VETAR PROMENA: Kako je od Moskve Novak Đoković došao do najneverovatnijeg finala u karijeri - "Vimbldon 2024"?

"Vetar promena" je i sam doživeo promene. Pevač Klaus Majne, sada 76-godišnjak, rešio je nedavno da promeni reči čuvene pesme. Kaže, ne može se u ovo vreme glorifikovati Rusija, pa je u stihove uveo Ukrajinu. Da, svet se menja. Čak i svevremeni hitovi, izgleda. Ali, kada pitate Novaka Đokovića koje su mu omiljene strane pesme, ne baš na prvom mestu, ono je rezervisano za čuvenu numeru Fila Kolinsa, ali na drugom, našlo bi se upravo ono što su "Skorpionsi", kao zapadnonemački bend, stvorili nakon što je Majne 1989. sedeo u moskovskom parku Maksima Gorkog (na gornjem foto-kolažu - park je prikazan dole) i gledao u reku Moskvu (u kolažu - prikazana gore). Shvatajući da to što je svirao pred 300.000 ljudi u glavnom gradu još jedne države koje više nema, Saveza Sovjetskih Socijalističkih Republika, stvarno možda znači da dolazi vreme promena, nastala je pesma kojom je počela ova priča.

Trećeg dana juna ove, 2024, Novak Đoković je gledao ka publici, širom raširenih očiju, nasmejanih, slaveći nestvarnu pobedu na Rolan Garosu. Bol u kolenu je, nekako, nadvladao. Ono što je posle gledao bila su lica njemu najbližih ljudi. Pa stručnjaka. Zabrinutost je bila prirodna na tim licima. "Otišao" je meniskus. Prvi put da je u bogatoj i dugoj karijeri doživeo tako tešku povredu kolena.

Bilo je i crnih misli, sigurno. Jer, ima 37 godina, što jeste vreme pune životne snage, ali... moderni sport ne funkcioniše na principima normalnog života. Kao što ne možete videti 64-godišnje baletane na sceni, nema ni toliko starih finalista Vimbldona. Običan život pruža razne mogućnosti, u zavisnosti od godina, a surovi profesionalizam sadašnjeg sporta podrazumeva da ste, koliko god imali godina, "svoja najbolja verzija sebe" svakog dana. A čim niste, nije vam tu mesto. Surovo? U areni za gladijatore ima mesta samo za najbolje. Za one koje će Cezarima novog sveta klimati glavom, govoriti "pozdravljaju vas oni koji će (za vas) umreti" (ili bar igrati dok koleno ne ode, kao Federeru. Ili kuk, kao Mareju ili Nadalu). 

Suočen sa izborom, probati da se "ne ide pod nož" i time rizikujući i duži oporavak ali i pogoršavanje stanja, ili hitno otići na operaciju (od kojih više voli meso, što dovoljno govori šta misli o hirurškim zahvatima na svom telu dok se bavi tenisom), dospeo je u prvu strofu omiljene pesme. Nešto novo je bilo na pomolu. Nešto dosad nezamislivo.

"Pratim Moskvu, dole do Gorki parka,

Dok su (pre)ostali vojnici tenisa jurišali na trofej Rolan Garosa, a oni pravi marširali - ali ne više na paradama i ne sa ćorcima u cevima, Novak je u kolima čekao da u senovitoj pariskoj ulici izađe i nedugo zatim u klinici do koje je dovezen pruži se na hirurški sto.

Antoan Žerometa važi za najbolje sportske hirurge na svetu, ali, Đoković nije imao problem sa doktorom. Trebalo je suočiti se sa sobom. Ne sa strahovima, to ima svako, nego, dok si sam sa sobom, pogledati u oči onaj drugi deo sebe, kog je Novak davno, još posle prvih nekoliko godina profesionalne karijere, morao da ostavi na klupi za rezerve. To je onaj Novak Đoković za kog je Jelena Genčić umela da kaže da je činio njihov najlepši deo saradnje.

- Bilo je to bezbrižno vreme. Ništa ne može da zameni detinjstvo - rekao je u njenom stanu 2011., kada je doneo svoj vimbldonski grend slem trofej i stavio među desetine njenih.

Bezbrižni Novak Đoković. Kako ga opet prizvati? Kako ga opet prigrliti - tu, u mračnom trenutku "grada svetlosti"? Tu, trenutak pre nego što se nekom spravom nešto uradi na kolenu kojim decenijama kliza po travi, po šljaci, betonu, kojim celog života izvodi i špage i one "boltovske" sprintove kojima oduzima dah i publici i suparnicima? Kako biti bezbrižan kada se "svet ruši"? Tvoj mali, ali tebi jedini poznati, svet. 

On, koji je od jutra do mraka umeo da bude posvećen tenisu, koji bi imao noćne more pred važne mečeve, koji se u reket i lopticu pretvorio, a od njih stvorio umetnost da bi trebalo da svaka zemlja na planeti ima bar po jedan teren Novak Đoković - čak i tamo gde mu najviše zvižde, on, beskompromisni borac ne sa drugima, nego pre svega sa svojim slabostima pa tek onda i sa svime što je sa one druge strane mreže - morao je, kako zna i ume, da potraži onu drugu polovinu sebe. Bezbrižnu. Kakav je jedino i umeo da postoji kao klinac koji je maštao da će jednog dana igrati na Vimbldonu, podizati pehar. I, tu negde, na pariskoj klinici, počeo je taj susret između surovog profesionalca i onog dečaka o kome je često pričao, ali koji je morao da bude ostavljen na klupi, jer je u gladijatorskoj areni bilo mesta samo za odrasle muškarce. Sada je na red došlo - ponovno upoznavanje. Sebe samog.

"Svet se približava...
Da li si ikad pomislio 
da bismo mogli biti tako bliski, kao braća?
Budućnost je u vazduhu,
svuda to osećam,
stiže sa vetrom promena."

"Svako nosi svoj krst", čuo je toliko puta. Da li će on moći ovaj svoj? Operacija je bila obavljena, ali... kako dalje? Kad će moći da ostavi štake? I, koliko je dugačak put od poslednjeg dodira štake i prvog dodira loptice? I, ima li na tom putu još nekog, bar jednog, bilo kakvog finala? Čak i sa zdravim kolenom ove godine, do pariske povrede, finala je gledao samo na TV-u. A sad?

Dok nije morao "pod nož" gubio je u 2024. od Aleksa de Minora, tada 12. na svetu, pa u polufinalu "Novakovog" grend slema, Australijan opena, od Janika Sinera, tada četvrtog a sada najbolje rangiranog. Gubio je zatim od 123. na ATP listi, Luke Nardija, pa desetog, Kaspera Ruda, onda 32. Alehandra Tabila, 44. Tomaša Mahača... Gubio je "sve živo", činilo se i tlo pod nogama. Da li je stvarno došlo do trenutka kada je sve gotovo? Kada se menja ne njegovo zdravlje, već epoha tenisa, jer u penziju, posle Federera, sada Mareja, sve izvesnije Nadala, izgleda mora i on, sveže operisan?

Ali... 
Što bi rekao Ned Stark u "Pesmi leda i vatre", a njegov brat Bendžen citirao u "Igri prestola" tokom razgovora sa Tirionom Lanisterom:

"Sve što neko kaže pre 'ali' - nije važno".

Jer, u priču punu strepnji tada je ušlo ono zrno vere koje može planine da pomera. "Šta ako je nemoguće, zapravo - moguće?". Šta ako su čuda, stvarno, moguća? Ko ne veruje u čuda, do njih i ne stiže.

Novak Đoković je, okružen fantastičnom grupom ljudi, osnažen podrškom porodice (o svojoj Jeleni, sada Đoković, tada Ristić, rekao je, sedeći pokraj one druge, starije i takođe vrlo važne Jelene u njegovom životu, sledeće: "Ona je moja velika podrška, moj oslonac. Osvojila me je prvo svojom iskrenošću, svojom intelegincijom... na kraju krajeva, sve se i svodi na jedno veliko razumevanje, veliku ljubav. To je ono što sam osetio kod nje, to je ono što je osetila kod mene. I, bez toga ne može da opstane ni jedna veza. I, pravo da vam kažem, taj balans, ravnoteža između profesionalnog i privatnog života mi mnogo pomaže da budem srećan, ispunjen emotivno i da sve nekako podnosim lakše"), sa njom, ali i onom porukom Jelene Genčić "nikad nisam sumnjala u tebe!" počeo je nešto važno.

Počeo je da se, baš kao kada je 1991. pušten singl "Vetar promena", kao mališan peo po žici oko novoizgrađenih kopaoničkih teniskih terena da gleda šta to rade ljudi sa reketima i lopticom, počeo je sada da gleda novog sebe. Onu polovinu koja zna kako se postaje i ostaje najbolji, i onu drugu, koja se polako približava i, dečačkim osmehom, svedoči bezbrižnost uživanja u pukoj igri.

- Nisam mogao da verujem - rekao je pre dve nedelje Karlos Alkaraz kada je razmenio udarce sa Novakom, dodajući: - Rekao sam mu da je ono što radi poput nekog superčoveka. Mislim, neverovatan je taj period njegovog oporavka. Pre samo dve, dve i po nedelje (je operisan) ... a već može da odigra poen, ma, čitav set, na vrlo, vrlo visokom nivou.

Jedna pobeda, neko ju je u šali nazvao "na jednoj nozi" (jer je druga čuvana, sveže operisana). Pa druga pobeda. Onda još jedna... I još jedna. Sve je delovalo nestvarno. Mnogima, kao u nekakvoj bajci. A za jednog čoveka, kao u refrenu:

"Uvedi me u čaroliju trenutka
te slavne noći
u kojoj deca sutrašnjice sanjare
na vetru promena."

Sve nezamislivo - potom je postalo stvarno. Bio je svestan trenutka. Isprva ne odmah svestan i šoka koji je izazvao svojom pojavom. 

Svojim pobedama. 

Bio je vaskrsli heroj koji je dva prethodna glavna junaka "obezglavio", jednog od njih baš na tom terenu. On, otpisan jer je to često u modernom sportu sinonim za operisan, opet je izašao pred publiku najveće gladijatorske arene a ona, umesto da pozdravi sedmostrukog šampiona kao nikada nikoga pre... uradila je nešto slično, a strašno: počela je da se ponaša prema jednom igraču, kao ni prema jednom drugom, nikada pre - zviždala mu je. 

Pogledao ih je. I levo i desno. I iza sebe, i one pravo napred. I, prvi put u životu nije više čekao da razularena mesa njemu da smernice: palac na gore - neka rival živi, palac na dole - neka mre. Na urlike kojima tu nije bilo mesto, a nikada im nije ni vreme, rešio je da on podigne prst, samo ne palac. I, toliko je to bilo iznenađujuće, da su bahati zanemeli. A oni koji su ga poštovali euforično počeli da se pozdravljaju sa "lakuuuuu nooooć" usred bela dana. 

Više nije bio isti.

Samo se vratio sebi. A to je bila najveća promena.

"Dok hodam ulicom
daleke uspomene su
u prošlosti zauvek zakopane.
Pratim Moskvu, sve do Gorki parka
slušam vetar promena."

Zna koliko ima godina. Neće biti prvi baletan koji će u sedmoj deceniji igrati "Labudovo jezero". To ne biva. Ali biva da se pomirio sa istinom:

Da, mladi dolaze. Njihova era upravo počinje. Ali...

Što bi Ned Stark stvarno rekao, "Sve što neko kaže pre 'ali' - nije važno".

Sve je to za mlade tačno, ali...

ON je još uvek tu.

I, pomirivši se sa tom istinom, naterao je i druge da misle o tome.

"Taj vetar promena 
duva pravo u lice vremena,
kao olujni vetar koji će pokrenuti
zvono slobode
za mir uma."

- Knjige sam mu čitala. Slušali smo muziku. Vizualizirali... objašnjavala sam mu koliko je važna vizualizacija u teniskoj igri, taktici - pričala je pre 13 godina Jelena Genčić kada su se konačno sreli, prvi put posle nekoliko sezona njegovih svetskih putovanja i, prvi put, njegovog pokoravanja celog sveta.

- Važna je i u životu - osmehnuo se tada Nole. - I, ovo je jako važno što je ona rekla. To je nešto što me je držalo tokom cele karijere, što mi je isto pomoglo da ostvarim uspehe koje sam imao ove godine (te 2011. je osvojio tri grend slem titule, uključujući i prvi Vimbldon, a i prvi put je dospeo na vrh ATP liste). Jer, terao sam sebe svakodnevno, par puta dnevno, da sebe vidim kako držim vimbldonski pehar. I, to me je pratilo tokom celog vimbldonskog turnira. A i pre. To je i motivacija, dobiješ neku snagu, energiju, koja je neopipljiva, nevidljiva, koju samo Gospod Bog može da ti pošalje i onda... naravno, uz sreću i znanje, ostvariš.

A onda je na red došla ova nedelja. Mladi izazivač, koji je više od toga. Šampion, ali i više i od toga. Naslednik, neki će reći.

Novak opet izlazi u arenu o kojoj je maštao kao klinac.

Na tribinama će biti i njemu najdraži. I oni koji ga ne podnose. Kao u bajci, biće tu i jedna princeza.

Kao u bajci, pokazao je u ove dve nestvarne sedmice čitavom svetu da ume da živi i kroz stihove. Refren će početi kada je loptica prvi put bude poletela u vis u finalu:

"Take me to the magic of the moment
on a glory night
where the children of tomorrow dream away
in the wind of change..."

Te pesme više nema. Autor ju je sam promenio. On jedini i sme to da radi sa autorskim delom.

Zato će, kada loptica bude dostigla zenit i počela da pada, početi druga muzika.

"Povratak otpisanih".

- Vratili smo se - poručiće tog časa onaj surovi profesionalac i onaj dečak koji je maštao da igra na Centralnom terenu. Zagrljeni, bezbrižni, zajedno će udariti lopticu. I, kao pod budnim okom Jelene Genčić, postaće jedno sa njom.

Da, vratio se.

I konačan rezultat tu uopšte nije bitan.

On je najveću pobedu već ostvario: naučio je da nosi krst svoj. A ko to nauči...

Što reče ne Ned Stark, već najbolji svih vremena:

"... e, onda dobiješ neku snagu, energiju, koja je neopipljiva, nevidljiva, koju samo Gospod Bog može da ti pošalje".

Vratio se, stvarno.

---

Ako vas zanima Novak Đoković, a i sve ostalo vezano za tenis, pratite vesti o tome na sportskim stranicama portala "Novosti".

Na sasvim ste dobrom mestu.

Bonus video: Novak Đoković - Pet tajni zbog kojih je najbolji na svetu