A TAMAN SU SE PONADALI... Novak Đoković je ovako naterao hejtere na Zapadu da mu se poklone!

Pre samo 22 meseca, 34-godišnji Novak Đoković, "teniser pred penzijom", na sraman način je, kao kriminalac, deportovan iz Australije. Razloge sada već znaju i vrapci na grani, ali činjenica je s njim postupano kao sa nekakvim strašnim prestupnikom, iako je u Melburn na grend slem turnir čiji je svetski rekorder stigao tek kada su mu australijske zdravstvene vlasti za to dale dozvolu (pa ga političari, zbog pritiska javnosti, a uoči tamošnjih izbora, isterali iz zemlje iako ih je pobedio na sudu) zaista je učinila da mnogi pomisle "gotov je".

U njegovom odsustvu, Rafael Nadal je prvi probio granicu od 20 grend slemova, osvojivši baš "Noletov" Australijan open (dok je trostruki uzastopni šampion bio deportovan). Pa je Rafa potom odmakao na dva razlike uzevši iznova "svoj" Rolan Garos. Novak Đoković je, prosto, bio u drugom planu. Potpuno zatečen onim što mu se desilo u Australiji, jedno vreme nije ni igrao tenis, potom je već u četvrtfinalu Dubaija izgubio od 123. na svetu, Jiržija Veselog, pa pao na prvoj prepreci u Monte Karlu, gde ga je pobedio Alehandro Davidovič Fokina... Desilo mu se da izgubi i u rodnom Beogradu (od Andreja Rubljova), da ga u prvom susretu Karlos Alkaraz pobedi, i to posle preokreta (u madridskom polufinalu), Nadal ga je već u četvrtfinalu Rolan Garosa "počistio" i...

"To bi bilo to". Govorilu su.

"Gotov je", tvrdili.

Ali, od tog junskog poraza od Nadala, koji je nekoliko dana kasnije poveo sa 22:20 u grend slem titulama, do ovog novembarskog velikog trijumfa u Torinu, Novak Đoković je uradio nešto nezamislivo za njegove hejtere:

Ostao je Novak Đoković.

Posvećen onome što voli.

Spreman na još veća odricanja, ne da bi demantovao druge, nego da bi potvrdio ono što zna: da ima beskrajan teniski talenat i da je, čak i u "penzionerskim danima", kako su ga opisivali, voljan da taj talenat umnoži.

Prionuo je na posao, iako je za njega tenis daleko više od toga. Reč ljubav bi bila možda prejaka, imajući u vidu ono što Novak oseća prema porodici, ali, opet, tenis... 

Tenis je jedna posebna frekvencija njegovog postojanja koju drugi ljudi često ne pronađu u svojim životima, sa svojim talentima. A na toj frekvenciji, ma koliko surovo to zvučalo, na kraju turnira "može postojati samo jedan". I na kraju godine, takođe.

Od onog junskog poraza od Nadala, koji je tada vodio sa 22:20 u grend slem titualama, do ovog novembarskog velikog trijumfa u Torinu, Novak Đoković je uradio nešto nezamislivo za mnoge:

Prestigao je Rafu (24:22 je sada za Srbina), ali i ne samo to. Pokazao je i sebi i drugima kolika je moć te njegove ljubavi, kolika je snaga vere kada se svim srcem veruje da je čudo moguće. Tada, uostalom, i nemoguće može da se desi - ali smao ako se vera pretoči u dela.

Trudom svojim, nikako drugačije.

Pa opet, samo u nedelji za nama, Novaka su mnogi iznova otpisivali.

Morao je da igra tri seta sa Runeom. "Nije više to to". 
Izgubio je od Sinera. "Gotov je, eto, prvi put je i od njega izgubio".
Mučio se protiv Hurkača. "Eto, sad od drugih zavisi da li će proći u polufinale".

Prošao je, jer je i zaslužio - dva dramatična meča je dobio u tri seta, a poraz doživeo sa 7:6 u trećoj deonici.

Veliki nisu bezgrešni. Oni su veći od drugih samo zato što kada padnu, krenu još jače.

A Novak je baš takav morao da bude protiv Karlosa Alkaraza, najvećeg ovogodišnjeg takmaca. Spektakularnog mladića koji ga je u epskom petosatnom finalu Vimbdlona sprečio da tamo osmi put podigne krunu. Momka kog je, željan da dokaže da još nije "Karlitovo vreme", deklasirao.

A onda je to uradio i Janiku Sineru, u finalu koje je postalo "lekcija kako se drži revanš".

U dva najteža meča izgubio je 11 gemova.

Nedovoljno da izgubi jedan duel.

Da, iz bitke u bitku bivao je i umorniji, ali i jači. I sa nekom novom ranom, ali i sa novim osmehom. Dobro, i nekom novom gestikulacijom za bezobrazni deo publike, bilo da je pariska ili torinska. Ali, koja god da je, i ko god da je naspram njega, on je imao samo jednu poruku, nalik jednoj od najpopularnijih pesama na velškom jeziku, "Yma O Hyd":

"I dalje sam tu. Uprkos svima i svemu".

Metju Futerman je, u autorskom tekstu za "Atletik", to ovako  sumirao:

"Prošle godine, Novakovi rivali tokom čitave karijere su se ili penzionisali (Federer) ili utihnuli (Nadal), pa je Đoković potražio novi izvor za motivaciju. Bila je tu trka za najvećim brojem grend slem titula u pojedinačnoj konkurenciji, ali teniseri su našpanovani za borbe sa drugim ljudskim bićima.

Đoković je bio sprečen da igra na američkoj turneji zbog odluke da se ne vakciniše protiv Kovid-19. Dok je on ostao zaglavljen u svojim kućama u Evropi, svet se zaljubio u Alkaraza, koji je briljirao na Ju-Es openu, osvojio prvu grend slem titulu sa osmehom koji je kao magnet, ali i radosnim elanom koji izaziva uzdahe, elanom kojeg nije bilo u Đokovićevoj 'kamp prikolici'.

Osetivši nečiju rano raspaljenu vatru, naročito jer je ona krasila tinejdž-senzaciju čija je karijera bila najveći, najbrži uspon na vrh koji je sport ikada video... pa, to je bila sva motivacija koja je Novaku trebala.

U njegovom svetu, baklje se ne predaju drugome.
One se otimaju.

Ili... ne."

Novakovo "Ne!" konkurenciji nije novo. Čuje se ono još od teniskih davnina. Od kad nije pristao da uzme britansko državljanstvo. Od kad je počeo da mrsi konce i Nadalu i Federeru. Od kad nije pristao da se igra igre "ćuti tu i radi šta ti se kaže, ma koliko to bilo nenormalno" (recimo, Noletovo osnivanje svojevrsnog sindikata tenisera, "PTPA", sa željom da se usprotivi samovolji ATP-a koji gotovo da uopšte ne brine o teniserima koji nisu u samom teniskom vrhu - za to je najbolji primer).

Ali, njegovo najveće "Ne!" je, zapravo, ujedno i njegovo najveće "Da":

"Da, ja sam Novak Đoković, najbolji teniser svih vremena.

I, ne, nisam još otišao".

Bonus video: Novak Đoković - Pet tajni zbog kojih je najbolji na svetu