PONOSNO DRŽIMO POPOV NIVO: Lena i Luka, naslednici "oca" profesionalnog boksa u Srbiji, Miroslava Popovića, nastavili njegov rad

- Od kada sam se rodio, otac me je vodio sa sobom na treninge, takmičenja, pripreme kako reprezentacije Jugoslavije, tako i beogradskog Radničkog. Provodio sam vreme sa svima njima, gledao šta rade, pa sam tako nasledio ljubav prema boksu i do danas ostao u ovom sportu, evo već 30 godina - ističe na početku razgovora Luka, inače glavni menadžer i čovek koji se najviše brine o profesionalnim bokserima.

Dok nam pogled šeta po maloj kancelariji u sklopu novobeogradske Hale sportova "Ranko Žeravica", gde je trenutni dom Saveza, u oči upadaju brojne diplome, medalje, trofeji, pohvalnice i zahvalnice.

- Specifična osoba je bio, sve što je radio u boksu gledao je da bude najbolje. Da njegovi bokseri pobeđuju i uzimaju medalje. Jednostavno, voleo je da bude prvi u svemu. Nikako nije moglo da se desi da neko bude ispred njega i to ne samo kod nas, nego i u inostranstvu - dodaje Luka.

Lena, koja je predsednica Saveza, sećajući se oca, najpre naglašava njegovu ljudsku stranu.

- Pored toga bio je strašno šarmantan, bio je i čovek koga su svi obožavali. Sa jedne strane je bio surovi profesionalac, a sa druge strane jedan duhovit čovek kojem su se vrata svugde otvarala. Imao je tu neverovatnu harizmu i dan-danas je ostao upamćen.

O tome svedoče i broja poznanstva sa velikim bokserskim ikonama poput Muhameda Alija, Majka Tajsona, Don Kinga i Ivandera Holifilda, ali i sa svetom izvan ringa.

- Voleo je da se druži i sa književnicima, glumcima, stalno su ga prepoznavali na ulici. Meni je najdraža anegdota kada smo sreli Boru Todorovića koji mu viče: "Pope, Pope, gde si legendo?". Družio se i sa Draganom Nikolićem i Ivanom Bekjarevim, koji su često dolazili na bokserske mečeve - napominje Lena.

Konstantno je bio "gladan" novih znanja, cenio je školu i isto tražio od svojih boksera.

- Ulagao je u svoje obrazovanje i do toga mu je posebno bilo stalo. U pedesetim godinama je doktorirao u Sofiji na bugarskom jeziku, kod čuvenog profesora Emila Zečeva, da bi kasnije otišao na usavršavanje u Rusiju da gleda kako se tamošnji bokseri spremaju za velika takmičenja, pa potom isto to radio i u Americi. Uzimao je ponešto iz oba sveta i tako je pravio olimpijske i svetske šampione za Srbiju. Sve je to nešto po čemu se izdvajao od drugih - ističe Luka.

Za svoju porodicu je bio spreman da "skine zvezde sa neba", jer mu je ona bila nešto najvažnije i najvrednije u životu.

- Bio je strog kod kuće, plašili smo se mi njega, nisi mogao da radiš šta si hteo, ali smo zato izrasli u prave i poštene ljude. Bio je osetljiviji na mene kao i svaki otac na ćerku, ali su se znala pravila. Bio je autoritet i jedan klasičan Crnogorac koji je bio ponosan na svoje poreklo. Vaspitao nas je da budemo slobodni ljudi, a slobodan čovek je onaj koji ne zavisi ni od koga i koji radi ono što želi. Trudimo se da ispoštujemo sve čemu nas je naučio, ali su, nažalost, došla neka malo teža vremena u odnosu na vreme kada je on radio - kazuje Lena.

U Miroslavljevo vreme je boks meču prisustvovalo nekoliko hiljada ljudi, punile su se hale, dvorane, pravili spektakli u "Hajatu" i drugim hotelima. Bilo je to mesto gde ideš da vidiš i budeš viđen.

- Problem su danas finansije, profesionalni boks nije na budžetu države i mi opstajemo zahvaljujući našim prijateljima koji nam pomažu u vidu sponzorstava. Imamo toliko mogućnosti, ali nas finansije ometaju. I dalje ima talenata u Srbiji, imamo tri do četiri imena koji bi mogli da naprave uspeh, ali je potrebno ulagati u njih. Sa druge strane u amaterskom boksu ne vidim nekoga ko bi skorije mogao da bude ozbiljan profesionalni bokser. Pogrešno je da ovo što se radi sa angažovanjem brojnih Rusa da boksuju pod našom zastavom, jer na taj način zanemarujemo svoju decu. Zato mi mnogo više boraca uzimamo iz kik-boksa, nego iz amaterskog - otkriva Luka.

Ipak, i pored toga, oni ne očajavaju i ne predaju se, jer tako nešto nije u porodičnom DNK. I dobro znaju da ovo ne rade zbog novca, već iskrene ljubavi.

- Otac je nama dao nešto što ne može da se kupi novcem. Učio nas je da uživamo u životu, živimo ga punim plućima, da se ne vezujemo za materijalno. Ne poznajem čoveka koji je lepše proživeo svoj život, radio baš ono što je želeo i bio toliko dobar u tome. To mi je bila neka uteha kada je preminuo, a ogromna satisfakcija je to što je sahranjen u Aleji velikana - zaključuje predsednica Saveza.

Na sestrine reči se nadovezuje i Luka, koji očevu zaostavštinu, takođe, gleda kroz one "neopipljive" stvari, zbog kojih vredi živeti.

- Ono što meni mnogo znači jeste to da sada kada odem u Italiju, Francusku, Englesku ili Ameriku, svi mi prilaze i pozdravljaju zbog njega, često i ispričaju neku zajedničku anegdotu. Zbog njega smo poštovani u Svetskoj i Evropskoj profesionalnoj bokserskoj federaciji, a naš najveći ponos je to što smo uspeli da održimo njegov nivo i hrabro koračamo stazom kojom nas je on uputio.