EKSKLUZIVNO! PONOSNI SMO NA SVOJE POREKLO: Nikola i Luka Karabatić, rukometne legende, o evropskom zlatu, uspesima, genima, porodici

Momci, čija je majka Radmila Srpkinja iz Aleksinca, a otac Branko, Hrvat iz Dalamacije, upravo su se okitili zlatnom evropskom titulom i tako dodatno obogatili prebogatu riznicu medalja. A svoje gene ne zaboravljau. Rado, u predvečerje Sretenja, s nama dele utiske s nedavno završenog Evropskog prvenstva u Nemačkoj, ali i pojedinosti iz ličnog i porodičnog života. Pred nama su, ne samo vanserijski sportisti, već i predusretljivi i jednostavni ljudi.  

- Bilo je sjajno na Evropskom prvenstvu – prenosi nam Luka. – Imamo veoma lepe uspomene, posebno zato što je to bio Nikolin poslednji nastup u tom takmičenju. Zato smo od početka probali da uživamo što više. Ne samo na utakmicama, već i u svemu što je pratilo prvenstvo, uključujući i treninge i prijateljstvo. A sve se završilo zlatnom medaljom, što je još bolje.

Nikola je tom prilikom oborio i rekord, sa najviše postignutih golova u istoriji evropskih prvenstava, i to, igrom sudbine, baš protiv Hrvatske.

- Najdraže mi je to što smo osvojili zlato. Naravno, bilo mi je, individualno, dosta važno što sam postigao taj rekord, jer treba imati u vidu i da se povlačim iz aktivnog igranja. I ja sam dosta uživao na terenu, sa igračima i sa Lukom. Velika je stvar što sam mogao da igram na tom nivou sa skoro 40 godina.

Nikoline brojke su impresivne. Ima 21 nacionalnu krunu iz 22 sezone u tri zemlje i 11 međunarodnih titula! Teško je to postići. Uz mnogo rada i truda, potrebno je istovremeno i da se puno toga poklopi, da čovek bude bogomdan.

- Nikada, ujutro kad se probudim, ne mislim o tome šta sam do sada sve postigao. Znam da je to neverovatno. Kada mi neko, kao vi sada, spomene koliko sam titula osvojio s klubovima i reprezentacijom, i sam se oduševim. Veoma sam ponosan na te rezultate. Znam da je to mnogo, premnogo. Baš zato i ne pokušavam da razmišljam o tome, jer bi u suprutnom to moglo da se "popne" u glavu, pa da pomisliš da si "bog". Normalan sam lik, sportista, i pokušavam da dam što više od sebe na terenu.

Iako skromno dodaje da po rezultatima neće stići svog starijeg brata, Luka takođe ima veliki broj priznanja, 11 nacionalnih pehara i pet najsjajnijih međunarodnih. Kad se sve sabere, braća u saldu poseduju ukupno 48 titula. Još dve, pa pedeset!

- Nismo o tome razmišljali na taj način. Nisam znao za taj podatak. Imamo šanse da to "zaokružimo", igramo još prvenstvo Francuske i Ligu prvaka, pred nama su i Olimpijske igre... Ima nekoliko prilika za to, ali, iskreno, ne razmišljamo o brojkama.

Strast prema rukometu sinovima je usadio tata Branko, koji je, nažalost, prerano preminuo.

- Zahvaljujući tati, rodila nam se ljubav prema ovom sportu – ističe stariji Nikola. - Bio je veliki rukometaš, igrao je za reprezentaciju bivše Jugoslavije, bio je naš trener, nastavnik fizičkog u školi. U privatnom životu, tata nam je bio veliki oslonac i uzor. Zbog njega sam hteo da igram rukomet. Želeo sam da bude ponosan na sve što sam radio i osvojio. Preneo nam je iskustvo, kako treba raditi, trenirati, razmišljati, ako želiš da uspeš na visokom nivou. Zahvaljujući njemu i mami, ostvarili smo sve ovo. Da je tata igrao tenis, bili bismo teniseri!

A baš je Luka igrao tenis, i to sve do 18. godine! Neverovatno zvuči podatak da je tek s punoletstvom prešao na rukomet koji je pre toga igrao samo kao dečak.

- Počeo sam i ja sa rukometom, igrao do desete godine, a onda promenio put i krenuo prema tenisu. Imao sam velike rezultate, bio sam među najboljim teniserima u Francuskoj, igrao sam i na međunarodnoj sceni. Tenis je bio veliki deo mog života. Veoma kasno sam prešao na rukomet, ali to je došlo iz srca. Nedostajao mi je. Krio se duboko u meni. Trebalo je da mu se vratim. Na kraju je lepo ispalo. Ali, i da nije, bio bih srećan što sam se vratio rukometu.

Roditelji su im, kažu, uvek govorili da, uz sport, moraju da budu dobri i u školi.

- To je kod nas bilo prirodno – objašnjava Luka.

A da nisu bili rukometaši, kojim bi se sportom bavili?

- U bilo kom kolektivnom sportu, možda ne bismo bili najbolji na svetu, ali mislim da bismo svakako bili dobri. Jer, volimo takmičenje, dobili smo odličnu genetiku od tate i mame, borci smo, dajemo sve od sebe na terenu – naglašava Nikola.

Francuska se ponosi njima. Mnoge zanima da li su se u nekom trenutku možda dvoumili da obuku dres zemalja svog porekla?

- Nisam razmišljao o tome, ali sam uvek bio ponosan na svoje korene – kaže stariji Karabatić. - Uvek sam, kada su igrali bivša Jugoslavija, zatim SCG, pa onda Srbija, Hrvatska, Slovenija, BiH, Makedonija, Crna Gora, bilo koja zemlja iz našeg regiona, navijao za njih. Osim, naravno, u rukometu za Francusku. Mene nikada nisu zvali da igram za druge reprezentacije. Počeo sam vrlo rano da nastupam za Francusku, tako da se u suštini nikada nisam pitao da li bih igrao za Srbiju ili Hrvatsku. To pitanje nikada nije stiglo.

Isto govori i Luka:

- S tim što se još Nikola rodio u Jugoslaviji, a ja u Francuskoj. Za mene je srpsko-hrvatska kultura bila uvek prisutna, ponosan sam na nju. Ali, u Francuskoj sam živeo, tu sam išao u školu i nikada nisam pred sebe postavljao tu dilemu.

Braća otkrivaju da ponekad pričaju o tome kakva bi to sportska velesila bila danas Jugoslavija, da je zemlja opstala.

- Uh! Šta bi to bilo, i kakvi bi to timovi bili! – sumira Luka. - To je neverovatno kad se pogleda kakvi su sve rezultati postignuti. Hrvatska je dva puta bila u finalu svetskog fudbalskog prvenstva, Srbija u košarci, tu je tenis...

- ... Vaterpolo, rukomet, odbojka... Za koji god sport da se uhvatiš, posebni smo u celom svetu – nastavlja nabrajanje Nikola.

Imaju i svoje viđenje zbog čega je to tako.

- Reč je o sistemu, još od malih nogu. Toga nema ovde u Francuskoj. Za sport nema toliko mesta u školi. A kod nas se od toga počinje – ističe mlađi brat.

- Ne treba zaboraviti ni mentalitet. Svi smo mi u tom regionu borci – dodaje stariji.

Kad mogu, odu da obiđu rodbinu. Jednom godišnje, otprilike.

- Idemo, u Niš, Split, u našu kuću u Poljicama kod Trogira. Posećujemo porodicu. Jedrimo po Jadranu, to nam se veoma dopada – kaže Luka, dok će Nikola: - A u Nišu jedemo ćevape, ajvar i burek!

Majka Radmila, koju svi znaju po nadimku Lala, rodom iz Aleksinca, koja je kasnije živela u Nišu i završila medicinu, danas boravi pored Monpeljea i redovno ide u rodni kraj. Sinovima je velika podrška.

- Najveća! Uvek je bila uz nas, vodila nas, bila prva navijačica. Veliki je deo našeg uspeha – ističe Lalin najmlađi sin.

A mamini specijaliteti su posebna poslastica.

- Pita sa sirom je uvek bila na stolu. Njene punjene paprike su izvrsne, volimo i pasulj, prženice. Svaki put kada bismo se vratili iz Srbije, doneli bismo teglicu ajvara – otkriva Nikola.

I muzika koju slušaju vezuje ih za poreklo.

- Najomiljeniji mi je Oliver Dragojević. Tata ga je puno slušao. Bilo koju njegovu pesmu da čujem, odmah se osetim posebno. Bude mi emocije i velike uspomene – veli Luka.

- Volimo i "Bijelo dugme". Gorana Bregovića često slušamo, bili smo na njegovim koncertima. Obožavamo te pesme - dodaje Nikola.

Noviji hitovi nekih mlađih zvezda im baš i nisu previše poznati, a od svetskih tonova slušaju sve pomalo, od elektro-muzike do roka. Luka i sam svira.

- Pomalo, gitaru. Počeo sam pre nekoliko godina, i prilično mi se dopada. U slobodno vreme takođe pratim i druge sportove. Volim sport, generalno. A i dve kćerke traže puno vremena i pažnje – uz osmeh kaže mladi tata.

I Nikola dosta vremena posvećuje gledanju sportskih takmičenja.

- Puno vremena provodim i uz jogu – otkriva nam.

Među najboljim su svetskim sportistima, a jesu li u kontaktu sa našim megazvezdama Novakom Đokovićem i Nikolom Jokićem?

- Jokića nismo imali priliku da sretnemo – kaže Nikola. - A Đokovića sam upoznao 2008. godine, na OI u Pekingu. Hteo sam da se slikam sa njim. Otišao sam i pitao ga, predstavio sam se, a on mi je rekao: "Legedno, pa znam ja ko si ti!". Iznenadio sam se.

- Viđali smo ga kasnije i u Tokiju, na Rolan Garosu... Ponekad mu pošaljemo poruku preko instagrama. Gledamo njegove mečeve i navijamo za njega – dopunjuje Luka.

Obojica odlično govore "po naški", tako smo i razgovarali. A znaju li naš jezik Nikolina deca Alek i Nora i Lukina Deva i Dali?

- Trudimo se, i to baš! Kada se Alek rodio, Nikola je nastojao da priča s njim. Alek sve razume i govori. I ja sa Devom pokušavam. Takođe sve razume, a pomalo i priča. Imamo familiju tamo, i bilo bi čudno kada deca ne bi mogla da razgovaraju s njima. Nije uvek lako, žene su nam Francuskinje, ali želimo da sačuvamo jezik i, eto, uspevamo u tome.

Braća su nerazdvojna. Zajedno su na terenu, ali često i van njega.

- Svakoga dana se vidimo, na treningu, a ako je trening ujutro, onda se sretnemo i popodne. Dosta smo vezani, i deca nam se viđaju, živimo blizu, na pet minuta – otkriva nam Luka.

I pored velike komplementarnosti, priznaju da im se ponekad dogodi na terenu da se i "sportski naljute" jedan na drugoga.

- Desi se! Pre je toga možda bilo više. Nikola je malo stariji od mene, imao je puno iskustva i uvek mi je davao savete. Što više starimo, odnos se nekako izjednačavao. Kad ima nešto da se kaže na terenu, kažemo to direktno.

Posle svega, ostalo je još samo da saznamo do kada će da igraju i šta posle toga?

- Završavam karijeru nakon Olimpijade, a onda ću da sačekam da Luka završi. Gledaću ga i navijaću! – odgovara, najpre, stariji.

- Četiri godine sam mlađi, ne znam koliko godina ću još igrati, nadam se još dve-tri. Imam uzor ispred sebe, Nikola igra do četrdesete, možda ću uspeti i ja! – zaključuje Luka.

RUKOMET SA LOPTAMA ZA RAGBI

Nikolu i Luku zatekli smo na rukomentnom treningu, dok su u rukama držali loptu za – ragbi.

- Volimo američki fudbal. Više puta smo išli da gledamo mečeve. Bili smo i ove godine, uvek nam pošalju karte – otkriva Nikola.

Na treningu su bile i kamere NFL, da sve zabeleže. A ragbi lopte ispaljene iz ruku rukometaša jednako su se koprcale u mreži.

"KRSTE" MALE FRANCUZE

Poslednjih godina nije retkost da neki mališani u Francuskoj dobiju imena Nikola i Luka, ali po našem pravopisu.

- Nisam to često viđao, ali ako su zbog nas deci davali takva imena, onda je to, zaista, veliko zadovoljstvo i čast – skroman je Nikola.

I Luka navodi zanimljivosti oko imena.

- Ovde sam se uvek borio da me zovu Luka, po našem, a ne Lika, po francuskom izgovoru. I dan-danas se to ponekad dogodi – ne da na poreklo mlađi Karabatić.