HRABRO SRCE NIKADA NE IZDAJE: Damir Fejzić, najmlađi srpski olimpijsac, nakon okončanja tekvondo karijere prešao na ultramaraton i biciklizam

Bilo je to u Londonu 2012, samo tri meseca nakon što je proslavio 18. rođendan. Medalju tada nije osvojio, ali je zato osvojio sve drugo što se u tom sportu osvojiti može. Bio je među deset najboljih na svetu, pokorio čak i postojbinu tekvonda - Koreju, pa sada, kada je skinuo kimono i zvanično postao "penzioner", zaista nema za čime da žali. Uz to, on je i uspešan ultramaratonac i biciklista koji vozi ekstremne rute, a oprobao se i u repovanju.

Ovaj svestrani Vrščanin tekvondo je počeo da trenira u trofejnom TK Evrošped sa šest godina. Već posle prvog takmičenja, na kom je bio nokautiran, želeo je da odustane, ali su roditelji bili uporni da ostane, smatrajući to najboljim načinom da kanališe višak energije. I, nisu pogrešili. Samo četiri godine kasnije postao je nezvanični prvak sveta. Tada je njegov vanserijski talenat primetio jedan Korejac i odveo ga u svoju zemlju na usavršavanje. Baš na svoj 11. rođendan osvojio je korejsko državno prvenstvo. Sve ostalo je istorija.

Kao jedva punoletan mladić, na OI 2012. je bio najmlađi učesnik turnira u tekvondu i najmlađi član celokupne srpske ekspedicije u Londonu. Zauzeo je peto mesto, što nije zanemariv uspeh.

- Olimpijske igre su svakako vrhunac moje karijere, ali ne smatram da sam tada bio u najboljoj formi. Ne žalim za medaljom, niti za propuštenom prilikom da se plasiram na OI u Riju 2016, kada su prva dvojica išla u Brazil, a ja bio treći. Nikada mi rezultat nije bio cilj. Meni je ovaj sport pružio mnogo više od toga i zato bih bio zadovoljan i da nisam osvojio nijedan turnir - započinje priču za "Novosti", ovaj pristojan momak velikog srca.

A koliko je Damirovo srce zaista veliko, govori to što je sve ove uspehe postigao sa ozbiljnom srčanom manom. Nakon Olimpijskih igara, na redovnom lekarskom pregledu, otkriveno je da ima aneurizmu i jedan srčani zalistak manje. Nije, kaže, osećao nikakve tegobe, ali mu je te 2014. zbog toga zabranjeno da se takmiči. Šest meseci je bio van tatamija, a baš u tom momentu je postizao najbolje rezultate.

- Za zabranu sam saznao iz novina i bio sam šokiran. Međutim, radilo se o zimskom periodu, kada nema većih takmičenja, pa sam opuštenije prihvatio tu odluku - priseća se najdramatičnijeg dela svoje karijere.

- Na proleće me je Olimpijski komitet poslao kod italijanskog kardiologa Pelićea, koji mi je odobrio da se vratim. Odmah posle toga sam osvojio tri zlata na tri bodovna turnira.

Nije, međutim, tu mirovao. Kada se "zaboravilo" na njegove srčane probleme, seo je na bicikl i u leto 2015. sa prijateljem Branislavom Kneževićem krenuo u novi izazov - na 750 kilometara dug put od Vršca do Beča, preko Bratislave. I nije to najluđa stvar koju su njih dvojica uradila, ne računajući nekoliko vožnji do crnogorskog primorja.

- Išli smo biciklima do Maroka - kroz smeh priča o ovom ekstremnom poduhvatu.

- Bila je to zaista smela avantura, u kojoj smo za 36 dana prešli preko 4.000 kilometara kroz 11 evropskih zemalja. Tek kada smo brodom iz Španije pristali u marokansku luku, porodicama smo javili šta smo uradili. Do tada su mislili da smo na letovanju u Italiji. Avionom smo se vratili kući, gde su nas dočekale brojne pridike.

Biciklizam je, inače, Fejzićev izduvni ventil. Dvotočkaša, kog i danas vozi, kupio je pre deceniju od stipendije koju je dobio kada se plasirao na OI. Odvozane kilometre, kao ni osvojene medalje u tekvondu, ne broji. Poslednja avantura bila mu je uspon na najviši drumski put u Evropi, Paso del Stelvio na 2.758 mnv. Od Vršca do ovog alpskog prevoja između Italije i Švajcarske i nazad trebalo mu je desetak dana. Impresivno i za najzdravije pojedince, a kamoli za nekog kome su lekari preporučivali da prestane da se bavi sportom.

Nema predaje, poručuje. Jer, život je borba bez prestanka, ponajviše sa samim sobom, a hrabro srce nikada neće da izda.