DOBAR DEO JUGOSLAVIJE PLAKAO JE TADA SA MNOM Miodrag Perunović o najtežim trenutcima u karijeri: Bora im posvetio najveći hit (FOTO)

Zašto baš njima dvojici, za "Novosti", govori Miodrag Mijo Perunović, jugoslovenska bokserska legenda, ali i prvak Balkana 1980, prvak Mediterana i prvak Evrope 1979, vicešampion sveta i Evrope 1978. i 1981, interkontinentalni šampion u IBF verziji od 1989. do 1992, trostruki najbolji sportista Crne Gore kao i najbolji sportista Jugoslavije u juniorskoj i seniorskoj konkurenciji 1979...

- Ne mora neko biti bokser da bi dobio priznanje od ljudi iz boksa - kaže Perunović za naš list.

- Bora Čorba je mnogo doprineo boksu. Prvo, kao veliki ljubitelj tog sporta. Konkretno, mene je pratio više puta, čak je došao u Minhen kad sam boksovao za titulu interkontinentalnog šampiona. Lično me je zadužio, a ukupni bokserski sport je zadužio svojim velikim hitom "Hleba i igara", po kome je nazvao i album. To je pesma o boksu i bokseru, a Bora je upotrebio boks kao metaforu za život i međuljudske odnose. Gospodin

Koštunica je zaslužio da mu odamo priznanje jer je pomagao ne samo boks, već i sve sportove, zato što je pravi borac i borio se sa mnogo jačim protivnicima.

Osim prijateljstva, sa Borom Čorbom vas vezuje i kumstvo?

- Nisam oženjen, nemam svoju decu, živim sa bratom i njegovom decom. Kada je moja bratanica imala pet-šest godina, zamolio sam Boru da je krsti i da se okumimo. Kumovi smo od sredine osamdesetih.

Takođe, i vi pišete pesme kao i kum Bora?

- Dobro bi bilo da pišem kao kum (smeh). Kao mlad bokser na pripremama sam imao mnogo vremena koje sam provodio u odmaranju u sobi. Tada sam ili čitao knjige ili piskarao pesme. Objavio sam zbirku pesama "Putopisi", kao i prošireno izdanje, a nazvao sam je tako jer obuhvata period od 40 godina, kroz koji se vidi moj životni put. Bora je bio recenzent i rekao mi je da mu se pesme vrlo sviđaju. Takođe, objavio sam pre desetak godina i zbirku priča "Štit i mač", koje govore o boksu, mečevima, mom tumačenju tog sporta...

A otkud vi u slikarstvu?

- Ne želim da se predstavljam kao multiumetnik. To su jednostavno hobiji, pogotovo slikarstvo. Imam talenta i svi su mislili da ću biti slikar, ali sam se opredelio za boks, kompletniju umetnost. A slikarstvo je ostalo kao ventil.

Zašto ste opredelili za boks?

- Samo se po sebi nametnulo. Do devete godine sam živeo u Rijeci Crnojevića. Tada nije bilo filmova, ni televizije, pa smo mi, deca, bili okrenuti svojoj mašti i igrama. Bili smo dosta opijeni našim junacima iz doba Turaka, Milošem Obilićem i Markom Kraljevićem, na primer, tako da smo organizovali dvoboje i mečeve. Tu se rodio taj viteški duh i potreba da se kroz takmičenja potvrđujemo pre svega pred sobom, a onda i pred drugima. Kad sam se preselio u Podgoricu, u boksu sam našao i prepoznao dečju maštariju da postanem vitez. Boks je bio najbolja zamena.

Kada vam je bilo najteže, a kada najlepše u karijeri?

- Ne mogu da se odlučim između dva najteža trenutka. Jedan je bio momenat kada sam poražen u finalu Svetskog prvenstva u Beogradu nepravilnom sudijskom odlukom, to jest, oduzeta mi je pobeda. Imao sam samo 20 godina i plakao sam na pobedničkom postolju, a plakao je i dobar deo ondašnje Jugoslavije. A drugi put je bilo na Olimpijskim igrama u Moskvi 1980. Tada sam u prvom meču takođe poražen strašnom sudijskom krađom, oteta mi je pobeda i eliminsan sam. I dan-danas mi je krivo i žao zbog ta dva teška doživljaja.

Posebno lepa je bila pobeda nad najvećim svetskim nokauterom Viktorom Savčenkom, kada sam napravio svetsku senzaciju pobedivši ga u finalu Svetskog prvenstva 1979. u Kelnu. Bio je to osećaj potpunog trijumfa. Draga mi je i titula interkontinentalnog šampiona iz Minhena. Tada sam, praktično, pobedio sa jednom rukom, jer mi je desna šaka bila povređena. Na tom meču bio je i Bora Čorba, ali i moj prijatelj i veliki glumac Petar Božović.

Kako provodite penzionerske dane?

- Vlasnik sam bokserskog kluba Budućnost u Podgorici, bavim se organizacijom kluba, treninzima... Nije bajno i sjajno, ali, bože moj.