KLOPOTARE VIŠE NIKO NE PRAVI: Dušan Madić, jedini majstor svog zanata

Dušan Madić (88), iz pirotskog sela Dobri Do, jedan je od poslednjih, ako ne i poslednji majstor i "muzičar" sluhista, koji se bavi proizodnjom klepetuša, zvonaca ili klopotara kako se ovde kaže, koji su svojom zvonjavom i kloparanjem krasili svako stado i nepogrešivo "detektovali" lokaciju na kojoj su ovce pasle. Klopotari i zvonca su naročito bili od velike koristi kada je gusta magla, noću i u drugim prilikama kada je njihova jednolična i prijatna zvonjava pastiru davala do znanja da je sa stadom sve u redu.

- Za ovaj zanat sam se zainteresovao još od najmlađih dana. Sada sam jedini u okrugu koji pravi zvonce i klopotare, ali se ni meni ne isplati, jer nema mnogo zainteresovanih za kupovinu. Teško da bi se moglo živeti samo od ovog posla, koji radim više iz ljubavi nego zbog para. U selu Rsovci su bila tri odlična majstora, nažalost oni su odavno poumirali, tako da sam već duže vreme jedini - kaže Dušan, koji leti obitava na svom imanju kod Planinarskog doma.

Najveća majstorija kod pravljenja ovih stočarskih "instrumenata" jeste sastaviti i učiniti za uvo prihvatljivim zvuk zvona i klatna koje udara o zidove. Oni ne smeju da odudaraju, već treba da budu u skladu i da se dopunjuju, da zvuk bude prijatan za uvo. Naravno, uslov je da se čuju bar nekoliko stotina metara dalje od samog stada. Klopotari i zvonca mogu biti teški i preko pola kilograma, pa su otuda vezivani i kačeni na vratove jakih ovnova ili ovaca koje predvode stado. Na njihovu zvonjavu su se navikavali i psi čuvari, ali i same ovce koje su sledile predvodnicu ili predvodnika. Stari stočari su izuzetno cenili dobra zvonca i klopotare i po njima su na daljinu raspoznavali stada i pastire. Za dobar klopotar su davali i po nekoliko grla ovaca ili najboljeg ovna.

Tačno su znali u kom delu planine je čije stado i po najgušćoj magli. Na neki način su bili sredstvo komunikacije u stadu, ali i među pastirima. Danas su, kaže Madić, malobrojna stada obezbeđena električnim pastiricama, jer malo ko voli i hoće da ide za ovcama i bude sa njima povazdan i tokom paklenih vrućina, a još manje za vreme obilnih kiša, kada ovce vole najviše da pasu, kada su najpokretljivije i kada ne planduju.

Zvonca i klopotari su za sve pastire takoreći bili najveća svetinja. Nažalost, bilo je i onih koji bi iz nečijeg stada ukrali poneki klopotar za svoje stado koje je desetinama kilometara udaljeno u okolini drugog sela. Jedina "sankcija" za ovakve lopove, prema nepisanom staroplaninskom pastirskom pravilu koje se vekovima nije menjalo, bile su batine i to tojagom. Krađu niko nije opravdavao i svi su se trudili da lopov bude otkriven, kako i oni sami ne bi poslali žtrve kradljivaca, koji bi uz batine bio i "ekskomuniciran" od drugih pastira.

UME I DA SVIRA

Osim što se bavi gotovo izumrlim umećem, vitalni Madić je tokom svih minulih decenija naučio da svira duduk, gajde, frulu i druge pastirske instrumente. Iako nije mnogo ostalo do devedesetog rođendana, Dušan je i dalje vitalan i stamen. Ove sezone je ručno pokosio oko dva hektara vlastitih livada i kaže da nimalo ne oseća umor. Jedino mu je žao što među mlađima nema zainteresovanih da im prenese svoje znanje i veštine.