UVEK TEŽIM NAJBOLJEM: Jedna od naših najboljih odbojkašica Bianka Buša za "Novosti" o počecima, broju jedan na dresu, Olimpijskim igrama

- Broj 1 mi je oduvek bio asocijacija da težim ka najboljem. Do sada mi se posrećilo - ističe za "Novosti" Bianka.

Rođena je u Vrbasu (25. jul 1994), odbojku je zavolela u Kraljevu, gradu koji je iznedrio srpske velikane od Dejana Brđovića do Uroša Kovačevića, Srećka Lisinca... Tajne igre na mreži savladala je u Ekonomcu, a kada se 2009. preselila u Beograd prvo je obukla dres, tada jakog Poštara. Kada su "poštarke" zbog finansija počele da tonu, pojačala je Vizuru, s kojom je pokorila Srbiju, a potom se 2015. otisnula u inostranstvo.

- Odbojku sam počela da treniram u Kraljevu na preporuku tadašnjeg komšije, koji je primetio moje sposobnosti za sport kada sam se igrala sa decom ispred zgrade. Od malena sam bila vezana za loptu, i bilo je samo pitanje u kom sportu ću završiti. Pre odbojke trenirala sam dugo tenis, i to je bila i ostala moja velika strast. Volim taj sport, i dan-danas ga pratim - priseća sa prvih dana Bianka.

Odbojka je postala i porodičan sport jer je privukla i njenog mlađeg brata Borisa, nekadašnjeg kapitena Partizana...

- Drago mi je da je krenuo mojim stopama. Mislim da je sport važan za fizički i mentalni razvoj kod ljudi - kaže Buša.

Roditelji su bili i ostali veliki oslonac...

- Uvek su bili podrška, nikad se nisu mešali u moj ili bratov izbor, imali smo potpunu slobodu da izaberemo svoj put.

Kao i svaki vrhunski sportista brzo se osamostalila..

- U životu sve ima svoje prednosti i mane. Prednost u ovom slučaju je brže sazrevanje, upoznavanje ljudi, putovanja... dok su neka vrsta mana rano odlaženje iz kuće, škole, društva. Ali na kraju se shvati da naše karijere ne traju toliko dugo, i da će uvek biti vremena da se sve to nadomesti na neki način.

U Vizuri, koja se pre par godina ugasila, stasala je u igračicu reprezentativnog kalibra.

- Radila sam sa više trenera u Vizuri, ali imali smo zaista dobru ekipu, atmosferu i sve što je bilo potrebno za uspeh. Iz Vizure je izašlo dosta dobrih igrača.

Većina reprezentativki igralo je u Vizuri i Zvezdi, što je preduslov za dobru atmosferu.

- Naravno, znamo se svi iz mlađih dana. Poštujemo se, kako na terenu tako i van njega, uvek je vladala zdrava konkurencija, i mislim da je to zaista super stvar.

Od kada je u reprezntaciji, 2015, zna samo za medalje. Ima dva svetska i dva evropska zlata, a na Olimpijskim igrama srebro i bronzu. Bila je i dvaputa druga i jednom treća na EP.Priznaje da ne oseća pritisak pred Igre u Parizu.

- Srećna sam zbog svih medalja koje su došle tokom prethodnih godina. Zaista je teško držati kontinuitet, ali nama to polazi za rukom i normalno je da se sledeće godine očekuje zlato i da se priča o tome, svi smo navikli na uspehe. Nama to ne predstavlja pritisak, i same smo svesne da nam samo to nedostaje u zbirci medalja, ali o tom-potom, spremaćemo se kao i svake godine za takmičenja i nadamo se najboljem. Daćemo sve od sebe.

Kao svetski šampion nije previše impresionirana kada se osvoji srebro, kao ove godine na EP. Ali, nema dilemu da li je ostvaren uspeh ili ne.

- Nažalost, ove godine nismo uspele da dođemo do zlata na EP, teško je reći da li je uspeh ili ne, upravo iz razloga jer su naše ambicije uvek najviše i onda bude teško kad se završi turnir s porazom. Kad se okrenemo unazad, još jedna medalja na velikom takmičenju, trebalo bi da se kaže da je uspeh.

Svako leto je iz godine u godinu sve napornije, a Bianka uvek nađe snagu i motiv da igra još bolje.

- Istina je da je svako leto sve napornije, i iz godine u godinu smo starije, ali kada se igra za grb sve drugo je po strani, i motivacije ne nedostaje. Želimo da osvojimo sve, to ne krijemo.

U poslednje tri godine odbojkašice su slušale savete trojice stratega (Terzića, Santarelija, Gvidetija).

- Teško je bilo promeniti selektore i sisteme u kratkom periodu, ali mislim da smo uspele da se snađemo, što smo i dokazale.

Ne krije da je ponosna što sa selektorom Gvidetijem sarađuje i u Vakifbanci.

- Drago mi je i presrećna sam što sam u najboljem timu na svetu, i što imam prilike da vidim kako se ovde radi.Mislim da je dobro raditi sa selektorom pred olimpijsku godinu, spremiti se što bolje i izgraditi odnos.

Promenila je brojne klubove i zemlje, razne kulture su je oplemenile.

- Promenila sam mnogo država, ali moja je želja bila da se vratim u Tursku. Ovde se osećam lepo, liga je jedna od top 3 u svetu, tako da zaista uživam. Bolje nije moglo za ovu godinu.

Retki su dani kada može da se opusti...

- Vremena za odmor ili neki predah nema. Raspored je takav, i ne dozvoljava nam da se previše opuštamo, ali slobodan dan iskoristim da se družim sa ljudima, pogledam seriju ili film. Takođe volim Istanbul jako, i trudim se da istražujem što više.

Nije opterećena modom, voli samo da se prijatno oseća.

- Ha-ha, ne pratim modu, ali volim kad imam priliku da izađem iz sportske opreme. Svakako je to i dalje neki sportski stil - ističe Buša.

Ime zahvaljujući mami

DA li vam smeta što mnogi često pogrešno izgovaraju vaše ime, umesto Bianka kažu Bjanka?

- Prestala sam iskreno i da obraćam pažnju na to kada ljudi pogrešno napišu. To je neka vrsta poštovanja prema meni, ali dobro. Ime sam dobila zahvaljujući mojoj mami.

Praznici često radni

KAKO provodite praznične dane, da li uspevate da budete sa najmilijima. Ili je to cena koju plaća vrhunski sportista?

- Upravo tako. Za praznike nisam u mogućnosti da budem sa najbližima, još uvek je tako, ali promeniće se i to uskoro.

Nezaboravno sa Turskom i SAD

VAŠ najdraži meč, ali i utakmica koju biste želeli da zaboravite?

- Najdraži, recimo, neka bude finale sa Turskom na EP 2019, kao i moje prve olimpijske igre, meč protiv Amerike u polufinalu. Zaista, te dve utakmice i emocije nikad neću zaboraviti. Mislim da ne postoji meč koji bih da zaboravim, svaki poraz ili nešto manje lepo me naučilo mnogim stvarima.