MILORAD STANULOV, IKONA SRPSKOG VESLANJA: I danas bih čamac na leđima nosio

- Sada sam rekreativac, ali sa istim žarom pristupam svakom vezivanju patika - uz osmeh kaže, za "Novosti", popularni Mile, vlasnik srebrne medalje sa Olimpijskih igara u Moskvi 1980. i bronze, osvojene četiri godine kasnije u Los Anđelesu.

- Zimsko, zubato sunce pre neki dan, iskoristio sam da vozim bicikl novom stazom do spomenika Rokiju u Žitištu, što je nekih četrdesetak kilometara...

Ikona srpskog i jugoslovenskog veslanja, Milorad Stanulov, ovim napornim sportom aktivno je počeo da se bavi tek sa 17 godina, što je za današnja shvatanja, potpuni promašaj!

Pre nego što je kao gimnazijalac sišao na Begej i seo u čamac i napravio prve zaveslaje, igrao je košarku i rukomet, trenirao karate, bio perspektivan atletičar u trkačkim disciplinama na srednjim prugama.

Na nagovor druga iz razreda, Raše Memarovića, kao sedamnaestogodišnjak je 1970. godine došao u Veslačko-kajakaški klub "Begej 1883", koji je jedan od najstarijih u Evropi i najstariji u Srbiji. Prvi put je seo u čamac i napravio prve bojažljive i nespretne zaveslaje, a prvi trener mu je bio Dragutin Racković Brka.

- Danas klinci sa 17 godina napuštaju sport, nema zanosa i entuzijazma, jer je puno privlačnijih stvari van sportskih arena - ističe Milorad.

Priseća se svojih raznovrsnih treninga, trčanja obalama Begeja, akrobatskih vežbi i oblikovanja tela bez tegova i teretane, i hiljade i hiljade kilometara u čamcu.
Takvo je bilo vreme, nije bilo modernih teretana, klub je bio siromašan i "mali" kada su u pitanju oprema i rekviziti, čamci i vesla, ali zato ogroman - zbog drugarstva, ljubavi prema sportu i želji da se na svakom treningu, takmičenju, uloži maksimum napora i snage.

Prvu "vožnju" za reprezentaciju Jugoslavije Milorad Stanulov je imao na Balkanskom šampionatu u Sofiji, 1977. godine, u disciplini četverac skul. A pre 42 godine, u Karapiru, na Novom Zelandu, "ispisao" je jednu od najznačajnijih stranica u istoriji srpskog veslanja. Zrenjaninac je 5. novembra 1978, pod zastavom tadašnje Jugoslavije, osvojio u skifu bronzano odličje na Svetskom prvenstvu za seniore i tako postao tada tek drugi Srbin koji je izlio planetarnu seniorsku medalju (prvu, takođe bronzanu medalju, osvojio je Partizanov veslač Predrag Savić na drugom Svetskom prvenstvu za seniore na Bledu 6. septembra 1966. u četvercu sa kormilarom).

- Skif sam počeo da veslam u maju, a već početkom novembra, na Svetskom šampionatu na Novom Zelandu, "dovezao" sam do bronze, nakon 12 sušnih godina u jugoslovenskom veslanju, jer je prethodna medalja na prvenstvima sveta osvojena 1966. godine. A, za tu prvu medalju dugujem zahvalnost i ekipi Bugarske, koja nam je pozajmila skif, jer Veslački savez SFRJ nije mogao da ga pošalje brodom na Novi Zeland, zbog nedostatka novca. Da nije bilo njih ne bih doživeo ono što ću pamtiti čitavog života. Upravo ova medalja je možda i najsenzacionalnija i, uz dve olimpijske, vinula me u orbitu - ne blede Miloradu uspomene na novozelandsku "bajku".

Kako je biti olimpijac ovenčan medaljom, znaju samo retki. Jedan od takvih je i Milorad Stanulov, veslač koji je bio ponos nacije i zbog koga su brojne devojčice i dečaci počeli da veslaju.

U dubl skulu sa Zoranom Pančićem, a uz podršku trenera Veselina Vučićevića, osvojio je srebro na Olimpijadi u Moskvi, da bi se u istoj disciplini, na OI 1984. u Los Anđelesu, čuveni dvojac okitio bronzanim odličjem.

- Jesu te olimpijske medalje najvrednije, za nezaborav, ali jednako su mi drage i zlatna sa Mediteranskih igara u Splitu 1979. i godinu dana ranije na Balkanskom prvenstvu u skifu u Ankari, 1979. u Bukureštu i 1982. godine u Sofiji - kaže Stanulov.

Srebrna medalja iz Moskve, svojevrstan je kuriozitet, i dalje je najbolji domet svih vremena, kada su srpski veslači u pitanju.

PrijateljstvoO sa kolegom iz dubl skula ostaje zauvek, a zanimljivo je da su dva večita mladića - Zrenjaninac Milorad Stanulov i Novosađanin Zoran Pančić, jedini veslači iz Srbije koji su osvojili olimpijsku medalju!

- Doći će sigurno neki novi klinci, samo treba biti strpljiv i uporan, a tajna je, bilo kojim sportom da se bavite, radite to iz ljubavi, budite sigurni u sebe, težite najboljem, nije najvažniji rezultat koji ste postigli, broj poena ili ostvareno vreme, nego unutrašnje zadovoljstvo, da ste to uradili najbolje što ste mogli - poruka je velikog šampiona, koji je tri godine u penziji, sa suprugom Ljiljanom često putuje, sa prijateljima veteranima igra pingpong i svakog juna obavezno ide na rafting, gde ga želja mine za vremenima prošlim, a toliko slavnim i veličanstvenim.

Mada su ga mamili izazovi sportova u kojima je lopta osnovni rekvizit, a atletski treneri na kolenima molili da se dušom i telom opredeli za "kraljicu", srce je ipak prelomilo da ostane veran veslanju, vodi i prirodi, bez koje ni danas ne može.

- Opet bih, kao nekad, čamac na leđima nosio, takav sam. Shvatam današnje klince, koji imaju "salonske" uslove za trening, ali i gomilu drugih izazova.