MALI KORACI VODE DO ZLATA: Dušan Mandić, najbolji vaterpolista sveta, ističe da su mu najbitniji timski trofeji

Aplauz srpskom bombarderu je još jači kada se zna šta je sve preživeo od aprila 2023. do sredine avgusta 2024. godine. Novi Beograd ga je posle gubitka trona u Regionalnoj ligi neočekivano poslao u drugi tim... Samo Mandić zna kako se tih meseci osećao, a onda je pronašao luku spasa, Ferencvaroš, gde je brzo pokazao da je i dalje Dušan silni u bazenu. U Budimpešti je našao spokoj, mislio samo na vaterpolo i pokazao svima na F4 Lige šampiona na Malti i na olimpijskom turniru u Parizu da je najveći. A potom su usledile i nagrade...

- To su laskava, lepa priznanja, to je jedan dokaz da sam na dobrom putu, da treba da nastavim u ovom ritmu u kojem sam i da nema opuštanja što se same karijere tiče. Smatram da sam u punoj snazi i pokušaću da ostanem na ovom nivou - ističe u telefonskom razgovoru za "Novosti" Mandić.

Samo, Dušan ne propušta da naglasi da je njemu najbitniji uspeh tima:

- Nikad nisam težio, niti sam jurio lična priznanja. Po prirodi sam takav, jer smatram da u timskom sportu nije najvažnije biti najbolji strelac, MVP i slično. Meni su mnogo bitniji timski trofeji. Individualno priznanje koje dobiješ, a nemaš zlato ili nisi osvojio medalju za mene nema posebnu draž.

Za Mandića je svaka olimpijska godina posebna. Tako je bilo i 2016. u Riju, kada je Srbije osvojila prvo olimpijsko zlato, i 2021, kada je u Tokiju odbranio tron, a sa Pro Rekom postao prvak Evrope...

- Igre su za mene jedinstveno, posebno takmičenje, koje me najviše motiviše. U predolimpijskoj godini nekako se drugačije osećam, posebno se spremam, vodim računa o mnogim stvarima tokom cele godine. Druga prvenstva toliko se često igraju, da su malo izgubila neki smisao. Mađari su bili svetski šampioni šest meseci, pa posle pola godine izgubili titulu. To mi se ne dopada. Olimpijske igre nikako ne mogu da se porede ni sa evropskim i svetskim prvenstvom. Bar ja tako vidim i neka mi ne zameri neko ko to shvata drugačije. Ovo mi je najuspešnija sportska godina, pre nje je bila 2021, a bogami i 2016. Naročito, kada se pogleda period od 2014. do 2016. godine, tada je stvarno dominirala reprezentacija, bili su lepi uspesi na klupskom nivou - priča Mandić.

Poslednji olimpijski ciklus je bio kraći za godinu dana, a "delfini" na pet velikih takmičenja nisu osvojili medalju...

- Zbog toga je bio poseban pritisak. Nama je stvarno bilo teško, ja sam davao izjave kako sam se osećao, da smo balansirali na jednoj žici, ako se okliznemo mi smo najgora generacija, jer u jednom olimpijskom ciklusu nismo uzeli medalju... Ali, uspeli smo da se izdignemo i da prevaziđemo svačija očekivanja. Mislim da niko nije verovao u nas - iskren je Mandić.

Od 2022. do 2024. bilo je burno u našem vaterpolu...

- Da, velike promene, svakakva dešavanja i u reprezentaciji i na klupskom nivou. Sad kada sagledam stvari nije bilo ni normalno da se uzme bilo koja medalja s obzirom na situaciju kakva je bila.

Prošla godina nije obećavala berićetno leto. "Delfini" su bili sedmi i na EP u Hrvatskoj i na SP u Dohi. A da li je Mandić očekivao da će zapevati "Bože pravde" u Parizu.

- Ja ne volim da kažem "idemo na zlato". I nikad ne razmišljam o zlatu, već o malim koracima na tom putu da se dođe do njega. Posle Zagreba i Dohe bio bih zadovoljan sa medaljom u Parizu, jer smatram da svako odličje veliki uspeh na Olimpijskim igrama - kaže Mandić.

Zato Dušan ističe da se samo spremao za Igre, ne razmišljajući o zlatu:

- Bilo mi je važno samo kako mogu, na koji način da poboljšam sebe i svoju igru, da budem tu za saigrače, da pomognem na bilo koji način. Podredio sam se timu i njegovim potrebama. Ja sam to odavno shvatio. Pripreme su bile paklene, nikad teže i tu su se dešavali neki udari, kada je procurio spisak, to je sve trebalo izdržati, što nije bilo nimalo lako. Pored svih tih stvari ne možeš da razmišljaš o zlatu. Baš zbog toga mislim da sam uspeo da ostvarim dosta.

A šta se desilo da se ekipa za šest meseci uzdigne od sedmog do prvog mesta, da li je bio presudan povratak Ćuka i Dedovića u reprezentaciju.

- Ne bih voleo da izdvajam šta je bilo ključno. Apsolutno ne želim da umanjujem ničiji učinak. Ali, očigledno je da su njih dvojica dali ogroman doprinos, neću da vagam ko je više, ko je manje. Mislim da smo se timski poklopili skroz, svako je shvatio svoju ulogu, prihvatio ju je i trudio se da najbolje moguće uradi ono što se od njega tražilo i mislim da je tu ključ uspeha. Jednostavno, svako je dao sve od sebe - smatra Mandić.

Dušan veruje i da je presudno bilo što je "mnogo igrača odigralo najbolji turnir u životu":

- Smatram da sam u Parizu odigrao najbolji turnir u životu. Mislim, da isto mogu da kažem za Viktora Rašovića, Dedovića, Vica... Da ne imenujem sve, poklopile su se kockice, svi su nadmašili sebe, nekako su sazreli, bili bolji. Mislim da smo procvetali svi u najvažnijem mogućem trenutku.

Mandić primećuje da nije bilo lako osetiti da su ih svi otpisali:

- U olimpijskom selu od prvog dana zapažaš sve, vidiš sve, pratiš, sve skeniraš. I ono što je meni najupečatljivije ostalo jesu ti pogledi svih ostalih prema nama. Ja sam se osećao da svi gledaju u nas i misle "dobro, ovi su došli ovde, ako prođu grupu odlično, nema šanse za medalju". Imao sam utisak da su nas tako gledali, da su tako razmišljali. To ti stvori dodatnu motivaciju, ako si pravi sportista. Ja sam izvukao iz toga dodatnu energiju.

Ali ih zato protivnici nisu nimalo štedeli u bazenu:

- Svi su dali svoj maksimum protiv nas. Nije se desila utakmica koju smo lagano dobili, ni da je protivnik igrao lagano. Uostalom i oni su se spremali da pruže maksimum na Igrama. Ali, osetio sam neku energiju, jer svi su nas doživljavali kao potpune autsajdere, jer nismo osvojili medalju još od Tokija.

A Srbija je osvajanjem trećeg zlata zaredom, sedmom medaljom uzastopno ušla u svetsku istoriju...

- U grupi smo stvarno izgledali od sjaja do očaja. Ali, tako je moralo da bude. Mene je bolelo da neko dozvoli sebi da dvostrukog olimpijskog šampiona može rano da otpiše. E, pa to je nedopustivo. Bar to su neka moja unutrašnja osećanja, motivacija, koja ti daje dodatnu energiju. Zavisi kako sve kanališeš, da li to može da utiče na tebe da budeš potišten ili da se uzdigneš. Zavisi, kakva si osoba, kako se emocionalno nosiš sa tim. Ne daj bože da smo čitali novine, komentare tokom turnira. Ne bismo ni došli do četvrtfinala - priznaje Mandić.

Svestan je da se ne živi od stare slave:

- Dugo sam u mašini. Takav je sport. To je negde surovost, možda i lepota sporta. Ali više bih rekao da je neka surovost,ako misliš i ako želiš da budeš u vrhu, moraš svakog dana da radiš za to. To što je bilo, bilo je, svaki dan iz početka. Svaka povreda, svaka neka pauze te potpuno izbaci iz takmičarskog ritma i moraš dosta da radiš i na održavanju forme i na oporavku. Meni je prijalo što sam novogodišnje praznike, Božić proveo sa porodicom. Odmorio sam se posle najuspešnije godine za mene, koja je ubedljivo bila najteža i najzahtevnija.

Mandić je od svoje 16. godine, kada je postao prvotimac Partizana, s kojim je 2011. pokorio Evropu, na velikoj sceni. I dalje pronalazi snagu da se dokazuje.

- Volim ovaj sport. Uživam i dalje u treninzima, uživam u utakmicama, volim taj naboj, to nadigravanje, naročito protiv jakih protivnika... I dok se tako osećam, dok to ne nestane, igraću. Ja sam pre svega sportista. Mislim da ću se baviti sportom dok sam živ. Dokle mi god prija, dok god uživam, a stvarno sam počeo da uživam, nekako još više u igri, videću. Bože zdravlja - podvlači Mandić.

Samo da budem zdrav

SADA je novi izazov otići na Olimpijske igre 2028. u Los Anđelesu:

- Imam motiv, ali videćemo. To sve treba izdržati od 30. do 34. godine. Imamo volju, želju, samo da zdravlje posluži, što da ne. Voleo bih, ali videćemo.

Predsednik skinuo teret

MANDIĆ ističe da je Ferencvaroš prava sredina za njega, da su u klubu vrhunski profesionalci, koji su omogućili igračima da misle samo na vaterpolo.

- Prošle godine uoči finala mađarskog prvenstva sa Vašašom, kada smo znali da ćemo u polufinalu F4 Lige šampiona igrati sa Novim Beogradom, predsednik Zoltan Njiri je održao motivacioni sastanak sa nama. Posle sastanka predsednik me je zadržao da mi kaže: "Da znaš da je nama čast što si ovde, srećni smo što si sa nama, što si deo porodice Ferencvaroš i želim da znaš šta god da se desi protiv Novog Beograda ti nećeš biti kriv". Zagrli me, skine mi breme, teret, da podršku. To su stvari koje prave veliku razliku - priča Mandić.

Strpljenje je neophodno

DUŠAN je svestan da se ušlo u novi olimpijski ciklus, da će selektor Uroš Stevanović verovatno podmladiti tim.

- Činjenica je da imamo talentovane igrače koji potencijalno mogu da postanu veliki vaterpolisti. Koliko će da uspeju, to na kraju najviše zavisi od njih. A, o reprezentaciji ne mogu da govorim dok ne vidimo koga će selektor da pozove, dok se ne skupimo. Do Los Anđelesa je tri i po godine, za to vreme tri mlada igrača mogu da postanu vrhunski igrači ako ozbiljno rade i ako grizu svakog dana. Naravno da je potrebno i strpljenje, da se sazri, pregrme porazi, osete pobede. U svakom slučaju sva takmičenja su usputne stanice za Los Anđeles, na kojima će da se isprofilišu igrači, reprezentacija, pokazaće se ko je kakav, šta je, kakva smo ekipa, kakvi ćemo biti - ističe Mandić.

Bonus video: Neviđeni detalji sa dočeka srpskih olimpijaca u Beogradu