NOĆAS JE SUPERBOUL! Samo... kako se to uopšte igra?! Deset caka za lakše praćenje spektakla - ovo su pravila američkog fudbala

Naravno, najčešća kritika onih koji ne poznaju američki fudbal je da “predugo traje”, da se “oni tamo samo guraju” i da je “teško pohvatati sva pravila”.

Kroz deset pitanja i odgovora koji slede, praćenje Superboula biće vam lakše nego ikada pre, naročito ako ste se uveliko navikli na klasičan fudbal.

FOTO: Tanjug/AP

1. Kako se to zapravo igra?

U američkom fudbalu je cilj doći “iza gola”. Kako sad iza gola? Lepo, taj prostor se zove endzona, obično je obojen nekom drugačijom bojom od ostatka terena i ko tu stigne sa loptom u ruci, bilo da je dotrčao u endzonu ili je u njoj uhvatio dodavanje, postigao je tačdaun. A to je osnovni način poentiranja u ovom sportu i donosi šest poena onoj ekipi koja to uspe.

Ilustracija / FOTO: Tanjug/AP

2. Aha, dakle uzmeš loptu i pokušavaš do besvesti sve dok ne poentiraš?
Zapravo, jedina začkoljica je u tome što pravila igre upravo zabranjuju “pokušavanje do besvesti”. U klasičnom fudbalu jedna ekipa (Španci, na primer) može da drži loptu 90 minuta. Čak i sa ovom smenom generacija. Međutim, u američkom fudbalu postoji jako jako jako bitno pravilo, oko kog se vrti čitav sport. Možete komotno da ga pamtite kao pravilo pod imenom “Imaš četiri pokušaja da budeš Španac”.

3. Kakvo je to pravilo? Jel’ čuo... Ćavi za njega?

Pravilo je jednostavno: ekipa koja ima loptu ima samo četiri pokušaja da osvoji deset jardi (9,14 metara). Ako to ne uspe, loptu na mestu gde se završio četvrti napad - uzima rival. Ko uspe da iz tokom četiri pokušaja zbirno osvoji deset jardi - dobija na poklon nova četiri pokušaja. I tako ponovo, pa onda ponovo. Glavni cilj ostaje isti, stići u endzonu rivala.

4. Zar se to, stići “iza gola” sa loptom ne radi i u ragbiju?
Kada je američki fudbal počeo da se igra krajem 19. veka, sve se zasnivalo na guranju dve grupe od po 11 ljudi. Bilo je, kažu, i bukvalno zgnječenih u takvim gomilama. Onda su uveli pravilo da u jednoj napadačkoj akciji - lopta sme da se jednom baci unapred. To je promenilo ovaj sport za sva vremena, a potpuno ga razdvojilo od ragbija gde je to najstrože zabranjeno.

5. Jel’ istina da u napadu petorica ljudi ne smeju ni da pipnu loptu jednom kad akcija krene?
Igrači su, kada je uvedeno dodavanje unapred, umesto da svi budu ogromni i da se samo guraju, počeli da se dele. Ne, nije to ono “Eto ga sad, dele se! Naša posla!”, već su počeli lepo da se dele na one koji se odlično guraju, na one koji hvataju dodavanja i naravno, na još dve kategorije: one koji umeju da bace jajoliku loptu (nije ni malo lako!), kao i na one koji su mnogo vešti da trče sa njom u naručju. Da, lako se pamti: hvatači, trkači i jedan bacač. U međuvremenu je doneto pravilo da oni krupni momci koji se baš baš baš dobro guraju, a igraju u napadu, ne smeju da diraju loptu kada akcija krene, kako bi oni “atletski građeni” došli do izražaja i učinili igru još atraktivnijom.

6. Ali zašto bi iko od igrača, tih krupnih, voleo da učestvuje “a ne učestvuje”?
Ima nečeg čudnog u osećaju pripadnosti, ali ima i nečeg lepog - u osećaju korisnosti. Ti momci koji se brinu da bacač lopte ostane živ i zdrav, ili da trkač ima kuda da prođe, zovu se ofanzivna linija. Ima ih pet na terenu kada je napad u igri. I, ako postanu profesionalci (NFL) - maltene su najplaćeniji sportisti na svetu jer brinu da ostatak sveta uživa u čarima američkog fudbala.

7. A ko je taj “kvoterbek” o kome se stalno priča kada se spominje američki fudbal?
Glavnu ulogu na terenu je u davna, pradavna vremena imao momak koji je razgrtao protivnike trčanjem kroz sve njih. Zvao se ful bek (i doslovno je bio “full”. Sirove snage). Onaj koji je to isto radio - ali koristio se, dok trči, veštim pokretima za izbegavanje protivnika - bio je “pola čoveka”, half bek. Pa mora da bude malo drugačije građen za sva ta vijuganja po terenu, zar ne? E, tog “half beka” su kasnije preimenovali u raning bek, jer upravo to i radi - trči sa loptom u naručju. Ful bek je postao njegov “vodič”, jer najčešće služi da svojom snagom pravi prostor da raningbek protrči, i u tome mu pomaže zajedno sa ofanzivnim linijašima. A onaj koji je maltene najmršaviji, ali koji mora sve da organizuje, koji ima precizno oko a’la Jasna Šekarić, a i baš preciznu ruku, “upola je manji” od half beka. Zato je i “quarter back”. Kasnije se to spojilo u jednu reč, a mi nemamo našu koja bi odmenila “kvoterbek”. E, taj je glavni na terenu. Taj, “četvrt od čoveka”. Kad reši da baci loptu, grdosije iz odbrane tada krenu na njega svom silinom, pa onda ne samo da mu pomažu ofanzivni linijaši, nego i raningbek i ful bek. Taj kvoterbek je najvažniji. Dibidus.

Ilustracija / FOTO: Tanjug/AP

8. Matematika je jasna stvar, imamo pet ofanzivnih linijaša koji se staraju da se napadačka akcija sprovede u delo, imamo dva trkača (raningbeka i njegovog pomagača ful beka) i imamo kvoterbeka koji je glavni. To je osam. A na terenu ih je 11? Ko su ostala trojica, hvatači?

Tačno. Treneri se onda igraju raznoraznim postavkama u igri, a najviše razmeštanjem kojekuda te trojice hvatača (koji su u stara, pradavna vremena, stajali isključivo uz aut-liniju, pa su zbog tog “širokog postavljanja” dobili ime “wide receivers”). Ali, nekad je potrebno da se još više pojača ona petorka čuvara na liniji, pa treneri u igru ubace jednog od snažnijih hvatača koji em ume (i sme) da hvata loptu, em može lepo da blokira protivnike. Pošto se on smesti tik uz ofanzivne linijaše, na samom kraju te petorke (zbijen uz krupne momke) dobio je ime “tight end”. Ni za to nemamo naše reči, pa je on i na srpskom “tajt end”. Protivnik nikada nema pojma dal’ će on da istrči napred pa uhvati dodavanje, ili će da stoji i pomaže u blokiranju. Mnogo važno mesto u ekipi, iako tajt enda mnogi zanemaruju kada spominju glavne zvezde. Dobro, ipak su u američkom fudbalu najatraktivniji potezi veštih raningbeka, kome (zamislite) takođe sme da se baca lopta. To je tek da odbrana poludi ako protivnik ima takvog, svestranog igrača u napadu. Em em trči sa loptom u naručju, em ume da je uhvati ako se iskrade.

9. Dakle, američki fudbal treba pratiti tako što se petoro očiju otvori kada akcija krene: tada se gleda šta kvoterbek radi sa loptom koju mu kroz noge doda onaj središnji ofanzivni linijaš (centar). A kvoterbek sa njom može da radi svašta, od toga da dobaci hvatačima ili tajt endu, može da je uruči trkaču (raningbeku, a sve ređe i fulbeku), a može i sam da proba nešto da izvede sa njom. I tako, mic po mic, teren se osvaja, gleda se da ne izgubi lopta jer odatle gde se izgubi - kreće protivnik. Četiri puta po 15 minuta i to je to?

Baš tako. Kad god se prikupi deset osvojenih jardi iz četiri (ili manje) pokušaja, dobijaju se četiri nova pokušaja. Naravno, nekada se desi da ekipa to ne uspe. Ako ti momci koji napadaju vide da su mnogo blizu svoje endzone, a već su iskorišćena tri pokušaja, onda se neretko četvrti pokušaj koristi da se lopta (nogom) ispuca što dalje - da bi protivnik morao mnogo veći deo terena da pređe jer, rekosmo, tada on dobija loptu.

10. Iju, već deseto pitanje! Da sumiramo to poentiranje na brzinu. Šest poena se dobija kada se postigne tačdaun. Ali, u tom američkom fudbalu ima i nekog šutiranja lopte se zemlje, zar ne?
Da. Posle svakog tačdauna napadačka ekipa šutira za jedan, dodatni poen. Ako želi da osvoji dva poena, može da odigra još jednu napadačku akciju ali tada mora da uđe sa loptom u endzonu (trčanjem ili hvatanjem lopte). No, ako se došlo blizu endzone, a potrošena su već tri pokušaja (ili vreme za kraj četvrtine ili utakmice ističe), onda se preostali pokušaj najčešće koristi za šut kroz “stative”. To se zove fild-gol i vredi tri poena. Kao što smo ranije napisali, ekipa koja je daleko da bi postigla fild-gol, šalje na teren svog šutera da loptu ispuca daleko u protivničko polje. Dakle, u američkom fudbalu ili “napreduješ, napreduješ, napreduješ pa poentiraš”, ili ne uspeš - pa šutneš pri četvrtom pokušaju. A šut pri četvrtom pokušaju je ili za tri poena, ili, ako je daleko, ispucava se protivniku da bi onda on morao mnogo da napreduje ne bi li poentirao.

I, to bi bilo to.

P. S. Mala začkoljica za ovaj Superboul.

Kvoterbek Kanzas siti Čifsa je Patrik Mahoms, zvanično najbolji igrač ove NFL sezone i jedan od najsposobnijih da improvizuje kada se odbrana rivala oko njega skupi i preti da ga obori i uzme mu loptu.

Ali, to što je on vešt da izbegne te nasrtaje, te da se snađe da iz nemoguće situacije baci loptu nekom od hvatača je - jedno. A postoji i nešto drugo:

Kvoterbek Filadelfije, Džejlen Hurts ima jednu dodatnu prednost. On neobično voli ne samo da baca loptu, već da, kao da je on raningbek, trči s loptom u naručju. Čifsi će imati mnogo posla ako se on razgoropadi kao što ume, a ume - ove sezone je "bacio" 22 tačdauna, ali je "istrčao" njih još 13.