PINGPONG JE CEO MOJ ŽIVOT: Aleksandar Karakašević priznaje da je mogao više, ali da je dovoljno uradio

- Kada ocenjujem svoju karijeru više volim da kažem da sam mogao više, a da sam uradio dovoljno - ističe, za "Novosti", Aleksandar Karakašević.

Na opasku da se, kada se rodio, znalo da će biti stonoteniser, kaže:

- Ne znam da li je zapisano, ali ispada da je tako. Ja sam stvarno zavoleo pingpong od treće godine, ljudi se sećaju da sam kopao i pesak reketom. Zavoleo sam najpre reket, pa stoni tenis. Nije bilo uopšte pitanje da li ja hoću, Bog me je pogledao tako što mi je dao talenat.

I danas kažete da više volite reket od stonog tenisa...

- Jeste, obožavam reket. Voleo bih time da se bavim u budućnosti, da radim u nekoj stonoteniskoj firmi, što se reketa tiče.

Znalo se i da će da čari stonog tenisa da otkriva u zemunskoj Mladosti. Na prvi trening je otišao sa šest i po godina...

- Prvi trener mi nije bio otac. Tata i ja smo počeli zajedno da radimo tek kada sam postao seniorski reprezentativac. Pomogao mi je samo jedno leto i to je bilo sve do moje 15-16. godine - seća se popularni Sale.

Ne krije da mu je žao to što Milivoje nije više uticao na njegovu karijeru:

- Voleo bih da je mnogo više uticao, pogotovo kada sam počinjao, bio u mlađim kategorijama. Ne što se tiče tehnike i ostalog, već treninga i svega drugog. Ja sam, maltene, samouk, sve što sam naučio, naučio sam sam, jer sam u zemunskoj Mladosti igrao sampingpong. Ali nisam imao trenere, nisam stekao te radne navike koje su mi falile tokom cele moje karijere. Ali, samim tim što sam sam trenirao, mnogo stvari sam naučio koje drugi igrači nisu imali. Ima tu neke prednosti, ali su mnogo manje nego te radne navike.

Priznaje da nije bilo lako kada je Milivoje bio selektor reprezentacije, a on igrač.

- Po meni, to nije dobro. Moj sin Ivan je počeo da trenira, ja se maksimalno trudim da što manje budem u sali... Tati nisam zamerao to što mi nije bio trener, jer nije ni dobro da otac vežba sina. Jedino sam mu zamerao što mi nije našao trenera. Ako Ika želi, može, ja ću se potruditi da mu obezbedim što bolje uslove, da stekne te radne navike odmalena, to je najvažnije. A ovo je ostalo do njega, to je ipak do igrača. Mislim koliko god da je talenat bitan, važan je i taj voljni momenat, ali najvažnije je da voliš sport kojim se baviš. Moj sin je počeo da trenira pre godinu dana, a sada kada je pošao u školu redovno vežba u Mladosti, osvojio je prvu medalju. Mali je desnoruk, hoće da igra kao deda pelhoder, ali mu ja nisam dao. Ne znam kako bih ga naučio - ističe Karakašević.

A kolika je Aleksandrova prednost to što je odrastao u kući šampiona...

- Velika, pogotova kada sam bio vrlo mali, sa pet-šest godina imao sam priliku da budem na pripremama sa šampionima, Šurbekom, Stipančićem, Kalinićem, kasnije sa Lupuleskuom, Primorcem... Sve sam to ispratio kao mali, kada sam zagrizao za stoni tenis, jer je meni mnogo značilo to što sam mogao da vidim kako se oni ponašaju i šta rade. I na treningu i između treninga. To je privilegija koju druga deca nisu imala. To mi je mnogo pomoglo. Opet, s druge strane, živeo sam sa selektorom. Naime, moji drugari, kada se završe pripreme, odu kući i ne moraju 24 sata da slušaju šta ne valja. A ja sam se toga naslušao do 2000., dok je tata vodio reprezentaciju, baš mnogo - iskreno priča Karakašević.

Svojevremeno je bio treći junior sveta, smatralo se da jedini može da nadmudri kineske igrače...

- Imao sam igru za Kineze. Tokom karijere sam se naigrao sa njima i mislim da imam pozitivan bilans u duelima sa njima. Gubio sam i dobijao ih, bio sam im nezgodan. I nisu voleli da igraju sa mnom

Svestan je Karakašević da su sankcije, od 1991. do 1995, mnogo uticale na njegovu karijeru:

- Nama je sve nedostajalo. Kroz šta sam sve prošao u životu i kako smo od 1991. do 1995. i tokom 1996. putovali i kako su nas gledali, i šta smo bili, ja sam presrećan zbog svoje karijere. Mi smo mnogo napravili pod tim sankcijama. Četiri najvažnije godine u karijeri nisam igrao ekipno nijedan meč. Mi dođemo na evropsko i svetsko prvenstvo i igramo samo u pojedinačnoj konkurenciji, a oni svi pre nas odigraju ekipno. Osete salu, naigraju se, nameste sebe, a mi tek počinjemo. Pa onda, opet sankcije, i 1999. kada su nas bombardovali.

Podseća Aleksandar da su devedesetih godina prošlog veka non-stop putovali preko Mađarske...

- Mogu da potpišem da bi sada 90 posto dece napustilo sport. A kod nas nije dolazilo u pitanje da li ćemo putovati. Sada pitaju igrače da li hoće da igraju na turniru ili neće, a to je u moje vreme bilo nezamislivo, već samo kažu - putujete. U svakom slučaju, sanckije su najviše uticale na Grujića i mene, dok je Belčević zbog njih maltene ostavio stoni tenis. Sećam se da je otpao za seniorsko EP, pa je otišao u vojsku, tako da je na kraju počeo da igra rekreativno - objašnjava Karakašević.

Na želi da komentariše opasku svojih prijatelja da je stonoteniski Mocart, ali priznaje da mnogo više voleo da igra nego da trenira.

- Za mene su znali da kažu da sam lenj, jer su smatrali da na pripremama ne uradim sve što je zacrtano, po planu i programu. A garantujem da sam igrao više od svih pingpong na pripremama. Ja sam uvek ostajao po strani, igrao dodatne dve-tri partije, mnogo sam voleo na treningu da igram mečeve, to mi je prijalo. Da ne pričam kada sam bio mali, bio sam u klubu po ceo dan, trenirao do ponoći, pojedem pola sendviča i čekam rekreativce da igram. Igrao sam po ceo dan, ali moj problem je bio što to nisam radio planski - naglašava Karakašević.

U bogatoj karijeri branio je boje mnogih klubova. U Srbiji je nosio dres Mladosti, Partizana, Uniree iz Uzdina, Voždovca, Crvene zvezde, Radničkog iz Beočina, niškog Železničara. Igrao je u Španiji, Nemačkoj...

- Do 25. godine menjao sam klubove po Srbiji. Stoni tenis je specifičan, igraš samostalno. U Partizanu i Unirei igrao sam sa Lupuleskom, u Voždovcu sa Markovićem, Veselinovićem, koji mi je venčani kum. Mi smo pre svega drugari, kada igraš u Srbiji svejedno je kako se zove klub. Kada sam otišao u Nemačku, prva godina u Oksenhauzeru bila mi je paklena. Došao sam zbog trenera Amišića, koji je otišao dva dana pošto sam potpisao ugovor. Dočekao me je Zlatko Novaković, s kojim nisam mogao da nađem zajednički jezik. Bio je čudan odnos i dosta mi je odmogao. Posle sam 13 godina igrao u Pluderhauzenu i mislim da bih dan-danas imao ugovor sa njima da mi nije pukla tetiva 2014. A ispostovilo se kada je meni pukla tetiva, da su oni sledeće godine ispali iz Bundeslige i više se nisu vratili.

Karakašević je već pet godina predsednik Saveza i igrač.

- To ne može nikako da se uskladi. Ali postao sam predsednik, jer nisam hteo da dozvolim da bude nebitno ko igra za reprezentaciju. To mi je mnogo smetalo, ja sam se maltene više borio za Petea i Jevtovića nego za sebe. Po meni, za reprezentaciju treba da igraju najbolji. Nisu bili toliko loši da bi bili izbačeni iz reprezentacije već sa 30 godina. I smatrao sam da su oni najbolja dvojica posle mene, što je bilo i tačno. Ta ista ekipa je otišla na OI. Nisam ja bio, bio je Levajac, ali su bili njih dvojica, tako da mislim da sam bio u pravu... U stvari, ja sam trebao da budem sportski direktor, ali su smatrali da je zbog mog imena najbolje da budem v.d. predsednika. Mislim da igrači posledih pet godina nisu imali bolje uslove, bar od kada ja znam za stoni tenis - kaže Aleksandar.

A kakva je budućnost srpskog stonog tenisa?

- Ne znam. Imamo Levajca koji je dobio da partije protiv Engleske i jednu protiv Francuske. Imamo dve-tri devojčice, koje su slobodne. Možda je rešenje da i mi dovedemo Kineskinju, kao što ima 90 posto Ervope i da mi pobeđujemo. U srpskom sportu imamo strance koje osvajaju medalje za nas i onda savezi dobijaju mnogo veće finansije nego mi. A mi, sa domaćim igračima i - ništa. Opet, s druge strane, bili smo među tri muške ekipe koje su učestvovale na OI u Tokiju, uz basket tri na tri i vaterpolo. 

BALKON - NEISPUNjENA ŽELjA

PRE 12 godina, na EP 2011. Karakašević je osvojio tri medalje, srebro i dve bronze. I nije se našao na balkonu Starog dvora.

- Sigurno da mi je balkon neispunjena želja. Razumem da je balkon rezrevisan za velike pobede, šampione. Ali, tada su izašli na balkon raznorazni, koji su osvojili manje medalja nego ja. U tom trenutku sam se vratio sa tri medalje i sve to doživeo kao nepravdu - kaže Karakašević.

VIŠE NE MOGU, DOSTA JE BILO

PRE dve godine imao je intervenciju na srcu, morao je da ugradi stent.

- Nije strašno, nastavio sam da igram stoni tenis, jer moraš posle te intervencije da hodaš ili trčiš. Međutim, sada ni to ne mogu, jer me leđa toliko bole da ne mogu da pijem više tablete protiv bolova. Dosta je bilo, moram da odigram još dva meseca u niškom Železničaru.

BIO NA SAMO PET OI

KARAKAŠEVIĆ je igrao na pet OI - Atlanta 1996, Atina 2004, Peking 2008, London 2012. i Rio 2016. Zbog bolesti propustio je Tokio 2021, a od Sidneja 2000. delio ga je jedan poen.

- Krivo mi je što nisam bio na sedam, mogao sam da budem srpski rekorder. Na evropskim i svetskim kvalifikacijama jedan poen me je delio od Sidneja, mogao sam da igram dubl sa Bobom Grujićem, a za Tokio sam otpao 20 dana ranije zbog zdravstvenih problema. A planirao sam da se tada oprostim. Samo, ljudi ne mogu da shvate da je odlazak na OI veliki uspeh.

FAMILIJA DONELA 29 MEDALjA

- TATA i ja doneli smo 29 medalja sa najvećih takmičenja. Ako se potrefi da moj sin za četiri ili pet godina postane kadetski reprezentativac, onda možemo da kažemo da od 1968. godine sa malim pauzama Karakaševići igraju za reprezentaciju - nada se Karakašević.