LAPČEVIĆ ZA "NOVOSTI": Rukomet u Srbiji je mrtav, potrebno je promeniti sistem iz korena

Jedan od najboljih levih bekova koje je naša zemlja imala, rođeni Aleksandrovčanin karijeru je počeo u lokalnoj Župi, potom je šest godina nastupao za niški Železničar, gde je i stekao status reprezentativca Jugoslavije. Nastupao je potom za Barselonu, Gumersbah, Vesprem, Puerto Sagunto i Romanju, u kojoj je 2012. godine završio karijeru.

Lapčević je nosio dres reprezentacije u periodu kada je naša selekcija bila u vrhu svetskog rukometa, okitio se bronzanim medaljama 1999. godine u Egiptu i dve godine kasnije u Francuskoj. Danas je diplomirani sportski menadžer i rukometni trener, te je i te kako kvalifikovan da govori o stanju domaće rukometne scene na kojoj od srebrne medalje osvojene 2012. godine u Beogradu traje "post" i čekaju se bolji dani.  

Dok mnogi prstom upiru u stranog trenera - Tonija Đeronu, Lapčević ne misli da je selektor krivac, već suprotno.

- Praktično dve decenije imali smo vrtešku domaćih trenera. Menjali su se selektori kao na traci. Nije bilo rezultata i stvorila se jako velika negativna energija oko reprezentacije. Strani trener doneo je rasterećenje u pogledu atmosfere, nije bio emotivno upleten u tok svega što se ranije dešavalo. Upravo to i ushićenje sa kojim je došao, bilo je osveženje za igrače i oni su počeli rado da se odazivaju pozivu selektora. Vratila se time energija i težina koju igranje za Srbiju sa sobom nosi. Sve kao da se odjednom njegovim dolaskom očistilo. Takođe, njegova blaga narav je u tom trenutku zaista umirila uzburkani srpski rukometni svet, počeo je razgovor za "Novosti" Ivan Lapčević.

Delovalo je da je Srbija prerano proslavila pobedu protiv Islanda, što je na kraju puno koštalo "orlove"?

- Sećam se kao da je danas bilo. Igrajući za Železničar napravio sam neku sličnu grešku kao (Petar prim.aut) Đorđić protiv Islanda. Časlav Grubić, iako je mnogo znao, gotovo se nikada nije mešao u stvari vezano za taktiku, teren i igru. Tada je napravio izuzetak i rekao mi - "kada se razvija kontra-napad, nikada, ali nikada se ne skače. U rukometu se skače jedino kada se šutira na gol"! To su neke elementarne stvari rukometnog treninga koje treba usvojiti na vreme. Ipak i taj jedan tehnički element sam po sebi nije izuzetak. On je samo deo celine globalnog problema nedostatka stabilnog sistema. Protiv Islanda to je bio skok, protiv Crne Gore držanje ruku ispod ramena u šutu iz kontre. Sledeći put biće nešto drugo ili nešto treće. Sve u svemu već sam u jednom intervjuu rekao da na velikim takmičenjima jedna lopta odlučuje pobednika, a ne gubitnika. To je jedna lopta za koju se treba boriti i koju treba zaslužiti.

Već dugo srpski rukomet "boluje" od nedostatka rezultata i sistema, sigurno je da postoji rešenje koje bi u budućnosti donelo potrebne rezultate, šta je to što treba uraditi?  

- I tada je bio problem, i sada je definitivno problem. Sistem koji ne funkcioniše i koji treba iz korena da se promeni. Šta sve treba da se promeni to je već elaborat od stotinak strana i siguran sam da ima ljudi koji mogu stručno da ga sastave, a isto tako ima ljudi koji mogu da ga sprovedu u delo. Ipak, mnogo veći i praktično nerešiv problem je najbolje rečeno jedan bahat, neodgovoran i nestručan pristup prema rukometu kao sportu od koga mnoge porodice treba da žive i da se izdržavaju. Igrom slučaja bio sam na jednoj sednici Rukometnog saveza Srbije i to kao delegat. Tada sam se čudio i krstio sa obe ruke. Sala je bila puna kada je trebalo diskutovati o stvarima koje u sportskom smislu uopšte nisu bitne (da li u skuštini treba da bude 70 ili 50 delegata). Nisam mogao da verujem tada čemu prisustvujem. Da li ovi ljudi imaju svest u kakvom je stanju naš rukomet? Da li je zaista to najvažnije pitanje u moru konkretnih sportskih problema koji su toliko veliki da gase rukomet do tačke da uopšte više i ne postoji? Klubovi se gase, deca masovno idu na druge sportove, treneri nemaju više snage ni sredstava da se bore za tu decu, niko ne gleda rukomet, niko ne prati domaću ligu, rukomet je mrtav osim u tih par nedelja kada se okupi reprezentacija. Praktično kao sport nemamo ništa i iz tog ništa ispade, da je najvažnije pitanje broj delegata u skuptštini, i to skupštini koja se sastaje dva, tri puta godišnje i gotovo da nema o čemu da odlučuje, rekao je Lapčević, potom otkrio šta je bila druga tačka na dnevnom redu tog dana i kako se odvijala:  

- Druga tačka bila je tog davnog dana - "Razvoj rukometa od 2016. do 2020. godine". Profesor Voja Andrić je za govornicom prepričavao viziju dok je tri četvrtine delegata bilo napolju, pušilo cigare, vodilo prazne razgovore, i bilo zadovoljno što je prva tačka prošla onako kako su želeli.

Lapčević veruje da rukomet treba da bude prioritet.

- I tada sam verovao da je sportsko pitanje, da su klubovi, igrači, treneri, njihov razvoj, plan sistema sportskog razvoja jedina važna tema o kojoj treba da se priča i na kojoj treba da se radi. Ako je ikako moguće moramo da shvatimo da nije važan pojedinac. Nije važno da moj drug, prijatelj, moj rođak imaju fino mesto i status, već da se postavi sistem gde će svako ko hoće, ko može, ko ume, ko zna šta treba da radi, da bude tu... Sistem gde se svako pita, svako oseća dobro i gde je svako na svom, pravom mestu. Potreban je otvoreni sistem koji koristi talente velikog broja pojedinaca. Mnogo kvalitetnih ljudi nema nigde unutar rukometa. Oni koji jesu tu plaše se da ih neko ne zameni. Uopšte se ne radi o tome da neko nekoga zameni. Radi se o tome da za svakoga ima mesta. Trenutno to nije slučaj. Sistem koji je postavljen u Rukometnom savezu Srbije eliminiše kvalitetne ljude.

Posle te sednice Lapčević više nije pozivan na sastanke RSS.

- Nakon prisustva toj sednici više nikada nisam dobio poziv ni na jednu sednicu, ni na bilo kakav drugi sastanak, dogovor, ručak, večeru, ni obično piće. Pričam sve ovo u svoje ime, ali verujem i siguran sam da ima mnogo kvalitetnijih ljudi od mene i to ne mali broj, koji bi imali svoje mesto zajedno sa svima koji su sada u jednom organizovanom sistemu, gde bi sve pucalo od radne energije i gde bi rukomet bio ono što treba da bude, ne sivilo, čemer i jad, već ushićenje, radost i veliki ponos naše Srbije.

Ponovio je, umesto pojedinca, bitan je sistem.

- Ljudi u rukometu moraju da shvate da smo u kanalu. Nismo u poziciji. Nemamo taj luksuz isticanja pojedinaca, guranja pojedinaca, lobiranja za pojedince, laktanja za pojedince. Ovo nije pojedinačni problem. Kolektivan je i tako mu treba pristupiti. Ko god da bude predložen za novog selektora, u startu u Rukometnom savezu dobije ogromnu opoziciju. Primera radi, ukoliko ja kažem "ta osoba treba da bude selektor", istog trenutka kada to izgovorim taj je dobio veliku opoziciju. "Što taj, što ne ja i moj pobratim?" Onda nastupaju moćnici u Savezu i preseku "taj će biti selektor". Oni imaju moć, žele da svi to znaju, ali imaju i noćne more. Na već pomenutoj sednici pokušao sam da skrenem pažnju na ovaj problem, ali naravno da je to teško razumeti, kao i sada. Dakle, potrebno je ojačati sistem, samim tim i trenersku organizaciju koja postaje snažan deo tog jakog sistema. Potrebna je (ne kao sada) - trenerska organizacija koja radi savršeno, razmišlja kombinuje i izbacuje najadekvatnijeg trenera u koga veruje i iza koga stane. Selektor podnosi planove, izveštaje konsultuje se, sarađuje sa njima i ima stalnu svest i odgovornost prema tim ljudima - trenerima koji su odlučili da ih on predstavlja kao selektor. On ne bude pojedinac-selektor, već predstavnik svojih kolega. Njegov uspeh je  zajednički uspeh, baš kako treba da bude. Rukomet nije individualni sport. To je kolektivni sport i zato samo kolektivna akcija može da dovede do rezultata.  Svestan sam da nismo ni blizu ovog sistema, jer je za njega potreban jedan novi nivo svesti koji treba osvojiti, a on zahteva spuštanje ega i spremnost da se podrediš zajednici kojojoj pripadaš.

Da li bi srpskom rukometu pomoglo da se u svim uzrastima ustanovi standardni sistem priprema i treninga kako bi igrači pri prelasku iz jedne u drugu generaciju nastavili po istom principu da rade?

- Sistem bi trebalo tako nekako da izgleda, ali iskren da budem, ni ja ne znam kako je sada. Znam da ima tu nekih ljudi, manje više godinama istih. Verujem da oni naporno rade i da se svi trude. Kako to rade neka ostane njihova tajna. Posle one pomenute sednice video sam da gotovo nikoga ne zanima dugoročan plan razvoja rukometa u Srbiji, ostaje mi da verujem da se sve radi Ad hok od takmičenja do takmičenja. Tako će i ostati dok čelni ljudi ne shvate da ovaj zatvoren sistem treba otvoriti i kolektivno u slozi i jedinstvu izgraditi novi, širi rasprostranjeniji, jasniji. To je sistem koji pobeđuje i gde nije bitan pojedinac po imenu i prezimenu, već je bitna zajednica, kolektiv rukometnih ljudi koji funkcionišu besprekorno i koji na taj način donose radost i sreću u domove ljudi širom naše divne Republike Srbije, zaključio je Ivan Lapčević razgovor za "Novosti".

BONUS VIDEO: Ivana Vuleta nakon svetskog zlata