NADAJU SE POVRATKU PRESLICA I ČISTOG RUNA: U Lozničkom kraju nestale su bojadžijske i vunovlačarske radnje

Danas se teško mogu pronaći bojadžije i vunovlačari, a samo do pre nešto više od decenije imalo ih je skoro svako veće selo.

Na njih danas podsećaju preostale table na davno zamandaljenim radnjama. Naslednici su, uglavnom, izabrali druge poslove, a i oni retki koji su sačuvali ovo zanimanje, bave se njime više kao dopunskim poslom.

Tako je i u Zavlaci kod Krupnja. Ovo mesto ponosilo se najvećim brojem kamenorezaca, bojadžija, vunovlačara, užara, bunardžija... U ovim vremenima najduže su se održali kamenoresci.

- Stanko Jezdimirović bio je sjajan bojadžija i vunovlačar, ali i divan čovek - priča nam Ljubinka Vasić iz Šurica, koja je rođena i odrasla u susednom Mojkoviću.

- Nema te kuće da joj čika Stanko nije vrhunski, časno i pošteno obavio posao. Cenio je podjednako svaku mušteriju, bio on domaćin ili puki siromah. Bio je čovek za najveće poštovanje.

U Loznici dugo već nema bojadžija. Pojedine radnje uzimaju vunu ili odela za farbanje i šalju ih na druge adrese da se udovolji mušteriji. Nekadašnja bojadžijska radnja "Etilen" Stanimira Staće Ilića, koja je imala i hemijsko čišćenje u centru Loznice, ne radi skoro četvrt veka, a imala je tradiciju dužu od jednog veka. Majstor Staća bio je jedan od najuglednijih Lozničana druge polovine 20. veka, poznat po profesionalnosti i čestitosti. Bio je "široke ruke".

Poznati loznički sportista Aleksandar Lečić rekao nam je da će majstor Staća ostati zapamćen i po tome što više od pola veka nije propustio nijednu utakmicu tadašnjeg LSK-a (FK Loznica) i što je posle svake od njih, bez obzira na to da li su pobedili ili izgubili, čašćavao najboljeg igrača toga dana.

- Nema odakle nam ljudi nisu dolazili, iz svih sela Jadra, kao i dosta meštana pocerskih, rađevskih i podrinjskih mesta, da im činimo usluge - priča Stanimirov sin Milan, uspešni loznički preduzetnik, koji je još kao dete ušao u tajne bojadžijskog esnafa.

- Dolazili su nam i ljudi sa leve obale Drine, od monaštva iz čuvenog Manastira Tavna, pa dalje prema Bijeljini, odnosno Zvorniku. Tako smo i stekli "armiju" dobrih poznanika, prijatelja pa i kumova, što našoj porodici i danas mnogo znači. Još u ono komunističko vreme, kako svedoči prota Stanko Vasić, majstor Staća nije naplaćivao usluge sveštenicima. Danas u Loznici nema bojadžijske radnje, što je nekada bilo nezamislivo.

Tršićanin Budimir Budo Matić, koji ima etno-selo kraj nekadašnjeg imanja Vuka Karadžića, već 12 godina pokušava da vrati običaje prela, posela i mobe. Nije mu namera samo da se sačuva tradicija, već i da se stane sa praksom bacanja ili prodaje čiste ovčje vune u bescenje. Budimirova majka Milica, koja se upokojila pre nekoliko godina, obučila je više stotina prelja i podržavala sina u njegovom naumu da sačuva običaje vezane za korišćenje vune. Prela nema ni u selu Runjanima, ali ima prelja koje se ne predaju. Među njima su i Dušanka i Marica Mitić, koje i danas često uzimaju preslicu u ruke. Kako kažu, da učine dobro, ali i da prekrate dosadne zimske dane koji slede. I one su podučile tom poslu mnoge mlađe žene iz svog i susednih sela. Baka Marica kaže da se obradovala kad je saznala da u Loznici, mada nema vunovlačara, ima radnji koje prodaju vunicu u kanurama koja može da bude i obojena.

- Mislim da se vreme čiste vune vraća - kaže baka Marica.

- Kad uzem preslicu, osećam se lepo. Tad se setim najlepših dana detinjstva i mladosti, onih divnih prela kraj Jadra, u mojoj kući u Gornjem Dobriću, gde sam rođena i odrasla. Predem i uživam...

ČARAPE VOLE DA NOSE I MLADI

SVAKE zime od vune ispletemo više pari čarapa, a na naše zadovoljstvo, poslednjih godina mladi ih sve češće koriste, iako su doskora od njih bežali "kao đavo od krsta" - priča Dušanka Mitić.