SRCE PUNO KADA NEKOM POMOGNEM: Jelena Maksimović, jedina žena član Vatrogasnog bataljona u Kraljevu
NAŠ posao je pre svega humanog karaktera jer sama činjenica da spasavamo nečiji život ili imovinu, bez obzira na težinu situacije i intervencije, od neprocenjivog je značaja. Biti u službi građana i pomagati ljudima u nevolji za mene je bio glavni razlog i motiv opredeljenja za ovaj posao. Velika mi je čast što sam deo ove porodice i što imam privilegiju da sarađujem sa izuzetno profesionalnim kolegama i divnim ljudima.
Foto G. Šljivić
Ovako, u samo nekoliko rečenica, Jelena Maksimović (43), jedina ženska pripadnica Vatrogasno-spasilačkog bataljona (VSB) u Kraljevu, iskreno i emotivno pojašnjava zašto se odlučila baš za ovaj poziv.
- Srce mi je puno kada znam da nekome mogu da pomognem. Za mene je bio veliki izazov da postanem deo ove jedinice i to mi je pošlo za rukom 2014. godine. Ovde se ne gase samo požari, ovde se spasavaju imovina i životi i prilikom elementarnih nepogoda ili saobraćajnih nesreća. Adrenalin je uvek na najvišem nivou, a motiv nikada ne nedostaje - priča Jelena. - Samo što sam počela da radim, imala sam neku vrstu "vatrenog krštenja" u nezapamćenoj poplavi koja je zadesila kraljevački kraj, odnosno teritoriju koju pokrivamo. Tada smo svi, bez izuzetka, dali svoj maksimum uložili i više od 100 osto svojih mogućnosti i kapaciteta da pomognemo tamo gde je to bilo potrebno.
Kao majka troje dece, trinaestogodišnjeg i petogodišnjeg dečaka i kćerkice koja ide u četvrti razred osnovne škole, ova hrabra pripadnica kraljevačkog VSB svoje profesionalne i privatne obaveze uspeva da uskladi uz ogromnu podršku porodice i razumevanje svojih kolega.
- Posao zahteva da dam celu sebe, ali moja porodica zbog toga ne trpi. Uspešno slažem te kockice, uklapam ih u svakodnevni mozaik, uz ogromnu podršku supruga, takođe zaposlenog u MUP, koji mi je veliki oslonac. Poseban odnos sam izgradila sa kolegama. Priče koje sam ranije slušala da su jedna porodica, spremni da jedni drugima uvek izađu u susret, pokazale su se kao istinite. Kao da svi dišemo istim plućima. Svaki problem, brigu ili sreću zajedno delimo. Radila sam ranije u još nekim službama, ali na ovakav sjajan odnos nisam naišla. Foto G. Šljivić
Prema njenim rečima, dok se još uklapala u svoj novi kolektiv pomenute 2014, teško su joj pale potresne slike štete koju je izazvala poplava, a i kasnije je bilo par sličnih momenata.
- Bila sam svedok velike štete koju je pričinila ta elementarna nepogoda i teško je sve to tek tako zaboraviti, kao i tadašnju evakuaciju ugroženih ljudi i organizovanje njihovog snabdevanja. Veoma teško mi je bilo i kada smo svojevremeno iz požara spasavali pse iz kraljevačkog azila, a i prilikom prvih intervencija u saobraćajnim nesrećama - naglašava Maksimovićeva, dodajući da se nikada nije pokajala što se odlučila za ovaj poziv.
- U obavljanju zadataka veoma je bitna dobra međusobna komunikacija jer timski rad zahteva da mnogo više vremena provodimo sa kolegama nego sa svojim porodicama. Tu smo svi da pomognemo, kada i gde treba. Od šumskog požara, do bujične poplave. Veći motiv od toga, bar meni, nije potreban. Zato je i zadovoljstvo veće posle svakog uspešno obavljenog zadatka i intervencije. Foto G. Šljivić
POHVALE KOLEGA
- BRZO se Jelena uklopila u naš kolektiv, tu nije bilo nikakvih problema - pričaju njene kolege ne štedeći pohvale. - Nikada nije tražila neku vrstu poštede, već je ravnopravno učestvovala sa nama u postavljenim zadacima. Ženskih pripadnika u vatrogasno-spasilačkim jedinicama nema mnogo, najviše ih je u Beogradu, malo ih je po unutrašnjosti. Naša koleginica Jelena jedna je od njih, jedna je od nas!