NIGDE NEMA LEKA ZA TU RANU Suprug Bobane Momčilović o posthumnom odlikovanju najbolje sportistkinje Srbije
SVE me vratilo u dan, u trenutak kada je njen odlazak bio i večni rastanak. Sa mnom i sa našim sinom. Neću da kažem da nas je smrt razdvojila. Ona je još živa. Za našeg Vukašina i za mene. Ona, zaista, spava u nama. Iznad svakog sna.
Ovako je, Miroslav, suprug Bobane Momčilović proživeo dan kada je Olimpijski komitet Srbije dodelio posthumno odlikovanje evropskoj šampionki u streljaštvu.
Podelio je sa "Novostima" te trenutke. Nije bio spreman da ih deli u danu sećanja i priznanja.
- Zahvalan sam svima u Olimpijskom komitetu, gospodinu Maljkoviću i čitavom timu za nezaborav na Bobanu - kaže nam Momčilović.
- Moja Bobana bi, znam, bila srećna. A ja bih najviše voleo da je živa. Da se s našim sinom radujemo životu. Onako kako se ona radovala svakom našem trenutku. Svakom danu i svakom dahu. Ja je još vidim, a ta slika nikad neće nestati: ona u naručju drži našeg malenog Vukašina, s kojim se rastala 21. juna prošle godine, dok je on udisao tek svoj dvadeseti dan života. I, da vam kažem, nema leka za tu ranu.
Bobana je, nečijom nebrigom, nepažnjom, umrla u 31. godini, posle teške borbe koju je izgubila u trećoj sedmici posle porođaja. Njen suprug, Miroslav, uveren da je posredi ponajviše propust lekara, podneo je krivičnu prijavu od koje ne odstupa dok se ne utvrdi ko je odgovoran za Bobaninu smrt.
- Nećete verovati, ali obdukcija, koja je naložena, još nije završena - ogorčen je Miroslav.
- Ne znam da li je ovaj virus sve usporio i omeo, ali, nema nikakvog odgovora. Ko zna kako bih ja sve ovo podneo da nije našeg Vukašina, sa čijeg lica čitam Bobanine i moje crte. Njegovih osam meseci, osmeh i glas, nemerljiva su radost i uteha. Možda će jednoga dana on od mene tražiti odgovor i ja taj odgovor moram da znam.