PLES NA OSTRVU LABUDOVA: Kako je Novak Đoković ispisao istoriju i ušao u večnost
Bitka za Bir Hakejm vođena je u libijskoj pustinji tokom Drugog svetskog rata između snaga italijansko-nemačkog afričkog korpusa pod komandom generala Romela i jedinica Slobodne Francuske uz vođstvo generala Mari-Pjera Keniga. Malobrojne francuske trupe junački su čuvale položaje duže od dve nedelje, a bitka je omogućila saveznicma da se regrupišu i pripreme za dalje borbe, sve do konačne pobede.
Foto: Goran Čvorović
Imenom ove znamenite bitke nazvan je čelični most, izgrađen početkom prošlog veka u Gradu svetlosti da bi spojio petnaesti i šesnaseti arondisman, upisan na listu istorijskih spomenika, sa statuama od livenog gvožđa Gistava Mišela koje krase stubove predstavljajući brodare i kovače, dok četiri alegorije u bareljefu ukrašavaju zidove centralnog slavoluka na Ostrvu labudova.
Odatle se najbolje posmatraju čuveni vatrometi koji se ispaljuju s Marsovih polja, dok se u pozadini moćno uzdiže silueta Čelične dame Gistava Ajfela, vidljiva čak iz svemira. Ima li lepšeg simboličnog mesta na kome je najbolji teniser svih vremena Novak Đoković mogao da proslavi svoju rekordnu i svima nedostižnu 23. grend slem titulu? Sve se objedinilo: svetska baština, gvozdena snaga, pobeda, slava, gracioznost, lepota i silina.
Fotografska sesija zakazana je za 11 sati, dan posle velikog finala u kome je u kovitlacu crvene šljake na Centralnom terenu "Filip Šatrije" u tri seta reket položio nemoćni Norvežanin Kapser Rud. Sat ranije počinju da se okupljaju poštovaoci lika i dela Novaka Đokovića. Slivaju se sa sve četiri pariske strane. Prethodne noći kratkih kazaljki, među običnim smrtnicima, usijali su se telefoni, u pokušaju da se saznaju vreme i komad prestoničkog asfalta na kome će da se pojavi srpska nacionalna legenda Nole, s peharom u ruci. Vest brzo kruži. Pojavljuju se nastavnici, turistički radnici, zaposleni u osiguranju, naš svet iz Srbije, Francuske, Nemačke. Dvojica momaka na obezbeđenju - Srbi. Ovo je naša fešta. Jedan od njih, kršni pomak iz Krajine, pevuši pesmu o Sani. Ispod protiče Sena. Tu su i domaći, i turisti. Francuzi, Japanci i svakojaki daleki svet.
Stiže zvanično vozilo. Trenutak tišine, otvaraju se električna vrata, a onda na scenu stupa ON. Muk traje još delić sekunde, pa se prolome uzvici. Nole pronosi pehar, diže ga uvis, ljubi, grli, škljocaju objektivi aparata i telefona, dok Ajfelova kula iz pozadine diskretno zavidi. Na promenadi koja celom dužinim mosta odnedavno nosi ime Žan-Pola Belmonda, Novak skače, hvatajući jednom rukom nevidljivu zvezdu i ostaje zauvek zaleđen u istoriji u tom trijumfalnom pokretu.
Noletovi potpisi završavaju na zastavama, ceduljicama, zaštitama za mobilne telefone, običnim hartijama koje najednom tako postaju zlata vredne obveznice. Jedan završio na nadlaktici koja će iz pijeteta sada danima paradirati Parizom zavrnutih rukava.