BACILA BALETANKE I TRIKO, PA OGRNULA KIMONO: Emilija Antanasijević "kao zver" grize za svaku medalju

Emilija Antanasijević je u 2022. godini osvojila tri zlatne medalje, na Memorijalnom turniru „Oliver Tomić“, na prvenstvu Srbije u svim stilovima karatea, kao i zlatno odličje sa Vaskršnjeg kupa. Na Evropskom prvenstvu u Poljskoj Emilija je osvojila tri medalje, zlatnu u katama, srebrnu u borbama i bronzanu u embu (timska konkurencija) zajedno sa kolegom Aljošom Petrovićem.

Pred njom je uzbudljiva sportska jesen puna visokih očekivanja - Evropsko prvenstvo u Pragu 30. septembra, gde želi da nadmaši pređašnje uspehe, a potom i Svetsko prvenstvo u Lubinu 9. septembra. Zbog svih uspeha Sportsko društvo Crvena zvezda proglasilo ju je najboljom juniorkom u 2021. godini.

Sportom je Emilija počela da se bavi veoma rano, zanimljivo je da ova trofejna karatistkinja nije počela sportsku odiseju u kimonu, njen životni put počeo je u baletskom trikou, ali...

- Jedna zanimljiva činjenica o mom početku bavljenja karateom jeste ta da sam u svet sporta ušla jako rano, možda već sa nepune četiri godine i to ni manje ni više sam se prvo oprobala u baletu kako bih ubrzo shvatila da sam totalni kontrast od toga. U početku sam pratila svoje vršnjakinje, u mom vrtiću je među devojčicama bio aktuelan balet - počela je Emilija razgovor za Novosti.rs i otkrila trenutak u kome se sve okrenulo:

- Za mene lično je to trajalo do onog momenta kada sam ugledala karatiste koji su došli da nam održe pokazni trening. Sećam se da sam bacila baletski triko i baletanke i kod kuće sam pokušala oponašam udarce i blokove koje sam videla. Kada sam rekla da želim baš karate, jer želim i ja da budem jaka (to mi je bila prva asocijacija na karate), najviše razumevanja je imala moja mama, dok su svi pričali da je to muški sport i da tu nije mesto maloj devojčici poput mene. Ko bi rekao da posle više od jedne decenije istu tu devojčicu, sada već devojku, vuče svakoga dana sve veća i veća želja za nekadašnjom "snagom", a danas bih to nazavala željom za uspehom.

Karate je postao njena svakodnevica.

- Krenulo je rekreativno, način života i samo oni koji nešto zaista rade sa strašću u životu mogu shvatiti kolika je to ljubav. Malo po malo, napredovala sam, menjala sam klubove, kako sam rasla tražila sam učitelja koji može da mi pomogne u razvoju, došla sam pre skoro pet godina u Crvenu zvezdu, kod Senseija Igora Gajića, koji ne samo da je moj Sensei (trener, učitelj), već i drugi otac, prijatelj i brat, sve u jednoj osobi. On je taj koji je u meni probudio potencijal, tako da danas zajedničkim snagama osvajamo medalje.

* Već u Osnovnoj školi „Duško Radović“ u Sremčici prepoznat je tvoj potencijal, odabrana si za sportistu generacije...

- Da, za vreme osnovne škole sam postizala zapažene rezultate za taj uzrast, osvajala sam više puta državno prvenstvo i donela sam Srbiji medalju sa Evropskog prvenstva koje se održalo u Sloveniji, a to je bila bronza, tako da sam zasluženo postala sportista generacije. Moram biti iskrena, nisam imala mnogo prijatelja i ovo je maltene slična priča kod svakog sportiste. Imala sam jednu drugaricu, ali sam i tako mlada razumela da deca u tom uzrastu ne shvataju težinu sporta i uspeha, tako da sam nailazila na dosta sputavanja od strane druge dece.

Tretman vršnjaka joj je na početku smetao, a posle...

- Sećam se da me je to jako bolelo, ali me je dobro prodrmalo za dalji život koji je dosta suroviji. Shvatila sam da je u redu ako neko ne voli lično mene i ono što radim i da samim tim više treba obraćati pažnju na ljude kojima je stalo do mene, koji me cene, vole i poštuju zbog onoga što jesam. Njima beskrajno hvala. Bez njihove ljubavi smatram da ne bih izdržala sve pritiske i bila danas tu gde jesam.

* Čega si morala da se odrekneš tokom odrastanja zbog karatea?

- Defitivno je patio moj društveni život, nisam imala mnogo vremena za rođendane, ekskurzije i sve ono čemu se deca danas raduju. Odredila sam od malih nogu šta mi je prioritet i to sam dosledno pratila. Vikendom bih se takmičila, preko nedelje išla u školu i na treninge, moj dan je uvek totalno popunjen, a tako je maltene i danas. Videla sam koliko se moji roditelji žrtvuju i osećala sam potrebu da im sve to uzvratim najboljim rezultatima. Najsrećnija sam jer nisam izneverila sebe i njih. Mama je usadila u meni to nešto „ratničko“, što me samo gura da gazim dalje kroz život.

Čime bi se bavila da nisi karatistkinja, u kom pravcu bi tvoj život išao?

- Medicina je moja druga ljubav, pored karatea, definitivno bih nastavila nešto u struci fizioterapeuta, svakako ne planiram da se zaustavljam što se diploma tiče na polju medicine. Inače sam oduvek bila posvećena školi i smatram je jako bitnom. Uvek kažem, ako sam ja beležila odlične ocene i pored toga imala vremena za bavljenje sportom, svako može, smatram da je sve do organizacije vremena.

Mnogi te opisuju kao jednu od najlepših sportistkinja u Srbiji, smeta li ti to ili imponuje?

- Lično volim kada prvo stave moj uspeh ispred fizičkog izgleda, ali da, svaki pozitivan komentar mi i te kako prija. Srbija po mom mišljenju ima najlepše ali i najuspešnije sportistkinje na svetu, tako da je to velika stvar. Pogledajte samo Ivanu Vuletu, Milicu Mandić... Blago našeg sporta. Tako da, lepota i sport je jedna od najboljih kombinacija koju jedna devojka može da poseduje. Lako je biti lep danas, postoje razni fileri, operacije, lako je dostižna fizička lepota, ono što savetujem mladim devojkama jeste da grade sebe kao što bolju ličnost, rade na svojoj karijeri u bilo kom poslu, sportu, da budu nezavisne, a ono fizički što poseduju im može biti samo plus.  Ja se često znam našaliti na svoj račun po tom pitanju, ali zapravo tu smatram da leži moja snaga, volim što mogu da budem i ženstvena, ali i prava zver kada treba da se grize za neku svetsku ili evropsku medalju. Onog momenta kada uđem u kimono, taj svet je samo moj, gde je jedina misao uspeh.

Savet za mlade sportiste koji žele da krenu tvojim stopama?

- Važno je samo da radite ono što volite. Nisam tip osobe koja smatra zato što se ja bavim karateom, da tako svi treba. Naprotiv, neko je nadaren za košarku, neko za plivanje, neko za atletiku, jedino što je bitno je ostati dosledan sebi i svojim snovima. Nekada je potreban višedecenijski rad kako bi nastalo ono što bi naš narod rekao "da se samo tako, odjednom desilo preko noći". Onaj ko nije spreman da uloži sve što ima u datom trenutku, da se okrene i ostavi sve za sobom zarad trenutnog cilja, nema šta dalje, kakvo neviđeno čudo da traži od života. Samo moja porodica i ja znamo kroz šta smo sve prošli, koliko su moji roditelji trpeli finansijski da bih ja išla na sva takmičenja još kao mala, da bih ja imala najbolju opremu i sve ostalo potrebno, verovali su u mene i uzvraćam im danas, jer su ipak podnosili veliku žrtvu za mene. Niko nije garantovao uspeh, ali oni su verovali, kao što sam i ja, tako da sam im zahvalna na svemu tome beskrajno.

Možeš li da podeliš neku anegdotu sa takmičenja?

- Za sve ove godine bilo je tu svega i svačega, ali nešto čemu se uvek smejemo moja porodica i ja je to da me kao malu sa sedam godina spakuju za takmičenje, spreme mi hranu, sećam se da smo išli za Suboticu tada, a ja bih pojela ponešto malo ujutru za doručak, a od uzbuđenja ostatak dana apsolutno ne bih jela ništa i ako se vratimo kući kasno. Kako odem ujutru rano sa punom torbom hrane, tako vratim uveče kući sve te sendviče, netaknute. Muku su mučili sa mojom ishranom u tom periodu, ja se šalim često koliko su me terali da jedem, i koliko sam slušala : „Jedi, Ema, jedi! “, zato danas posledično jedem za tri osobe! Iskreno, danas jako uživam u hrani, tako da im ujedno hvala na tome.

Osvojila si gotovo sve što se osvojiti može, koji su tvoji dalji planovi u karijeri?

- Moja neostvarena želja je ta čuvena Olimpijada, koja je nadalje zatvorena za karate. Želim

da dam doprinos ovom društvu, da ostavim trag i da se za mene zna po nečemu pozitivnom. Želim osvajati Svetsko prvenstvo iznova i iznova, koliko god je to moguće, a nadam se da će me zdravlje uvek dobro služiti kao i do sada. Neka sve to bude moj poklon društvu, Srbiji, Zvezdi, mojoj porodici i svima koji se raduju takvom uspehu. Ako sam uticala na samo jednu osobu da uspe u nečemu, biću i više nego zadovoljna.

Juniorska si prvakinja Evrope, osvojila si preko osamdeset medalja, a tvoja priča tek počinje, koja ti je do sada omiljena i zbog čega?

- Baš ste lepo rekli - moja priča tek počinje. Omiljena je moja prva evropska bronza, nakon toga svetsko zlato 2019, a onda evropsko zlato 2021. godine. Ne mogu da se odlučim koja mi je najdraža od ove tri, ali ih jako volim jer svaka ima posebnu draž i iza svake postoji druga strana medalje, ona koju samo vidimo ja, moj trener i porodica. U dve reči na drugoj strani medalje stoji isklesano - neprestan rad.

Koji sport pratiš pored svog?

- Svaki u kom postoji klub Crvena zvezda, često otvorim časopis „Zvezdina revija“ u kom pročitam uspehe u svakom sportu. Verujte mi da je Zvezda uspešna gde god se pojavi, ali lično najviše volim kao i većina fudbal, košarku, volim i atletiku, ali i uhvatim sebe često kako pratim odbojku. Što se tiče utakmica koje posećujem, pored Marakane često me možete sresti na tribinama hale Aleksandar Nikolić, gde su nam „delije“ napravile doček na utakmici Zvezda - Panatinaikos posle Evropskog prvenstva, gde sam se po prvi put poklonila pred punim tribinama navijačima Zvezde, nezaboravan momenat.

BONUS VIDEO: KAD DRŽAVA BRINE O ŠAMPIONIMA: Kako su se nizali uspesi Srbije u 2021. godini