"NOVAKA SATANIZUJU ZBOG SRBIJE": Kako uz Modrića nikada ne idu NDH i "Oluja"

Može se reći da su ove reči pisca Muharema Bazdulja iz teksta "U kažnjeničkoj koloniji: Novak protiv ostatka sveta", eho razmišljanja najvećeg dela nacije posle Đokovićevog proterivanja iz Australije zbog opasnosti da bi tamošnji narod mogao da zarazi virusom slobode.

Vredi se ponekad podsetiti Andrićevog "kompleksa odmetnika i stradalnika" koji prati našeg čoveka, uverenog da ga "progone na pravdi boga zli neprijatelji pravde i poštenja". Međutim, kada se radi o Novaku Đokoviću i tretmanu koji on ima u zapadnjačkoj javnosti otkako se umešao u dvovlašće Federer - Nadal, ne treba nas kriviti što često pomislimo da se prema njemu ne bi tako odnosili da dolazi iz neke druge zemlje. Naš teniser mogao bi da posluži kao studija slučaja za medijske stereotipe koji traju decenijama, za brojne nepravde prema našim sportistima, ali i za pritisak da se najbolji u sportu odreknu ličnog mišljenja i postanu reklamni manekeni sistema koji ih finansira.

Upravo o tome razgovaramo sa Bazduljem, čovekom koji je i sam više puta pokazao samosvojnost bez obzira na cenu koju za to treba platiti na našim prostorima.

Sport nam je oduvek, naročito tokom 90-ih, služio kao sredstvo za jačanje morala nacije. Ipak, taj period i onaj koji je usledio, obeležen je i brojnim nepravdama: vraćanje fudbalske reprezentacije sa EP 1992, napad na Moniku Seleš, suspenzija Milorada Čavića sa EP u Ajndhovenu, istom plivaču oteto zlato na Olimpijskim igrama. Pitanje je da li se tu radi o našem "kompleksu stradalnika", ili nečemu većem:

- Tačno je da su najveći sportski uspesi u najtežim danima za naciju stvarali osećanje ponosa, a primeri nepravdi koje ste naveli su ubedljivi. Ipak, fokus ne treba da nam bude samo na nepravdi, to se u velikom broju slučajeva može pripisati čisto statističkoj distribuciji. Treba igrati po pravilima, pa makar vam vezali i čeličnu kuglu oko noge da vas uspore. Opasno je za bilo koji zajednicu da se uljuljkuje u ulogu žrtve, a da će veliki uvek biti favorizovani u odnosu na male, to je činjenica.

Mnogi će reći da je sport "hleba i igara", bitan samo balkanskim narodima, kao kompenzacija za to što u važnijim stvarima ne mogu da u korak sa ostatkom sveta:

- Naivno je o sportu govoriti samo kao o begu od stvarnosti, naročito kada se radi o onim najpopularnijim, poput fudbala, košarke i tenisa, u kojima se obrće najviše novca. Osim toga, sport je u doba mira neka vrsta surogata za rat, jedan poligon na kome se odmeravaju države i nacije. Američki pisac Pol Oster rekao je da je za 70 godina mira u Evropi fudbal bio zaslužniji od Evropske unije. Borbena energija koja se nekad trošila na ratove, prelila se u najpopularnije sportove.

Ako se o fudbalu i može govoriti kao o masovnom sportu za plebs, tenis je oduvek bio simbol elite, nešto čemu nema svako pristup:

- Među individualnim sportovima, upravo tenis ima najveći simbolički kapital, pošto je od svog nastanka elitistički, vezan za najbogatije države. Zemlje siromašnog "globalnog Juga" imale su velikih uspeha u fudbalu, ali u tenisu se veoma retko dešavalo da najbolji dolaze iz "trećeg sveta". Da i ne govorimo o nekome poput Novaka, koji je po svim parametrima GOAT (najbolji svih vremena). Sigurno je da ideja da neko takav dolazi iz Srbije nije po volji mnogima iz vrha teniske organizacije, te ni da odijum koji publika pokazuje prema Novaku na nekim grend slemovima nije lišen političkog, zbog bagaža koji Srbiju prati iz ratova 90-ih. Zemlja od sedam miliona stanovnika u svetu koji ima sedam milijardi, pa da poseduje takav simbol prepoznavanja kakav Srbija ima u Novaku, takvo nešto je na nivou senzacije.

Neretko se u stranim medijima može pročitati da je Novak ventil za hipertrofirani srpski ego, melem na ranu posle decenija poniženja. Kao da se samo Srbima odriče pravo na takvo osećanje ponosa jer je neko ko je najbolji njihov sunarodnik:

- Prirodno je da manje zemlje imaju jaču identifikaciju sa svojim velikim zvezdama koje nadilaze nacionalne granice, nego što bi to bio slučaj sa većim zemljama. I Hrvati su se identifikovali sa Janicom Kostelić kada je postizala svoje najveće uspehe, Slovenci sa Lukom Dončićem ili Melanijom Tramp. Nije to nikakva specifično srpska boljka kao što se pokušava predstaviti tim pisanjem o hipertrofiji srpskog ega. Uvek se Srbija forsira kao neki izuzetak, bilo pozitivni bilo negativni, iako su Srbi narod kao i svaki drugi, sa kolektivnim reakcijama koje su uporedive sa onima kod drugih nacija.

Anglosaksonski novinari često znaju da kažu kako Novaku nedostaje prirodnog šarma, te da je to razlog zašto navijači više vole Federera i Nadala. Međutim, on je sjajno primljen u Kini, Indiji, Ujedinjenim Arapskim Emiratima, Južnoj Americi:

- Šarm je subjektivna kategorija. Đokovića smo viđali u bezbroj simpatičnih situacija, poput onih kada je imitirao druge tenisere, dok je Federer spram njega poput "drvene Marije". Ovim ne poričem da je Švajcarac možda i najelegantniji teniser svih vremena, ali oni nisu stendap komičari, odnosno baletani, koji se takmiče u šarmu ili lepoti izvođenja pirueta. Oni su teniseri. Međutim, ono što mi vidimo je da se u Novakovom slučaju "loptica" uporno prebacuje na teren subjektivnog, pošto je u okvirima egzaktnog sve jasno. Ipak, kako je rekao Abraham Linkoln: "Možete varati neke ljude sve vreme i sve ljude neko vreme, ali ne možete varati sve ljude sve vreme". Tako će i Novakova superiornost postati svima očigledna u najkraćem mogućem roku.

Nemački "Špigl" prošlog meseca je objavio reportažu iz Srbije "U carstvu kralja Novaka", istog autora koji je 1999. u istom listu napisao tekst "U carstvu kralja Slobe". Kao da su se vratila vremena u kojima se o Srbima u zapadnjačkim medijima moglo sve napisati, pošto su označeni kao "trule jabuke" Evrope i problematične bundžije:

- To pokazuje intelektualnu lenjost tog novinara koji posle više od dvadeset godina ne može da smisli ni novu metaforu. Opet, ako bismo se vratili i stotinu godina unazad, u osvit Prvog svetskog rata, verovatno bismo u nemačkim medijima našli slične naslove, samo bi se imena menjala - umesto Slobodana Miloševića ili Novaka Đokovića bio bi kralj Petar. To nam govori da se radi o okamenjenim stereotipima vezanim za Srbiju, zbog njene geopolitičke pozicije vojne neutralnosti i uloge "malih Rusa" na Balkanu. Zbog takve stvorene atmosfere, gotovo sa sigurnošću mogu da kažem, da je Nadal uradio sve u dlaku kako je Đoković, ne bi prošao kao Novak. Kada bismo napravili studiju slučaja i prošli kroz tekstove o njemu napisane u poslednjih deset godina, videla bi se jasna tendencioznost.

Novaku pripisuju dijabolične osobine

Martina Navratilova je jednom prilikom izjavila da veruje da činjenica da naš teniser nije toliko popularan u zapadnom svetu ima veze i sa njegovim slovenskim poreklom. Ipak, naš sagovornik ističe da postoji nešto što animozitet prema Đokoviću izdvaja od onog kakav je pogađao druge tenisere iz istočnih zemalja:

- Primera radi, Ivan Lendl nije bio ni blizu Novakove dominacije, ali je dospevao do prvog mesta na ATP listi 80-ih i 90-ih. I on je kao Čeh, sa druge strane "gvozdene zavese", bio manje popularan od Bekera i Edberga. Međutim, prema njemu nikada nije postojao aktivni animozitet kakav postoji prema Đokoviću, kome se pripisuju gotovo dijabolične osobine.

Inostrani mediji ne propuštaju ni da svoje čitaoce podsete da je Novak "srpski nacionalista", zato što je za njega Kosovo Srbija, iako je brojnim svojim potezima pokazao da je daleko od nekog ko bi bio opterećen bilo kakvom nacionalnom mržnjom:

- Podsetimo se velikih poplava koje su pre osam godina pogodile područje bivše Jugoslavije, tada je Novak delio pomoć svima, ne razlikujući ih po naciji. Tako postupa i svuda po svetu. Pa i to njegovo prijateljstvo sa Semirom Osmanagićem i zainteresovanost za piramide u Visokom zbog kojih mu se mnogi izruguju, pokazuju da on nije opterećen nacionalnim. Njemu se spočitava i to što kaže da je Kosovo Srbija, iako je to stav većine članica Ujedinjenih nacija, iako, u krajnjoj liniji, i Nadal dolazi iz zemlje za koju je Kosovo Srbija.

Zaista, ne mogu da se setim drugog primera u istoriji sporta da su nekog čoveka toliko pokušavali da satanizuju, a da on sve vreme radi suprotno onom što ti ljudi o njemu govore. On je taj koji pokušava da obnovi pokidane veze, dok je nekim drugima stalo da se stanje neprijateljstava zadrži.

Možda se radi i o tome da Novak da bi uspeo na Zapadu nije morao da se odrekne sebe, već u svakoj prilici naglašava da je ponosan što dolazi iz Srbije i da mu je ambicija bila da pomrsi konce "zapadnjacima":

- Postoji ta priča koju svi znamo, da je Novak kao dečak imao ponudu da uzme britansko državljanstvo. Dosad bi bio plemić, ser Đoković. Međutim, on i dalje putuje sa srpskim pasošem, nastupa pod srpskom zastavom. Da bi stigao do ovog nivoa, on je morao da ide težim putem, što očigledno mnogi doživljavaju kao šamar.

Slobodan Milošević i srpski ratni zločini

U jednom svom tekstu naslovljenom sa "Novak Đoković: Biti Srbin", Bazdulj je napisao da je Đoković "redak primer šampiona koji zaista liči na svoju zemlju i svoj narod":

- Kod njega postoji taj poslovično srpski inat i sposobnost da bude najbolji kada je najteže, što smo videli u bezbroj naizgled beznadežnih situacija kada je on uspevao da pobedi zahvaljujući baš tim osobinama. Kao takav, on ima karakterologiju jednog tipičnog Srbina. Istovremeno, to je nadograđeno jednom ogromnom disciplinom i trudom. On je najbolji primer za to šta sve talenat može da uradi kada mu se doda i voljni momenat, iako ne dolazi iz miljea koji mu je pružao finansijsku sigurnost i garancije da će uspeti. Probio se zahvaljujući svom talentu i trudu i odricanju. Mislim da bi ovo drugo trebalo i više naglašavati, pošto smo mi kultura koja više ceni sirovi talenat od njegove nadgradnje.

U istom članku, naš sagovornik navodi da je "mnogo više Đokoviću fakturisano to što je Srbin", nego što je to slučaj sa drugim šampionima i njihovom pripadnošću određenim kolektivitetima:

- Možete li zamisliti da se negde u zapadnim medijima piše o, na primer, Luki Modriću, i da se spomenu "Oluja" ili NDH? S druge strane, kada se piše o Novaku, uvek se negde provuku Slobodan Milošević i srpski ratni zločini iz 90-ih, iako on nema nikakve veze s njima. Ne kažem da se Đoković okrivljuje za zločine, ali dovoljna je i ta asocijativna veza, koja možda i utiče na obične ljude iz zapadnog sveta.

Postoje i oni koji veruju da je sve što se Novaku desilo u Australiji dokaz da nije samo iskorišćena prilika koja se ukazala, već da su australijske vlasti njega u jednom trenutku tamo odlučile da namame, da bi stekle veći publicitet za primer koji su od Novaka hteli da naprave:

- Čitav slučaj nesumnjivo je bizaran. Čoveka koji puca od zdravlja optužuju da predstavlja zdravstvenu opasnost i da ne brine o zdravlju drugih. To je kao da ja držim cigaretu među prstima, a jadam se kako Novak ne brine dovoljno o tuđem zdravlju. Osim toga, nejasno je zašto je nekome potreban Đoković kao "maskota" koja će da utiče na druge da se vakcinišu ili ne. On kao odrasla, poslovno sposobna osoba ima pravo da odluči za sebe. Dalje, nije on krenuo sa Novog Beograda na Vračar, pa ako prođe - prođe. On je krenuo na najduži put koji čovek može preduzeti. Njemu su odobreni viza i izuzeće, a na samom graničnom prelazu su ga uhvatili u zamku i to je nečuveno. Ipak, kada bih morao da se kladim, možda bih čak rekao da se tu radilo o jednoj ad hok reakciji sa njihove strane, da nije bilo unapred smišljeno. Ako biramo između zavere i javašluka, uvek je javašluk jednostavniji odgovor.

Nole kao Ali i Maradona

Deluje da je Novak sa svime što mu se desilo u Australiji, i protiv svoje volje iskoračio iz uloge samo tenisera, u ulogu idola obespravljenih, kakvi su bili Muhamed Ali ili Dijego Maradona. Sve zahvaljujući svom ličnom integritetu i kritičkom mišljenju:

- On je to bio i ranije, ali sada naročito. Baš sam skoro govorio da je ovo što se desilo Đokoviću u Australiji ona Zidanova glava u prsa Materaciju u finalu SP 2006. I protiv njegove volje, ovo će postati deo narativa o njemu, nešto što obeležava, ali ostaje da se vidi kako će se to u budućnosti tumačiti. Ono što je nesumnjivo tačno je da je on ovim iskoračio iz uloge jednog sportskog idola u nešto šire od toga. Novak ima neke sličnosti i sa Alijem i sa Maradonom, ali nije kopija. Nema Maradoninu samodestruktivnost, niti otvorenu političnost Alijevu, a ima i nešto svoje, što oni nisu imali. Na stranu što se radi o ljudima čija je priča zaključena, dok Novakova i sportska i životna još traje.

BONUS VIDEO:  Kad se Srbi skupe da oslobode Novaka Đokovića