RUKOMETAŠICA DRAGANA CVIJIĆ U INTERVJUU ZA "NOVOSTI": Kada gledam nacionalni tim, a nas nema, ni mene ni Andree... to me mnogo pogađa
GUBIMO generacije mladih rukometašica, gubimo decu koja vole ovaj prelepi sport. Gubimo ih zato što u srpskom rukometu ne rade pravi ljudi.
Foto: M.V.
Ovako, jasno i glasno, bez dlake na jeziku, za "Novosti", govori Dragana Cvijić, naša legendarna rukometašica. Borac od glave do pete i na terenu i van njega, bivša reprezentativka Srbije priznaje da joj glas uvek zadrhti kada priča o igrama i učešću u nacionalnom timu:
- Kada bih imala priliku da radim u rukometu, radila bih samo za jedno, za rukomet! Zaostajemo za reprezentacijama, klubovima. Treninzi, igra, sve je to ostalo u davnim danima. Baš je to bolna i teška tema. A verujte mi, najviše na svetu bih volela da sada Srbija osvaja medalje u ženskom rukometu.
Zbog čega reprezentacija Srbije nema u svojim redovima damu koja je igrala finale Lige šampiona?
- "Svi smo mi završili, kao, zato što smo u godinama, treba nam odmor..." To je bila priča za javnost. Jednostavno, postojalo je nepoštovanje ljudi iz Saveza prema nama, i prema meni i prema Andrei Lekić. Svi mi volimo da igramo za Srbiju... svima nam je želja da obučemo dres reprezentacije, a onda, dođete i doživite nepoštovanje, ne vidite borbu i želju da srpski ženski rukomet, neću reći i muški zato što napreduje, ide napred, onda to jasno govori o nekim stvarima. Ima tu niz igračica koje nastupaju u najjačim ligama Evrope i uvek smo bile dobre za druge. Eto, Andrea i ja smo igrale finale Lige šampiona, nije to mala stvar. Deluje mi kao da se puštaju igračice niz vodu, da odu iz reprezentacije. Za mene je to pomalo neodgovorno. Ne znam ko će narednih godina igrati za reprezentaciju. Naravno da treba da dođu mlađe, ali, mi u ovom trenutku, uz dužno poštovanje svakog ko je tu, nemamo dovoljan kvalitet da se suprotstavimo ekipama koje već imaju nove generacije. Nikada ništa loše nismo radili za reprezentaciju i uvek smo pokušavali da pomognemo Srbiji. Nama je uvek bio cilj da ta deca, koja nas gledaju, jednog dana krenu na rukomet, da počnu da se bave ovim sportom i da budu bolji od nas.
Skandinavska energija
U SVOJIM vitrinama Dragana Cvijić ima dve medalje namenjene pobedniku EHF Lige šampiona za rukometašice, a u srcu i prazninu zbog izgubljenog finala početkom juna sa mađarskim Ferencvarošem u meču protiv Vajpersa. Ipak, kako kaže, željno iščekuje novu sezonu, s obzirom na to da promena na klupi Ferencvaroša donosi nešto novo:
- Zasad je sve odlično. Drugačija je energija, novi je trener Martin Albertsen, pa je samim tim i sve pozitivnije. Skandinavci forsiraju drugačiji vid rukometa, drugačiju energiju u odnosu na naš region. Sviđa mi se to, igramo brži, lepši rukomet, bez mnogo vođenja lopte...
Kada ste zapravo odlučili da kažete "kraj" nacionalnom timu?
- Posle intervjua nakon kvalifikacija za Olimpijske igre u Tokiju, kada sam rekla da je Savez kriv jer se nije dovoljno borio da Srbija dobije domaćinstvo kvalifikacionog turnira. To je bila velika šansa, ne samo za nas, nego i za mnoge generacije koje su došle kasnije. Tada je rečeno "ko bude davao takve intervjue, neće biti deo reprezentacije", ali su rekli i "da će meni da oproste". E, tada sam odlučila - ne želim da budem deo toga, ja nisam tamo zbog njih. Igračice u drugim zemljama idu u svoje reprezentacije, a mi večito komentarišemo kako smo mogli da imamo dobar tim. Bilo je kako je bilo i - ne planiram da se vraćam.
Deluje, ipak da postoje neprežaljene stvari?
- Kada gledam nacionalni tim, a nas nema, ni mene ni Andree..., to me mnogo pogađa i, biću iskrena, remeti. Igrači vole da se takmiče, a kada se takmičiš za svoju zemlju, to je nešto najbolje. I Andrei i meni je bilo jako teško. Mi imamo ime, napravili smo nešto u svojim karijerama, a, opet, gledaš i ne možeš da pomogneš. Žao mi je što srpski, ponovo ponavljam - ženski rukomet propada. Ako se poredimo sa Evropom, ne možemo da joj priđemo.
Za tandem Lekić- Cvijić evropski velikani i odbrane nisu pronašli lek, gol je zagarantovan, koja je tajna vašeg uspeha?
- To je sigurica... (smeh). I novi trener ovde u našem timu, u Ferencvarošu je to video i forsira. Andrea i ja igramo žmureći. Kada na treningu radimo zajedno, na jedan gol, stalno igramo dva na dva. Počele smo i da se smejemo... znaju saigračice šta ćemo da odigramo, ali uvek pronalazimo put do gola. Uigrano je to, znam tačno kada želi da da pas, kada želi blok, kada joj je potreban prostor. Neka ostane tako i ove sezone.
Igrali ste za Budućnost, CSKA, ĆSM Bukurešt..., sada ste u Ferencvarošu. Kada biste uporedili navijače, ko se izdvaja?
- Svuda je bilo dobro. Kada se prisetim navijanja za Budućnost, prve dve-tri godine otkako sam došla tamo, navijači su bili fenomenalni. Mogu da ih uporedim sa ovima na Fajnal foru. I Rusi su bili fenomenalni, a ovde je neverovatno - Mađari obožavaju rukomet. Na prijateljskim utakmicama imamo punu halu. Ipak, ne mogu da posebno izdvojim neki klub i navijače.