U SKLADIŠTU 200 TONA ČEKA BOLJU CENU: Savići iz Striže završili žetvu pšenice na 85 hektara, u rekordnom roku
SLOŽNOJ porodici Savić ni temperatura od 40 stepeni nije smetala da, na Karađorđevom brdu iznad Paraćina, skine pšenicu sa svih 33 hektara zakupljenog državnog zemljišta koje su jesenas zasejali.
Marija, Aleksandar i Ljubivoje u kombajnu / Foto Z. Rašić
Sa poslednje parcele rodom baš i nisu zadovoljni. Prethodno dugo godina zakorovljeno zemljište i nedostatak kiše doneli su prosečni rod između pet i šest tona po hektaru. Savići su pak svikli na prinos od oko sedam tona. Nadaju mu se već naredne sezone jer žito gaje po svim pravilima savremene agrotehnike. Skinuto zrno, zasad, skladište u svom ambaru čekajući bolju cenu, kaže Aleksandar (38).
- Pre nekoliko meseci otkupljivači su pšenicu plaćali 25 dinara, a sad je cena pala na 20. Imamo mesta kod kuće u Striži za 200 tona. Toliko smo i sačuvali, pa ćemo prodati kasnije. Obrađujemo 85 hektara, a sejemo uglavnom pšenicu i soju. Zbog suše, i prinos soje će izgleda biti ispod proseka, ali videćemo krajem avgusta kad na nju dođe red za vršu - priča Aleksandar.
Lane im je soja donela baš dobru zaradu jer je cena skočila na preko 80 dinara, pa su je ove sezone zasejali na četrdeset hektara. Koliko će je otkupljivači sada ceniti - još se ne zna.
Savići baš i nisu prosečno poljoprivredno gazdinstvo u paraćinskoj opštini. Ratarstvom se bave i unapređuju ga generacijama, pa porodica ima svu mehanizaciju, uključujući i kombajn. Zahvaljujući tome, Aleksandar uspeva da obradi 85 hektara uz pomoć porodice - oca Ljubivoja i supruge Marije, koji priskaču u pomoć u vreme setve i žetve.
Zanimljivo je da je Aleksandar profesor geografije koji radi u dve škole, a Marija je profesorka fizičkog vaspitanja. Akademski građani odlično se snalaze u ratarstvu, a već su, sa dvoje dece, obezbedili naslednike koji obožavaju da se igraju u prikolici sa pšenicom.
- U vreme žetve na nogama smo već u šest. Kad od prethodnog dana ispraznimo prikolice, na njivu stižemo oko 10 i ne vraćamo se narednih dvanaest sati. Radimo udarnički najviše desetak dana, a imamo i dobar motiv. Kad završimo, pakujemo se i mesec dana provodimo na moru. Tako radimo svakog leta, a posle sledi vrša soje i početak nove školske godine. Tada se supruga i ja vraćamo obavezama na poslu - napominje Aleksandar.
BEZ ULAGANjA NEMA DOBROG PRINOSA
ALEKSANDROVA supruga Marija, koja sa osmehom kaže da je kao gradsko dete tokom žetve "fizički radnik", objašnjava da je nakon udaje zavolela poljoprivredu. Bez problema preselila se iz Paraćina u selo Strižu. Tvrdi da u ratarstvu samo velike površine i sopstvena mehanizacija mogu da donesu zaradu, te da bez ulaganja - kvalitetne obrade zemljišta i zaštite - nema ni dobrog prinosa.