PREMINUO TOMISLAV TOMA MALEK: Nebeska redakcija "Sporta" jača za još jednog majstora

Čovek mekog i dobrog srca koga su obožavali svi počev od njegovih saboraca, starijih kolega, preko onih tek primljenih, ali i honoraraca. Toma je bio poseban, a način na koji je radio posao kada nije bilo sveg ovog interneta, rezultata i čuda, prenosiće se sa kolena na koleno.

Ko je i kakav bio Tomislav Toma Malek, najbolje je napisala Rada Nikolić, dugogodišnja novinarka i urednica košarkaške rubrike u "Sportu". 

- Bez njega beogradsko izdanje „Sporta“ ne bi kretalo u štampu, niti bi on krenuo sa noćnog dežurstva, put rodne Čukarice, bez još „vrućeg“ primerka sutrašnjeg broja pod miškom. I tako decenijama, do penzije. A pre neko veče, Tomislav Malek, uputio se na poslednje putovanje, pridružujući se plejadi sjajnih pera nekadašnjeg dnevnog specijalizovanog lista.

Rođeni Beograđanin, ali i rođeni novinar, noćni urednik, korektor, kozer, pozitivac, večito radosnog srca, nebeski širokog i koloritnog pogleda, da ceo svet stane i, nasmeje, a da ga nikada nisam čula da je „v“ od vica ispričao. A počinjalo je od njegovog datuma rođenja, 8. marta, kada bi proradili neki davni, češki, švejkovski koreni, pa bi bez ljutnje primao duple čestitke za rođendanski (ženski) praznik.

Nastavilo bi se pričama o bezbroj sportskih mladalačkih avantura, od fudbala u „Brodarcu“, preko veslanja na Adi, vrtoglavih skijaških letova na Planici, treninga slaloma po Kopaoniku… Uz pravi, amaterski takmičarski žar, ali i šanse da se ulepša oskudna poratna mladost. Te sportske veze kao da su trasirale kasniji životno-profesionalni pravac, prvo ka korektorskom angažmanu u štampariji „Borbe“, ali i najveći deo radnog – novinarskog veka u JSL (DSL) „Sportu“.

Radeći onaj manje vidljiv, zahvalan, ali ne manje važan, osetljivo težak posao, noćnog „krivca“ za sve što (ni)je izašlo. Sa Tomom noćnim, koji je u slobodno vreme umeo da zasvira i zapeva, bila je pesma raditi. Ne, nije zbog one latinske: „De mortuis nihil nisi bonum“ (O mrtvima ništa, osim dobro). On zapravo jeste bio jednostavno dobar čovek, posebnog razumevanja za kolege početnike, ali istrajnog nerva i za one koji bi penzionerski počinjali da se osećaju kao višak. Ne i kod Tome, koji je imao talenta da se i prvi, a i oni drugi, na njegovoj dežurnoj strani, osećaju najvažniji te noći.

Nebrojene košarkaške večeri pružile su mi zadovoljstvo i privilegiju da sarađujem sa noćnim urednikom „Sporta“ najdužeg staža. Svako na svojim stranama, mukama, mislima, rokovima… Samo što je sa Tomom uvek bilo lepše, lakše, opuštenije, sa toliko zdravog smeha i, što manje tenzije. Novinarstvo se nekada volelo zbog takvih kolega, kao što mi je najbolja relaksacija u sitne basket sate, kada konačno utihne posao, upravo bio razgovor sa poslednjom „Sportovom“ stražom, onim koji je u neka doba, ispod nivoa zemlje, odobravao novine koje bi se za koji sat našle na Terazijama, Slaviji, Autokomandi, Zemunu, Paliluli…

A njegove priče, rekla sam mu nebrojeno puta, bile su mnogo srčanije, živopisnije, toplije, od onog što je svakodnevno, decenijama „parafirao“ ili redigovao „Sportu“. Nije lako u ovakvim formalnim oproštajima pozdraviti se poslednji put. Posebno od nekog koji je do kraja bio jedinstveno neformalan, neobično običan. I takve „zadese“ neke nagrade, iako su oduvek bili pristojno daleko čak i od prosečno ambicioznih. Jednom takvom prilikom, zvanom godišnja nagrada firme, kolega Budislav Sekulović, uz tekst posvećen laureatu, naslovom je sve pokrio – Bez Tome zore ne sviću… Nekada ni „Sport“, bez Tome, ne bi osvanuo. Novinarski džentlmen se preselio u vanvremensku dimenziju, ostavljajući svoje najbliže, Tanju, Lidiju, Tamaru, unuke…, oprostila se Rada od Tome, a nažalost davno se i Toma oprostio od "Sporta" u kome je dočekao penziju, ali mnogi nisu.

(USNS, Rada Nikolić, dugodišnja novinarka i urednica košarkaške rubrike "Sporta")