PARTIZANOV NINDŽA: Ne osećam se strancem u Srbiji, došao sam po titulu

Zanimljivo je da je rukomet počeo da trenira kao srednjoškolac, sa gotovo punih 17 godina. S obzirom na to da ne dolazi iz sportske porodice i da su roditelji želeli da stekne visoko obrazovanje, bilo je teško izabrati rukomet umesto akademskih studija.

– Kasno sam počeo da treniram rukomet, ali sam od prvog dana imao velike snove. Rođen sam u malom gradu, koji je dao nekoliko reprezentativaca i oduvek sam želeo da budem kao oni. Sanjao sam da zaigram za nacionalni tim, da odem u Evropu i igram Ligu šampiona… Trebalo mi je deset godina da sve to ostvarim. Pokušao sam paralelno sa treninzima u Iranu da završim studije, ali mi klub nije dozvoljavao da odlazim na predavanja. Studirao sam sportski menadžment, ali sam na kraju morao da biram između profesionalne karijere i obrazovanja. Roditelji nisu bili baš najsrećniji zbog odluke koju sam doneo. Moj otac je učitelj i želeo je da završim fakultet, ali su s vremenom i majka i on prihvatili moj izbor i pružaju mi veliku podršku.

Put do ostvarenja snova bio je pun izazova, ali kako Said ističe, ništa ne dolazi preko noći. U svaki trofej urezani su trud, znoj i posvećenost.

– Zaigrao sam za reprezentaciju Irana do 18 godina, zatim i do 20, a onda sam konačno nastupio za seniorski tim. Sve to mi je pomoglo da dobijem angažman u Evropi i sa 27 godina sam došao u Bukurešt. U Dinamu sam proveo sedam sjajnih godina, osvojio 16 trofeja, a da bismo to ostvarili bilo je potrebno mnogo truda i napora, kako nas igrača i stručnog štaba, tako i svih ljudi koji rade u klubu. U Partizan sam došao sa jasnim ciljem – da postanemo šampioni. Nisam došao tek tako, da malo igram i maštam o uspesima, već da osvojimo titulu. Vidim da svi u klubu to jako žele i rade na tome. Postavili smo visoke ciljeve i ne možemo samo da obećamo da ćemo osvajati trofeje, već moramo konstantno da radimo na sebi.

U momentu kada je odlučio da postane igrač Partizan Admiral Beta, 34-godišnji Iranac spakovao je kofere i zajedno sa suprugom i osmomesečnom ćerkicom krenuo u novu životnu avanturu. Nije bilo lako promeniti sredinu sa bebom u rukama, ali s obzirom na to da je i Saidova supruga bila profesionalna rukometašica, zajedno su doneli odluku da baš Beograd bude njihov novi dom.

– Srećan sam što imam nekoga ko razume šta život profesionalnog sportiste podrazumeva. Supruga i ja smo se potrudili da ćerka ne oseti promenu previše i brzo smo se navikli na život u Srbiji. Ljudi su zaista gostoprimljivi i srdačni, saigrači su me prihvatili od prvog treninga i ne osećam se kao stranac. Teško je odlučiti se da promeniš državu kada imaš malu bebu, pogotovo kada ne znaš jezik, ali nalazimo način da se sporazumemo. Pričam na engleskom, a sa trenerima Đorđem Ćirkovićem i Markom Isakovićem, kao i sa Nikolom Crnoglavcem, razgovaram na rumunskom. Trudim se da brzo naučim jezik, jer želim da znam više o zemlji u kojoj sada živim.

Slobodno vreme porodica Heidarirad provodi u šetnji parkom i opremanju stana, a kada se vrati sa treninga Said preuzima ulogu „bebisiterke”.

– Obožavam da provodim vreme sa ćerkicom. Pomažem dosta ženi, jer ne želim da bude premorena, zaslužuje svu moju pomoć i brigu. Majka je i prirodno je da ona provodi najveći deo vremena sa bebom, ali kada nemamo trening, ja preuzimam brigu oko ćerke. Živimo sami, nemamo pomoć sa strane i mislim da za sada super funkcionišemo. Beba ne dozvoljava da baš svaku noć spavamo, ali preko dana smo okej (smeh). Kada kao muškarac odlučiš da imaš porodicu, moraš da budeš oslonac u svakom smislu. I samo da znate, nemamo još puno vremena za razgovor, supruga me čeka da preuzmem ulogu „bebisiterke” – našalio se Said.

U Beogradu ga posebno raduje stanje u saobraćaju, pa nam slikovito opisuje kako izgleda kada vas uhvati gužva u Teheranu.

– Kada sam potpisao za Partizan, prijatelji iz Srbije su mi odmah rekli da se spremim za gužve i haos u saobraćaju. Verujte mi, ne znate šta je gužva u saobraćaju. U Iranu možete bukvalno da odspavate u kolima kada vas uhvati gužva, tako da mi vožnja ne predstavlja nikakav problem.

Svoj 34. rođendan Said je proslavio pobedom u večitom derbiju, a prvi poklon dobio je od trenera golmana Mihaila Radosavljevića. Ipak, posebno ga raduje što su prvi meč kod kuće ulepšale pune tribine i sjajna atmosfera.

– Zanimljivo je da sam, otkako sam došao u Evropu, svake godine na rođendan igrao utakmicu. Miki je od prvog dana ostavio poseban utisak na mene, pomogao mi je da se uklopim u tim i naviknem na život ovde, a za rođendan mi je kupio englesko-srpski rečnik. Kupiću i ja njemu lep poklon desetog januara, kada on bude slavljenik. Bio je to zaista sjajan dan za mene. Pobedili smo uz veliku podršku navijača i nadam se da će nas bodriti i na narednim utakmicama. Sezona je duga, a do cilja se dolazi postepeno. Zato nam je njihova podrška važna – zaključio je čuvar mreže Partizana.

(RK Partizan)

BONUS VIDEO:  "NOVAKOMANIJA": Navijači pohrlili da se slikaju sa Novakom Đokovićem