"KAKO DA IGRAM ZA SRBIJU, A DA NE ZNAM SRPSKI": Dragan Pešmalbek, "Marseljezu" zamenio za "Bože pravde"

Novopečeni srpski reprezentativac rođen je u Kaoru, u Francuskoj, 1996. godine. Majka Snežana se prethodno, 1990, doselila u ovu zemlju i zasnovala porodicu sa Pjerom, veterinarskim tehničarem, a iz ove ljubavi izrodilo se troje dece. Među njima, prvi, najstariji, Dragan.

- Kao dete išao sam svakog leta u Srbiju. Ali jezik nisam dobro znao. Sporazumevao sam se sa nekoliko reči. Prilikom jedne posete ujaku koji živi u Beogradu, shvatio sam da se ne razumemo. Imao sam dvadeset godina i bilo me je sramota. Otišao sam postiđen kući, obećavajući samom sebi da ću sledeće godine da se vratim sa znanjem jezika.

Rečeno - učinjeno. Pronašao je, za prvu pomoć, staru majčinu knjigu za učenje francuskog, i krenuo u obrnutom pravcu. Ali tu nije stao. Upisao je studije srpskog jezika na fakultetu u Strazburu i danas je na trećoj godini studija! Inače, već ima jednu diplomu, studija fizičke kulture, sa univerziteta u Nantu.

Sećanja iz detinjstva su se duboko urezala u Draganovo pamćenje.

- Puno vremena sam provodio u vikendici između Loznice i Valjeva. Čuvam mnogo lepih uspomena iz vremena provedenog s dedom Dragutinom i babom Vericom, koji i danas tu žive. Kasnije sam, kao momak, nekoliko godina prestao da odlazim, a poslednjih pet-šest godina ponovo redovno idem. Sećam se da sam se u Valjevu stalno igrao s decom na ulici. Najčešće smo igrali žmurke i fudbal.

A Draganova "fudbalska" priča je posve neobična i, svakako, može da uđe kao vrhunska zanimljivost u istoriju sporta. Jer, ovim sportom se bavio sve do svoje 16. godine, da bi se tek tada prebacio na rukomet! I za tili čas stigao do - dve reprezentacije! To, ujedno, pokazuje da u životu nikada nije kasno za donošenje važnih odluka.

- Uravo tako! Igrao sam fudbal u Renu. Sa 15 godina nisam uspeo da se ubacim u tim. Pokušao sam, još godinu, u Lavalu, u Drugoj ligi, ali ni tamo nisam uspeo. Postavio sam sebi pitanje - šta dalje? I, odlučio sam se za rukomet. Moja majka je trener u rukometu, rođena je u Loznici, a igrala je za Metalac iz Valjeva, Radnički iz Beograda i ORK Beograd. Dešavalo mi se u Francuskoj da tokom raspusta, uz nju, zaigram i rukomet na kampovima, dan ili dva, ali se nikada pre toga nisam ozbiljnije bavio ovim sportom. Krenuo sam s treninzima u školi za uzrast od 15 do 18 godina, dva puta dnevno, paralelno sa školom. Zadržali su me, i tako je sve počelo - prenosi Pešmalbek svoju nesvakidašnju životnu priču.

Za rukometni klub u Renu je zaigrao odmah te 2012. godine! Za francusku mladu reprezentaciju nastupio je već sa dvadeset. Poziv je stigao 2016. Odigrao je puno mečeva. U seniorsku su ga zvali dve godine kasnije. Odigrao je nekoliko minuta, ali nije postigao gol. Zvali su ga i 2020, na pripreme, ali, kad god bi se igrali kvalifikacioni mečevi, njegovog imena nije bilo na spisku. I, onda je, 2021, doneo odluku da zaigra za Srbiju. Tome je, kaže, dosta doprinelo i to što su ga zvali i s njim u redovnom kontaktu bili trener Toni Đerona i tehnički direktor RSS Ratko Nikolić. A pre nego što je odlučio, kao što je red, porazgovarao je sa roditeljima.

- Dali su mi svoje mišljenje, ali su rekli da je na meni da sam odaberem. Mama je bila zadovoljna, tata takođe. Samo me je posavetovao da dobro promislim, da budem siguran u svoju odluku. Uopšte nije bio protiv!

Pešmalbek je Srbiju odabrao ne samo zato što ga nisu zvali u francusku reprezentaciju, već i zbog ljubavi prema zemlji svog porekla.

- Naravno. To je zemlja moje majke. Moje rodbine, drugara iz Valjeva. I moja. Osećam pripadnost. Nisam otišao u Katar! Istorija Srbije je i moja, iako u njoj nisam proveo ceo svoj život - kaže nam momčina iz Nanta.

A činjenicu s početka ove nesvakidašnje priče, da Francuzi imaju Karabatiće, a Srbija Pešmalbeka, komentariše rečima:

- To pokazuje da sport nema granice!

Posebno je zanimljivo kada na velikim takmičenjima sretne drugare iz bivše reprezentacije, kao nedavno u Segedinu kada je igrao protiv Francuske.

- Priznajem, malo je čudno, pre svega kad sretnem igrače koje poznajem odranije. Šalimo se i zadirkujemo u hotelu i pre utakmice, ali tokom meča, potpuno sam skoncentrisan. Nema više emocija, zaboravim da igram protiv Francuske!

Tako je i kad se izvode himne.

- Prvi put u Segedinu nisam pevao "Marseljezu"! I to mi je bilo čudno. Ali angažovao sam se za Srbiju, i to poštujem. Pevao sam iz srca "Bože pravde"!

Put profesionalnog sporta odvešće ga ovog leta iz Nanta u mađarski Vesprem.

- Reč je o velikom evropskom klubu. Mnogo toga će se promeniti, čekaju me novi jezik, nova kultura, drugačije okruženje. Ali prihvatio sam izazov, imam nove ciljeve u životu, a među njima su i osvajanje titula.

A biće i bliže Srbiji:

- Gledao sam kartu. Potrebno je svega četiri-pet sati vožnje!

Biće tako bliže i nacionalnom timu, i svojoj porodici. Imaće i priliku da još bolje upozna Srbiju.

- Zahvaljujući tome što učim jezik, sve mi je bliže. Kad god sam u Beogradu, viđam porodicu. Izađemo da popijemo kafu. Volim Kalemegdan i sve što ga okružuje, Knez Miahilovu naročito - zaključuje svoju nesvakidašnju ispovest Dragan Pešmalbek.

BONUS VIDEO Kako je Jokić postao najbolji košarkaš kada se tome ama baš niko nije nadao?