran je, predan, odan svojim korenima. Smatram obavezom da ga saslušam, uvažim - kaže nam Stanimirović, i sam Azanjac.

Gruja se zahvaljuje poslaniku. Veli, ovo je prvi put da na njegovu kapiju pokuca neki funkcioner, pita ga za zdravlje i kako može da pomogne.

- Nisam očekivao nikad da mi se zahvaljuju, ali mi je drago da se neko setio da to uradi - kaže Gruja.

Srećan je što može da nam pokaže svoj kolekcionarski učinak. U svoj istraživačko-sakupljački poduhvat ušao je Gruja pre pola veka. Kopajući po tavanima i podrumima, ispod decenijske prašine, oslobodio je vredne predmete, svaki dostojan da bude muzejski primerak.

- Nema kuće u selu i okolini u koju nisam ušao. Uglavnom sam sakupljao upotrebne predmete i stari novac. Imam predmete iz neolita - iglu od životinjske kosti, cev i ciglu iz rimskog doba... Imam nekoliko hiljada predmeta. Imali smo ideju da otvorimo zavičajni muzej, otkupili smo magaze, ali ništa od toga na kraju nije bilo - priča Gruja.

Od seoskog muzeja, možda, ništa neće ni biti, ali kod Gruje je već sada muzej. Čak je i okućnica puna starina. Dok razgledamo, saznajemo da je ovaj običan-neobičan čovek živeo u Nemačkoj, Francuskoj, Italiji. Bio poljoprivrednik, vozač, moler. A pre svega, čovek sa velikim "č".

Krv je prvi put dao sa 19 godina, u svom selu, kada davaoci nisu pozivani putem televizije i društvenih mreža, već preko razglasa. Od tada do svoje 67. godine krv je dao 173 puta, više od 70 litara.

- Volim da pomažem. Usreći me sama pomisao da sam nekome pomogao, možda nekoga spasao. Ako bi trebalo, dao bih i organ - priča azanjski humanitarac.

Sve mu je lako, osim nedostajanja. Sin mu je s porodicom u Italiji. Supruga Nada preminula je pre godinu, bili su više od pola života zajedno. Usamljenost mu sada "remeti" pas Acko. Naučio ga je, kaže, i da "peva" dok ga prati na fruli. Čak i igraju fudbal. Uverili smo se, Acko hvata loptu prednjim šapama bolje nego neki izvikani trećerazredni golmani.

NARAVI PRETOČIO U KNjIGU

GRUJA je sav posvećen svojoj Azanji i tome da je sačuva od zaborava, pa je njene ljude i naravi pretočio u knjigu, literarni prvenac "Iz Azanje, bre". U njoj besedi o Azanjcima, njihovim nadimcima, uzrečicama, anegdotama. Trenutno priprema dve knjige. Jedna je o azanjskim muzičarima. To mu je malo i da vrati dug precima. Otac, deda i stric svirali su violinu, dvojica stričeva harmonike. I sam Gruja muzicira katkad na harmonici, onako za svoju dušu. Nada se i da ove zime završi roman započet pre više godina.

AZANjSKA POGAČA

TOMISLAV Grujić jedan je od osnivača "Azanjske pogače", jedne od najstarijih i najvećih manifestacija u Srbiji. Najveća pogača koju su Azanjci umesili imala je 635 kilograma. Gruja se dosetio, pa napravio i najmanju pogaču, radi štosa, ne veću od nokta. Čuva je i danas.