SUROVA ŽIVOTNA PRIČA NEKADA NAJVEĆE NADE SRPSKOG TENISA: Pobeđivao Federera i Safina, a onda ga je heroin uzeo pod svoje

Iako nije uspeo da osvoji kalendarski grend slem, Đoković ostaje i dalje broj jedan u svetu i najveći svih vremena. Ali, ono što možda mnogi ne znaju, i pre Đokovića Srbija je imala jednog veoma talentovanog mladića kome su predviđali svetsku slavu.

Nažalost, nije uspeo da napravi ozbiljnu karijeru, a za sve je kriv heroin. 

Mnogi ne znaju njegovo ime - Nikola Gnjatović. Pre izvesnog vremena je u jednom intervjuu otvorio dušu i ispričao kako zbog droge nije uspeo da bude veliko ime srpskog, a možda i svetskog tenisa. A, kažu upućeni, bio je vanserijski talenat. Ovo je njegova životna priča.

- Rođen sam u Beogradu, na Vračaru 1979. godine. Majka, otac i starija sestra bili su moja porodica koja je živela normalnim životom i u ljubavi i pažnji se nikada nije oskudevalo. Ispred naše zgrade nalazili su se fudbalski i teniski teren i ja sam bukvalno sa prozora svakoga dana gledao i fudbalere i tenisere i zavoleo ove sportove. Ipak, tenis mi je nekako ušao pod kožu i sa nepunih sedam godina upisali su me u teniski klub Košutnjak - kaže na početku svoje ispovesti Nikola.

Bilo je dovoljno samo tri meseca da u malenom dečaku treneri prepoznaju ogromni potencijal.

- Dragan Šerer, moj prvi trener, predložio je da odem na turnir u Poreč i to je bio hrabar potez. Na iznenađenje svih ja sam taj turnir osvojio. U Poreču me je primetio čuveni trener Goran Bubanj i dovodi me u Partizan. U Partizanu postajem šampion države u uzrastu do deset godina, a iza mene su bila i takva imena poput Iva Karlovića i Ivana Ljubičića. Sve do osamnaeste godine bio sam prvak države u svim uzrastima. U to vreme sam na trenizima pobeđivao i Nenada Zimonjića, koji je tri godine stariji od mene - kaže Nikola za "Aferu".

Kako kaže, pošto su ga u Partizanu "prevarili za profesionalni ugovor", on napušta klub i prelazi u Zvezdu.

- Gotovo kao sina me je prihvatio direktor kluba Slobodan Vojinović i u Zvezdi ostvarujem najveće uspehe: bio sam prvak Jugoslavije do 18 godina u singlu i u dublu, a to sam ostvario sa 16 godina, seniorski šampion države dva puta zaredom… - priča Gnjatović.

Uspeva Nikola da zaigra čak i na Vimbldonu, ali tada već kreću problemi, prvenstveno finansijske prirode.

- Ispao sam odmah na startu oba puta, i 1996. i naredne 1997. godine, samo zato jer nisam imao finansija da bih mogao da se pripremam za travnatu podlogu. Ipak, i pored toga na Vimbldonu su svi primetili moj veliki talenat. Godine 1998. od strane Sportskog društva Crvena Zvezda izabran sam za sportistu godine i dobio sam sat na poklon. Igrao sam i za Dejvis kup reprezentaciju Srbije protiv Turske i Maroka. Sa mnom su tada u reprezentaciji bili i Tipsarević, Vemić i Tošić. Pre toga sam u juniorskoj konkurenciji pobeđivao Marata Safina i Fernanda Gonzalesa, a Rodžera Federera sam pobedio na jednom treningu. Nema ko mi tada nije predviđao sam svetski vrh - priseća se Gnjatović.

Posle kratkotrajnog boravka i igranja u Barseloni dolazi 1999. godina i NATO bombardovanje. Gnjatović se vraća u Srbiju.

- Hteo sam da budem uz roditelje i svoj narod kad je najteže. U Barseloni se inače nisam snašao kako sam želeo, prvenstveno jer nisam pronašao odgovarajuće sponzore. U međuvremenu, do početka 2000. izgubio sam i puno poena na ATP listi. Postao sam sparing partner Jeleni Janković i potpisao sam ugovor sa kompanijom Head, sa kojom je ugovor imao i Goran Ivanišević. Dobijam ponudu od kluba Prohema iz Brčkog da budem trener i odlazim u Bosnu. Tamo sarađujem sa kolegom i prijateljem koji je bio zavisnik od opijata, ali ja to tada nisam znao - priseća se Gnjatović.

Kako ističe, družeći se sa njim nije izdržao i prvi put je uzeo heroin kada je imao 21 godinu.

- Tada kreće moj pakao. Upadam u dugove, u teške narkomanske krize, počinjem da kradem ne bih li došao do droge. Pokušavam da se i dalje bavim tenisom, ali mi ne ide. U to vreme mi se i porodica raspada, u životu mi je potpuni haos. Više od deset puta sam bio u bolnici. Punih 17 godina sam prolazio kroz strahote koje droga nosi sa sobom. Bio sam ipak uporan i nisam hteo da dozvolim da me ta pošast pobedi. Kroz kliničko lečenje i terapije uspeo sam da se izborim i sada sam već tri godine potpuno čist. Tenis nisam zaboravio, ali me boli što su pojedini prijatelji i kolege izgleda zaboravili mene - rekao je tada Gnjatović.

Prema njegovim rečima bivši igrači i kolege govorili su roditeljima dece koju trenira da je bivši narkoman i da ne treba da decu vode kod njega da ih uči tenisu.

- A ja nikada, i kada sam u najtežim krizama bio, nisam dilovao drogu niti bih ijednom detetu dao drogu, pre bih sebi ruku odsekao! Tenis nisam zaboravio, umem da prepoznam talentovanog klinca i za razliku od devedeset posto trenera ukoliko vidim da mali ili mala nisu talentovani za tenis ja to roditeljima odmah kažem, a ne lažem ih da im je dete ekstra potencijal ne bi li im uzeo što više para za treninge - rekao je Gnjatović.

Nikola na svu sreću ima oko sebe i one koji poštuju njegovu želju da se kao trener vrati tenisu.

- Ima divnih ljudi koji su mi pomagali i pomažu mi još uvek. Tu je već pomenuti direktor TK Crvena Zvezda Slobodan Vojinović, zatim bivši selektor Bogdan Obradović. Tu je i rekreativac Vlada Bekčić sa kojim već tri godine radim jedanput nedeljno, koji je divan čovek i prijatelj, mnogo mi je puta pomogao, i kad nisam za lekove imao on mi ih je kupovao. Moram da pomenem i da se javno zahvalim i Peri, vlasniku kafea u naselju Gaj kod mene u Barajevu, znao ja da mi pomogne kad mi je najteže bilo. Nije mi lako, negujem bolesnu majku, nedavno je krov na kući počeo da nam prokišnjava, popravka ne košta baš malo. Ne tražim nikakvu milostinju, samo da mi se omogući da mogu da živim od svog rada - napominje Gnjatović.

(Mondo)

BONUS VIDEO