SEĆANJE NA NEVINE ŽRTVE: U Novom Sadu otkrivena spomen ploča braći Jovandić

Svu petoricu su ubili, a njihovu majku Jelenu Jelu Jovandić, ostavili su u životu da sa tugom i bolom nosi sećanje na svoje sinove sve do 1971. kada je preminula.

Podsećajući na krvavi januar 1942. godine i stradanje porodice Jovandić, Petar Đurđev, direktor Istorijskog arhiva grada, predočio je da je 23. januara pre 80 godina racija krenula svom silinom. Znali su da se sprema neko zlo, ali, nadali su se da će ih zaobići jer su bili miroljubiv narod.

- U toj Vartolomejskoj noći stradali su nevini ljudi, isključivo civili - kazao je Đurđev, dodajući da nije bilo nikakvog sukoba sa nekim oružanim formacijama, već svesna politika izmene demografske strukture stanovništva na ovim prostorima.

Dalibor Rožić, član Gradskog veća za obrazovanje koji je prisustvovao jučerašnjem oktrivanju spomen ploče zajedno sa Sinišom Jokićem, direktorom Zavoda za zaštitu spomenika kulture i sveštenstvom Eparhije bačke, rekao je da otkrivanjem spomen ploče skreće se pažnja javnosti na stradanje u Novosadskoj raciji i konkretno braće Jovandić.

Braća Jovandić stradala su u rano jutro 23. januara 1942., trećeg dana racije. Mađarske vlasti su pokucale i na vrata Jovandića, i s praga su pitali koje su vere, a kada je jedan od sinova odgovorio da su pravoslavni, naređeno im je da smesta izađu u dvorište. Majci su naredili da ostane u kući.

Sa spoljne strane jedan žandarm držao je kvaku ne dozvolivši majci koja je slutila zlo, da izađe za svojom decom. Zatočena u kući, čula je pucnje i jauke svojih sinova.

Komisiji za ispitivanje zločina u Novosadskoj raciji Jelka je 11. decembra 1944. detaljno opisala taj strašni dan. Ispričala je kako je dok se borila sa žandarmom da otvori vrata čula pet hitaca iz dvorišta, sve jedan za drugim. Njenim sinovima pucano je u potiljak. Kada je uspela da izađe iz kuće ugledala je stravičnu sliku - uz zid komšijine kuće ležala su okrvavljena i beživotna tela njene dece.

Po zapovesti zlotvora nije smela da ih pomera.Kao u snu išla je od jednog do drugog, dozivala ih, milovala po kosi,jaukala...Pao je mrak kada je kamion stao ispred Jelkine kuće.Žandarmi su tela njenih sinova ,poput smrznutih cepanica, ubacili u prikolicu.Molila ih je da i nju ubiju.Nisu hteli.Njene sinove bacili su u otvor na zaleđenom Dunavu,kao što su pod led gurnuli još na stotine Srba, Jevreja i Roma tog zločinom okrvavljenog januara.

Majka Jelka je posle rata na sudu jedva smogla snage da opiše svoju tragediju,ali ni u koga nije upirala prstom.