BOĆANJE, HIPODROM I MESI: Kako je Novak Đoković ispisao istoriju i ušao u večnost (6)

Tako je i bilo. U četvrtak, 25. maja, tri dana posle svog 36. rođendana, zakoračio je Novak po prvi put ove godine na šljaku centralnog terena. Osunčan i vedar dan, raspoloženje publike na maksimumu. Organizatori su od ove godine dozvolili posetiocima na kvalifikacijama da prisustvuju treninzima glavnih pretendenata za titulu, u slučaju da se održavaju na glavnom kompleksu. "Žan Buen" i dalje je ostao rezervisan samo za novinare. Stadion se dobrim delom napunio za tili čas, a Novaku je prijalo navijanje kao da se nalazio na zvaničnom meču.

S druge strane mreže, kao mnogo puta ove godine, stajao je, po vrelini, njegov uobičajeni sparing partner, Španac iz Marbelje Karlos Gomes Erera, koga u Novakovom timu iz milošte zovu Čarli. U timu su i Goran Ivanišević, Marko Paniki, Miljan Amanović i Stiven Šašijan. Budno prate da sve bude pod konac. Ulog je veliki.

Nađe se uvek na tribinama tokom Novakovih treninga i dosta srpskih zastava. A kada se sve završi, kreće pomama za selfijima i autogramima, koje najbolji teniser sveta strpljivo ispisuje dugi niz minuta. Jedan je, pred očima dopisnika "Novosti", ovoga puta, završio i na prvoj stranici naše knjige "Novak, pariske priče".

Posle održanog drugog treninga, koji je odradio s Fincem Emilom Rusuvorijem, odmah posle Novaka zakazan termin imala je nova zvezda svetskog tenisa Karlos Alkaraz. Bio je mladi Španac nestrpljiv da se pozdravi s Novakom. Prišao je naš as klupi, ostavio svoje stvari, a onda se približio Karlitosu, spustivši mu ruku na rame. S jedne strane favorit, s druge autoritet. Neke stvari posle ovakvog redosleda stvari ubrzo će postati kristalno jasne.

Novakovi treninzi su smeša ozbiljnog rada i zabave za publiku. Kako se približava početak turnira, zabave je sve manje, a paklenog rada sve više. Dok turnir odmiče, koncentracija raste, povećava se radna temperatura, da bi, na kraju, dostigla vrhunac. Tada Novak više ne vidi nikoga oko sebe, osim loptice i tima.

Na kraju, ipak, dođe trenutak oduška. Posle treninga, često usledi obavezno "boćanje", kada se loptica od mreže nabacuje što bliže osnovnoj liniji, dok najdeblji kraj izvuku dvojica najgorih, koji se posle "nameste" okrenutih leđa, da bih ih ostali gađali.

- Tri, dva, jedan, Rolan Garos, idemo! – uzviknuli bi, s jasnim ciljem, na kraju, svi uglas, okupljeni u krug, stisnutih pesnica.

Ima dana i kada Nole "nestane". Neće, kaže, zaboraviti da igra tenis, ako jedan dan ne trenira. Dan pre osmine finala protiv Čileanca Pabla Variljasa proveo je sa decom na obližnjem hipodromu, a uveče ih je odveo na utakmicu Pari Sen Žermena, gde su se družili s Mesijem, Mbapeom i Nejmarom. Nekada ovakvi intimni trenuci pomažu da se mnogo bolje napune baterije, od besomučnog prebacivanja loptice preko mreže. Sve je pitanje mere i alhemije.

A pripremajući se za prvi meč, protiv Amerikanca srpske gore lista Aleksandra Kovačevića, zagrevao se sa Norvežaninom Kasperom Rudom. Kao da je predosećao i bacio pogled u daljinu, sve do finala.

- Istorija je na crti. Poslednjih godina stalno igram za istoriju. To me još više motiviše – kazao je.

Ispisao ju je, zlatnim slovima.