GODINE SU SAMO BROJ, IGRAĆU DO 40: Legendarni odbojkaš Dragan Stanković nedavno sa Modenom osvojio Kup CEV

- Nema tajne zašto dugo trajem - priča u telefonskom razgovoru za "Sportski dodatak" Dragan Stanković. - Još imam želju da se takmičim, nadmećem, da igram i još se osećam fizički dobro da mogu da ispunim sve zahteve koji se od mene očekuju. Jedno plus drugo na kraju me dovede u situaciju da se borim za jedan trofej, kao što je Kup CEV. I sada mogu da kažem da sam kompletirao sve evropske trofeje, jer imam i Ligu šampiona i Kup izazivača, i sa reprezentacijom zlato iz Beča 2011.

Legendarna "sedmica" ne planira kada će da "okači" patike o klin:

- Pre jedno deset godina, kada sam razmišljao dokle bih igrao, sebi sam zadavao cilj do 35. Međutim, kada sam oduvao 35. svećicu, postavio sam cilj do 40. Sada planiram još dve-tri sezone, posle ćemo videti. U stvari, sve zavisi od toga kako se budem osećao, dok budem imao onu želju i mogućnosti da igram, igraću. Ne opterećujem se previše time.

Već 13 godina igra u jednoj od najjačih liga na svetu, italijanskoj. Objašnjava i kako uspeva da se nadmeće sa igračima koji su i 15 godina mlađi od njega:

- Sada više radim na fizičkoj pripremi, što pre početka sezone, što u toku sezone. Sada mogu da oslušnem svoje telo kako se ne bih povredio. Naučio sam da to osećam, da prepoznam, naučio sam stil rada i igranje u Italiji, tako da još izdržavam sve napore. Iako sam u 37. uspevam da odigram ritam sreda-nedelja, tako da što se toga tiče nema problema.

Na "Čizmi" je napravio veliku karijeru, naročito u Lubeu, gde je bio kapiten i ljubimac navijača:

- Sigurno nije lako, naročito u Italiji, da se ostane toliko dugo, a da bi se u tome ostalo mora da se ima kontinuitet. Ja sam imao taj kontinuitet, bez obzira na okolnosti. I kao što sam rekao, ne opterećujem se previše time, dajem sve od sebe svakog dana, što na treningu, što na utakmici, nekad je to dovoljno, nekad nije, na meni je da igram, da dajem sve od sebe, a trener je taj koji će da odluči da li ću igrati ili neću.

Popularni Gagi je ponikao u Timoku iz Zaječara. Potom je igrao za Crvenu zvezdu, Budvansku rivijeru, odakle se otisnuo u Lube. U Italiji je nosio i dres Pjaćence i od 2020. Modene.

- Nema svaki igrač mogućnost da iz malog kluba pređe odmah u veliki, da da svoj maksimum. Uvek je potreban taj neki put, da se iz dana u dan, iz godinu u godinu postavljaju malo viši ciljevi i da jednostavno igrač sam vidi da li je spreman ili nije za neke stvari. Ja sam iz Zaječara došao u Zvezdu. Već u Zvezdi sam počeo da igram u reprezentaciji, tako da sam već mogao da vidim visoko profesionalni nivo i znao sam šta može da me očekuje, tako da smo još u crveno-belom dresu imao neke smernice kako i šta treba, tako da mi je to sigurno pomoglo da spreman dođem u veliki klub kao što je Lube - priča Stanković.

Lube je godinama bio srpski klub, u njemu su slavu sticali Kovač, Brđović, Miljković, Gerić, Podraščanin, Starović, Stanković...

- Kada su Miljković i Gerić sa Lubeom osvojili skudeto, cilj mi je bio da dođem u taj klub. Tada nisam ni slutio da ću za tri-četiri godine obući njihov dres i nositi ga 10 godina, biti kapiten. Srećan sam zbog toga - priznaje Stanković.

Nekada je u Italiji igralo više Srba, sada je knjiga spala na nekoliko imena...

- Ne znam kako bih objasnio. Jednostavno, bilo je igrača koji su dugo igrali, pa su otišli u Kinu, Japan, Poljsku, mogu da kažem da se kao kvalitet poljska liga primiče italijanskoj, što se vidi po Ligi šampiona i evropskim kupovima. Ulaže se dosta i u Turskoj. Svako ima svoj cilj, neki svoj put, neke svoje želje, tako da zavisi od samog igrača. Nisam taj tip koji voli da se seli često. Više volim da budem u jednom mestu, da napravim neku priču u jednom klubu ili nekoliko nego da se selim iz godine u godinu, zbog finasija.

Ipak, to nije jedini problem što se tiče srpskih igrača. Godinama je sve manje talenata, sve je teže napraviti jaku konkurenciju u reprezentaciji.

- Saznao sam da je poslednjih godina mala baza dečaka, više je zastupljenost devojčica. Moguće i da je uspeh ženske reprezentacije utiče na to da je ženska odbojka popularnija od muške. I kada sam počinjao odbojka nije bila toliko popularna, više fudbal i košarka. Ja sam zbog uspeha reprezentacije u Sidneju počeo da treniram odbojku. Sigurno je potrebno da se desi neki bum, nekoliko godina uspeha reprezentacija da bi to bilo kao nekada.

Primetno je da se od 2017. godine povlače veliki igrači, a da nemaju prava zamene...

- Tako se ispostavilo. Posle mene došao Krsmanović, i Okolić je tu bio. Jednostavno, takav je period. Mala baza igrača, manji izbor nego ranije... To ne znači da će odbojka da nestane. Normalno je da se oseti smena generacija, da se oseti razlika, ali ako postoji želja, postoji i mogućnost da će se odbojka vratiti u sam vrh - smatra Stanković.

Nekad su male sredine stvarale talentovane igrače...

- Kada sam počinjao u Zaječaru odbojka nije bila toliko popularna, ali su postojala dva organizovana kluba koja su stvarno na sve moguće načine tražili mogućnost da se deca takmiče. Sada je to sve manje i manje, ne znam za ostale gradove i mesta. Sve potiče iz manjih klubova, jer tu se na kraju krajeva prave igrači za Novi Sad, Beograd, Kraljevo, Kragujevac ... To je nešto na čemu bi moralo da se poradi. Sigurno da nije lako, ali je bitno za odbojku u budućnosti.

Stanković priznaje da je Italija dosta uticala na njega kao odbojkaša, ali i kao čoveka:

- Imao sam priliku da upoznam dosta toga, što način rada u Italiji, što njenu kulturu, šta je sve potrebno, koliko odricanja i finansijskih sredstava da bi jedan klub funkcionisao i bio konkurenatan za najveće trofeje. Dugogodišnje igranje u Lubeu, gde smo osvojili mnogo toga, mene je izgradilo i kao ličnost i kao čoveka. Uvek sam bio više za to da budem u jednom mestu, da pravim istoriju, nešto što će ostati iza mene, tako da sam stekao dosta prijatelja i poznanika. Sada sam četvrtu godinu van Ćivitanove, ali sam i dalje sa svima dobar. Naučio sam i dosta o tome kako funkcioniše jedan klub, što će mi pomoći za neki rad posle moje karijere.

Modena je posle osvajanja Kupa CEV neočekivano ispala u četvrtfinalu plej-ofa, a trener Đani je otišao sa klupe:

- Liga je pre nekoliko godina bila liga od četir-pet ekipa, koji su između sebe odlučivali o prve četiri pozicije, o Kupu, Superkupu, prvenstvu, gde je protiv ostalih bilo dovoljno igrati i sa promenjenom postavom. Međutim, poslednjih nekoliko godina se ta razlika između prve četiri ekipe i ostalih svela praktično na nulu, dosta se ulaže u svaku ekipu. Ove godine je kulminiralo, da se prvih osam ravnopravno bori za finale. Mi smo završili treći, ispali od šeste Pjaćence, koja je zaista imala i ima odličnu ekipu. Peruđa koja je izgubila samo bod na kraju je ispala od osme ekipe, Milana, što govori o tome da danas u italijanskoj ligi mora da se igra od dana do dana, misliti samo na prvu narednu utakmicu. Nema lakih protivnika, nema mogućnost da se u sekundi odmori glava, da se razmišlja da ćemo dobiti lagano. To je dobro za sport, za ekipe, za publiku, ali sigurno za nas igrače nije lako.

Ipak, to je pomoglo Italijanima, s kojima smo u grupi na EP, da stvore moćnu selekciju, koja je u ovom trenutku evropski i svetski prvak.

- Napravili su smenu generaciju, koja se nije osetila. Čak su osvojili evropsko i svetsko prvenstvo. Imaju dobre mlade igrače i imaju još dobrih mladih odbojkaša koji tek treba da dođu. Italija je posle perioda gde nije bila na samom vrhu, sada došla u situaciju da bi trebalo da dominira. Radili su dobro, strpljivo, sačekali i vidi se rezultat. Samim tim u dve godine od momaka koji nisu igrali ni u domaćem prvenstvu stvorili su šampione - kaže Stanković.

Pariz, poslednja šansa generacije

TROFEJNI bloker je svestan da reprezentacija Srbija mora sve da učini da se plasira na Olimpijske igre.

- To će biti glavni cilj reprezentacije, s obzirom na to da na poslednje dve Olimpijade nismo učestvovali. Mislim da je za neke igrače i poslednja šansa da odu na OI. Sada je sistem takmičenja možda lakši od onog što je bio ranije, ali sigurno neće biti nimalo lako. Grupa je teška, biće zaista teško, ali verujem da će momci dati sve od sebe i pokušati da izbore odlazak u Pariz, koji bi motivisao mlade da počnu da treniraju odbojku i tako povećamo bazu. Samo tako muška odbojka može da se vrati na stare grane - kaže Stanković.

Naslednik Luka trenira u Lubeu

PORODICA Stanković se odomaćila u Čivotanovi. Dragan ima sina Luku i ćerke Saru i Andreu, koji su odrasli u Italiju.

- Sin, koji ima 11 godina, jedno dve i po godine trenira odbojku, u Lubeu. Sviđa mu se, napreduje, dosta je dobar, videćemo hoće li biti nešto od njega ili ne. U ovom trenutku bitno mi je samo da se bavi sportom i da zdravo odrasta, pa posle ćemo videti da li će nešto iz toga izaći više. Devojčice vežbaju gimnastiku, plivanje. Našli smo svoje mesto ovde u gradu u kojem smo praktično odrasli i razvili se, moja supruga i ja. To je ta neka baza koju smo stvorili, gde se osećamo stvarno super - ističe Stanković.