MONTREAL OSTAO KAO NEDOSANJANI SAN! Vojislav Tabački, legenda rvačkog sporta

Od moguća fantastična tri, ostvarila su se dva, lepa i bajkovita sna, treći, da kao sportista, rvač nastupi na Olimpijadi u Montrealu 1976. godine, ostao je u riznici bogatih uspomena, sedamdesetčetvorogodišnjeg Zrenjaninca Vojislava Tabačkog, legende rvačkog sporta i čoveka koji je jedan od retkih na svetu koji je učestvovao na osam Olimpijada uzastopno, od Barselone 1992. do Atine 2004. godine kao sudija i od Pekinga 2008. do Tokija 2021. godine, kao delegat.

 

- Kao dugogodišnji rvač Proletera iz Zrenjanina, u reprezentaciji sam nasledio sjajnog Momira Kecmana i zajedno sa Darkom Nišavićem obezbedio nastup u Montrealu 1976. godine, ali me je povreda kolena sprečila i morao sam da izostanem - započinje priču čovek koji je u bogatoj karijeri obavljao i važne funkcije predsednika Sportskog saveza Srbije, potpredsednika Olimpijskog komiteta i pomoćnika ministra za omladinu i sport Srbije od 2008. do 2010. godine.

 

Kao dvanaestogodišnji dečak, 1962. godine počeo je da dolazi na treninge u Rvačkom klubu Proleter, trener Đura Halasev “namirisao” je talenat i prepoznao sportsku inteligenciju momka koji je uz rame sa drugarima iz kluba Darkom Nišavićem i Miodragom Torbicom već četiri godine kasnije bio standardni kadetski reprezentativac tadašnje Jugoslavije i 1969. seniorski reprezentativac, a u bogatoj karijeri u kojoj je zabeležio preko 500 nastupa, okitio se brojnim titulama i bio višestruki šampion Jugoslavije. 

 

- Nekako me medalje nisu htele na najvećim evropskim i svetskim takmičenjima, osim brojnih osvojenih na balkanskim i mediteranskim, uvek bi me neki maleri sa povredama snašli, u četiri navrata bio sam četvrti u Evropi i peti na svetu, izborio sam olimpijsku normu za Montreal i želja mi je bila da to bude kruna moje sportske karijere, ali ako je za utehu, u Kanadu je otputovao Darko, moj veliki prijatelj, ja sam zbog povrede kolena morao da ostanem kod kuće - priseća se Vojislav, koji je u Zrenjaninu dugi niz godina uspešno obavljao funkciju generalnog sekretara Sportskog saveza grada.

 

Nakon završetka rvačke karijere i kratkog izleta u trenerske vode, na nagovor životnog gurua i osvajača zlatne Olimpijske medalje 1964. godine u Tokiju i bronzane četiri godine kasnije u Meksiku Branka Simića, 1982. godine uzima sudijsku pištaljku i od tada je neprikosnoven na strunjači, sa preko dvadeset evropskih i svetskih prvenstava i četiri Olimpijade, u Barseloni, Atlanti, Sidneju i Atini, a među brojnim nagradama, dobitnik je Zlatne pištaljke, na Svetskom prvenstvu u Kini 2006. godine, koja je  najznačajnije priznanje Svetske rvačke federacije. 

 

Pre nego što ga je Branislav Simić nagovorio da uzme pištaljku, imao je ponudu da bude instruktor u rvačkoj reprezentaciji Kine za Olimpijadu u Moskvi 1980. godine, ali zbog političkih previranja, Kina je objavila da neće učestvovati u Moskvi i to je samo ubrzalo odluku da se uključi u sudijski posao i za samo par godina stekne najveće sudijsko zvanje i zabeleži preko pet stotina izlazaka na strunjaču, u beloj, sudijskoj opremi.

 

- Imao sam tu privilegiju da kao glavni sudija budem akter “rvačkog rata” Amerike i Rusije 1996. godine u Atlanti u obračunu legendardnog ruskog medveda, Čoveka eksperimenta, Aleksandra Velikog Kareljina i Meta Gafarija - priča Tabački, ističući da je to bio duel snage, moći, ali i neverovatne inteligencije dvojice titana rvanja i da nije nimalo lako bilo suditi, uz napomenu da je danas rvačkim sudijama mnogo lakše, jer imaju mogućnost čelendža i VAR provere svih spornih detalja.

 

U Atlanti posle velike borbe, Kareljin je došao do trećeg Olimpijskog zlata, uz jedno srebro, devet svetskih i dvanaest evropskih titula i objasnio tada celom svetu da ga Čovek eksperiment zovu zato što, mada to mnogi ne razumeju, svakog dana trenira onako kako njegovi protivnici nikada nisu trenirali ni dan u svom životu.

 

- Nisam se uplašio, maksimalno fokusiran, koncentrisan i sa načelom u glavi da nema ni levo ni desno, nego samo ostati “čist”, ispravan, odsudio sam meč kako dolikuje - priseća se Vojislav Tabački, uz naglasak da nije baš svejedno izađi na strunjaču sa Kareljinom, u Americi, a kolos iz Sibira, trinaest godina, od 1987. do 2000. nije izgubio nijedan meč.

 

U zlatnim nitima izvezenoj riznici uspomena, rvački sudija, delegat i kontrolor suđenja iz grada na obalama Begeja, pamti i brojne druge velike okršaje u kojima je delio pravdu, ali i aktivno provodi penzionerske dane, šetajući, vozeći bicikl i podržavajući sedamnaestogodišnjeg unuka Aleksu, koji u Beogradu pokušava da napravi košarkašku karijeru.

 

Inače, supruga Radmila nekada je bila uspešna odbojkašica, ponikla u čuvenoj školi Odbojkaškog kluba Klek, a odbojkom se bavila i mlađa ćerka Ivana, dok se starija Vesna opredelila za putovanje i uživanje na brojnim svetskim turističkim destinacijama, uz takođe podršku sinu, talentovanom kišarkašu Aleksi.

 

- Nema dana da nisam na nekom sportskom događaju ili makar treningu, često sam u rvačkoj sali, gde pratim rad i napredovanje talentovane generacije Proleterovih beba, u kojoj su budići biseri srpskog rvanja, Miolski, Mihajlović, Đukić, Molnar i ostali - dodaje na kraju Vojislav Tabački, koji u bogatoj niski priznanja, ima i nagradu Jovan Mikić Spartak, Oktobarsku i nagradu za životno delo grada Zrenjanina, priznanje