ODLUČNI DA UDAHNU NOVI ŽIVOT LEBETU: Meštani i iseljenici složni i rešeni da daju zamajac, kako kažu, najlepšem selu na jugu Srbije

Ali, meštani Lebeta odlučni su da uprkos svemu, svom selu udahnu novi život.

Priroda nije štedela darove kada je stvarala predeo u kojem se nalazi selo Lebet na jugu Srbije. Smešteno na tromeđi opština Vladičin Han, Surdulica i Crna Trava, na bregovima koji se kao snop penju do Lebetskog rida, planinske kose Čemernika, na oko 1.000 metara nadmorske visine, Lebet je jedinstven spoj nedirnute prirode i ljupke pitomine. Upravo zbog toga ga mnogi smatraju najlepšim selom juga Srbije.

Burna istorija ovoga kraja i hronično loša ekonomska situacija uslovila je trend iseljavanje iz Lebeta, jednako kao i iz mnogih drugih sela juga Srbije. Kolonija iseljenika iz ovog sela najbrojnija je u Velikoj Plani i broji 38 porodica, ima ih i u Šapcu, Nišu, Beogradu, Smederevu, Guči, Leskovcu, Skoplju, Lučanu, Vranju, Vladičinom Hanu, Surdulici...

Pre 40 godina, selo je imalo 302 stanovnika, a poslednji popis iz 2011. godine beleži da Lebet ima 63 stanovnika. Danas, kažu, ima ih manje od pedeset u 12 kuća, a isto toliko je trajno napuštenih.

Niko od iseljenih, naravno, ne zaboravlja rodni kraj, vraćaju mu se kad god mogu, tako da tokom leta Lebet živne, broj meštana se duplira i kuju se planovi za njegov novi život.

Neki od iseljenika su odlučni u nameri da mu se i trajno vrate. Ohrabruje podatak da je u Lebetu dvadesetak novih kuća, brižljivo i sa ljubavlju izgrađenih u poslednjih nekoliko godina.

Pored kuća, meštani i iseljenici, složno, sopstvenim sredstvima, grade i crkvu posvećenu Presvetoj Bogorodici, na placu koji je velikodušno ustupio jedan od meštana.

Hram bi trebalo da zameni zavetno mesto ispod jedne kruške, gde su Lebećani decenijama vršili obred u vreme letnje Bogorodice, drevne seoske slave.

Pored uobičajenih poslova, zamajac razvoju sela moglo bi da bude malinarstvo. Redovi uređenih malinjaka pokazuju marljivost i preduzimljivost ovdašnjih domaćina. Zanimljiva je i indikativna činjenica da iseljenici prednjače u proizvodnji u odnosu na starosedeoce i time ukazuju na put opstanka i razvoja sela. U sezoni pre pandemije korone, Lebet je proizveo stotinak tona "crvenog zlata", kaže Bojan Belić (41), jedan od najvećih proizvođača maline u selu.

- Postoje dobri preduslovi za proizvodnju maline odličnog kvaliteta, samo moje domaćinstvo proizvede 11 tona godišnje. Nije zanemarljiva ni činjenica da tokom berbe proizvođači iz Lebeta angažuju oko 150 radnika - navodi Bojan.

Ipak, najveća prepreka novom životu Lebeta je put. Deonicu od Mačkatice do sela, u dužini od 4,5 kilometara, godinama uništavaju trgovci ogrevnim drvetom, kojih u ovom kraju ima u izobilju. Ruinirani kolovoz je prepreka prevozu robe i putnika i zbog tog problema su se mnogi meštani i odselili, kažu naši sagovornici. Iako postoje obećanja da bi ovaj problem mogao da bude rešen, potrebna je dobra volja lokalne samouprave u Vladičinom Hanu i "Srbijašuma", koje daju dozvole za seču šuma i njihovu eksploataciju. Još jedan problem predstavlja činjenica da jedna kraća deonica prolazi kroz teritoriju opštine Surdulica, ali Lebećani smatraju, kad postoji dobra volja, ništa nije nesavladivo.

Postoji mogućnost da se uredi druga putna deonica, preko sela Manjak, duža, ali povoljnija, jer se nalazi na sunčanoj strani, pa zimi nema snežnih smetova koji u ovom planinskom kraju znaju da predstavljaju veliki problem. Kako god, svaka varijanta biće blagodet za meštane Lebeta i inicijalna kapisla koja bi stvarno udahnula novi život ovom seoskom biseru juga Srbije, zaključuje Bojan Belić.

PTT KABINA

NA seoskom putu između dva malinjaka, u krugu od nekoliko metara je parče zemlje koje Lebećani u šali nazivaju PTT. Tu je najjači i najsigurniji signal mobilne telefonije sva tri operatera, a par koraka dalje, ispod jedne kruške, moguće je "uhvatiti" i internet vezu.

Jednom daskom za sedenje su preprečena dva stabla bresta i tako napravljena "kabina za razgovor" u ugodnoj hladovini.

ČIKA VULETOV KRST

KRST na zavetnoj kruški je delo Vujice Vuleta Radulovića, arhitekte u penziji koji decenijama živi u Lučanima. Na nagovor svoje supruge, on je projektovao krst, dao da se izradi i onda ga prevezao iz Lučana do Lebeta. Pred njim Lebećani slave seosku slavu, Presvetu Bogorodicu, a na tom mestu je doneta i odluka o početku izgradnje seoske crkve.