SVI SU IZBAČENI, JEDINO RUSKI HRTOVI JOŠ TRČE Zapad opet sprovodi kulturu poništavanja uperenu protiv čitavog naroda i sportista jedne države

U vremenu između pisanja i objavljivanja ovog teksta nije nemoguće zamisliti da međunarodne sportske organizacije donesu odluku da se Rusiji retroaktivno oduzmu sve medalje ikada osvojene na takmičenjima. To se u potpunosti uklapa u kulturu poništavanja koja ja sada uperena protiv čitave jedne države i naroda i Orvelovu "rupu za sećanje", u kojoj se uništava sve što se oceni kao nepodobno.

Lov na veštice upotrebljava se kao metafora za proganjanje pojedinaca i društvenih grupa, obeleženo masovnom histerijom, atmosferom straha, nekim okidačem i potragom za žrtvenim jarcem. Neke od glavnih odlika totalitarizma su to da se tobožnjim uzvišenim ciljevima odobravaju sva moguća sredstva, te kreiranje javnog mnjenja putem jednostrane propagande, umesto rasprave.

Teško je sve ove elemente ne zapaziti u trenutnom lovu na Ruse, koje u restoranima odbijaju da usluže, decu im maltretiraju u vrtićima i školama, otpuštaju se sa poslova ako ne osude Rusiju, čak ni ruske mačke ne mogu da učestvuju na međunarodnim izložbama. Možda je najbolji metaforički izraz masovnoj histeriji pray for Ukraine sa jedne i talasa rusofobije sa druge strane, nehotice dao jedan farmer iz Kornvola, kada je leđa svojih ovaca ofarbao u boje ukrajinske zastave.

Sport je, sada neskriveno, nastavak politike drugim sredstvima. Međunarodne sportske organizacije to su samo u imenu, ono "sportski" služi da se simbolički i marketinški potencijal sporta iskoristi u svrhu održavanja jednog hegemonističkog poretka koji je od završetka Hladnog rata unipolarni, a sada se svim silama bori da ne postane multipolarni. U njemu vladaju dupli standardi i uvažavaju se interesi samo jedne strane, druge dobijaju sankcije ako se ne povinuju i ostaju van poretka.

Ruski i beloruski sportisti su bez ikakve krivice izbačeni iz skoro svih mogućih takmičenja, diskriminisani po osnovu nacionalnosti. Sankt Peterburg je ostao bez organizacije finala Lige šampiona, Soči bez Velike nagrade Rusije u Formuli 1.
Ruski timovi i reprezentacije u skoro svim sportovima ne mogu da se takmiče.

UEFA je raskinula sponzorski ugovor sa "Gaspromom", svojim najvećim sponzorom. Bez trenera, koji su raskinuli ugovore, ostali su fudbalski timovi Lokomotiva iz Moskve i Krasnodar.

Udruženje profesionalnih fudbalera je uputilo zahtev da svi stranci u ruskom fudbalu mogu da raskinu svoje ugovore bez ikakvih sankcija. Tim Formule 1 "Has" raskinuo je ugovor sa svojim ruskim vozačem Nikitom Mazepinom.

Nedavno su počele Zimske paraolimpijske igre, ali bez ruskih sportista. Nabrajati se može do unedogled. Trenutno izgleda da su od sankcija brži bili jedino barzoji, ruski hrtovi koji se koriste i u trkama pasa. Nema drugih, jer nema bržih. Isti slučaj kao i sa gasom. Ima ga, ali ne može se bez ruskog. Nema sankcija, gas teče, barzoji jure.

Nad sportom se, pošto je u moderno vreme postao neodvojiv od nacije-države kao izvor nacionalnog ponosa, oduvek nadvijala senka politike. Toga nije pošteđen ni olimpizam, čiji princip strogo zabranjuju mešanje sporta sa politikom. Ipak, tog mešanja je oduvek bilo, ali takvog da je obojeno duplim standardima, kad god idu naruku zapadnocentričnom poretku.

HITLEROVA OLIMPIJADA  1936. BERLINU - JUGOSLAVIJA NIJE SALUTIRALA

Olimpijske igre u Berlinu 1936. godine smatraju se najkontroverznijim u istoriji, pošto je neskriveno rasistički režim bio u oštrom kontrastu sa olimpijskim principima jednakosti i univerzalnosti.

Hitleru su Igre poslužile kao propaganda nemačke sposobnosti za organizaciju i atleticizma, ali i Potemkinovo selo, jer su pred i u toku takmičenja uklonjeni antijevrejski posteri, a ni novine više nisu bile pune antisemitskih naslova. U stvarnosti su Jevreji bili isključeni iz svih sportskih organizacija, ali za potrebe propagande, Nemačku je na berlinskim Igrama u mačevanju predstavljala Jevrejka Helena Majer, koja je osvojila srebro i na podijumu salutirala nacističkim pozdravom. Jevrejin Volfgang Furstner bio je na čelu Olimpijskog sela, ali se ubio dva dana po završetku Igara, kada je izbačen iz vojske zbog svog porekla.

Mesecima se govorilo o bojkotu koji je trebalo da predvode SAD, Velika Britanija, Francuska i Kanada, ali od toga na kraju nije bilo ništa. SSSR nije učestvovao na Igrama već decenijama unazad, zato što ih je smatrao kapitalističkim i protivnim duhu socijalizma.

Na ceremoniji otvaranja, veliki broj delegacija je stupao sa rukom ispruženom i podignutom uvis, a posle je bilo nemoguće utvrditi koje su salutirale po nacistički, a koje identičnim olimpijskim pozdravom. Primera radi, Francuzi su tvrdili da oni jesu podigli ruku uvis, ali da je to bio olimpijski, a ne nacistički pozdrav.

Ono što je sigurno jeste da jugoslovenska delegacija nije salutirala na bilo koji način, a najzaslužnijim se smatra atletičar Ivan Stevan Ivanović, koji je agitovao i među sportistima ostalih zemalja da ne pozdrave Hitlera.

Afroamerikanac Džesi Ovens bio je nesumnjiva zvezda Igara, sa osvojene četiri zlatne medalje i oborena tri rekorda. Govorilo se da je time srušio Hitlerov mit o arijevskoj superiornosti. Udarac za nacistički režim predstavljala je i pobeda mađarske Jevrejke Ibolje Čak u skoku uvis. Ipak, na Igre se može gledati kao na pobedu za naciste, pošto je Nemačka osvojila najviše medalja, a sve delegacije su bile oduševljene organizacijom takmičenja, za koje je po prvi put u istoriji postojao i televizijski prenos.

ENGLESKI NACISTIČKI POZDRAV HIMLERU, GERINGU I HESU

Godina je 1938, mesec maj, nemački kancelar Adolf Hitler je dva meseca ranije izvršio anšlus Austrije, kršeći time Versajski mirovni sporazum kojim je završen Prvi svetski rat. Pet i šest meseci posle toga započeće okupaciju Čehoslovačke aneksijom Sudeta, odnosno izvršiti masovni pogrom Jevreja u Kristalnoj noći. Za prethodnih pet godina od svog izbora za kancelara, uveo je jednopartijsku diktaturu, promovisao doktrinu rasne superiornosti arijevaca, koncentracione logore punio onim političkim protivnicima koje nije već pobio.

U takvom političkom kontekstu, svesni da sport nacističkom režimu služi kao potvrda superiornosti nemačke rase, engleski fudbaleri u Berlinu igraju prijateljsku utakmicu protiv Nemačke, koja zbog anšlusa po prvi put računa i na austrijske reprezentativce.

Stav većine zapadnih vlada, pa i engleske, bio je da pred Hitlerovim nepočinstvima nad drugima treba zatvoriti oči i što više saviti kičmu, nadajući se da po njoj neće udariti.
Fudbalski savez Engleske (FA) tako je u dogovoru sa Ministarstvom spoljnih poslova doneo odluku da fudbaleri tokom intoniranja nemačke himne salutiraju nacističkim pozdravom.

O tome ih je nekoliko sati pred početak utakmice izvestio Stenli Rous, sekretar FA. Tako je pred više od 100.000 navijača, na stadionu iskićenom zastavama sa kukastim krstovima, sa Geringom, Gebelsom i Hesom u loži, nastala fotografija na kojoj engleski fudbaleri mirno stoje sa rukama ispruženim u nacistički pozdrav. Da sve bude ironičnije, Hitler je bio odsutan, pošto je pripremao okupaciju Čehoslovačke.

Nemci su izgubili rezultatom 3:6, ali su se zbog gesta Engleza osećali kao pobednici, pa su nemačke novine na naslovnim stranama prenele upravo tu scenu sa početka meča. Engleska javnost se pre svega bavila pobedom, a nacistički pozdrav je malo kome zasmetao. Ugledni "Tajms" je fudbalerima čak i čestitao što su salutiranjem iskazali poštovanje prema domaćinu.

Medvedev uklonio rusku zastavu sa "Instagrama"

SPORTSKU javnost u Rusiji je uznemirila i vest da je teniser Danil Medvedev, trenutni svetski broj jedan, sa svog instagram-profila uklonio rusku zastavu. U prvi mah je izgledalo da se time Medvedev samoinicijativno ogradio od domovine, što je bilo prilično iznenađenje, s obzirom na to da je u intervjuu posle ovogodišnjeg australijskog finala pokazao da je i te kako svestan da deli sudbinu svoje zemlje, kao nevoljeni uljez na turnirima u državama zapadnog sveta.

Tom prilikom je rekao i da će, ako se pre Rolan Garosa i Vimbldona u Moskvi organizuje turnir na tvrdoj podlozi, radije na njemu učestvovati, pa i po cenu propuštanja ova dva grend slema. Kasnije je u javnost izašla informacija da je ruskom teniseru ATP zapretila zabranom takmičenja na turu ako sa profila ne ukloni rusku zastavu.

U svakom slučaju, uprkos pritiscima koji su nesumnjivo postojali, činjenica je da je Rus, koji je inače uvek negovao buntovničko-provokativni imidž, na kraju sam doneo odluku da se odrekne zemlje koju predstavlja, zarad karijere.

SSSR NIJE HTEO NA STADION-LOGOR

Čim su ruske trupe ušle na teritoriju Ukrajine, oglasio se Fudbalski savez Poljske izjavom da neće da igraju svoju utakmicu baraža za plasman na SP u Kataru protiv reprezentacije Rusije, bez obzira na mesto odigravanja meča.

Na isti način su se izjasnili i savezi Češke i Švedske, potencijalnih ruskih protivnika u završnoj rundi baraža. FIFA je na to odlučila da fudbalere Rusije isključi iz kvalifikacija.

Godina je 1973, demokratski izabrani i marksistički orijentisani predsednik Čilea Salvador Aljende svrgnut je i ubijen u krvavom puču vojne hunte Augusta Pinočea.

Fudbalske reprezentacije SSSR-a i Čilea trebalo je da igraju plej-of dvomeč za plasman na SP 1974.

Prva utakmica odigrana je u Moskvi i završena rezultatom 0:0. Drugi meč je bio problematičniji, pošto je mesto susreta u Santjagu, na stadionu koji Pinoče u to vreme koristi kao koncentracioni logor i mučilište za svoje političke protivnike, a koji je za potrebe utakmice trebalo da se privremeno vrati u sportsko stanje.

Potpuno razumljivo, Sovjeti su tražili da se utakmica izmesti na neki neutralni teren, iz bezbednosnih i moralnih razloga. FIFA je rešila da se meč ipak odigra - bez reprezentacije SSSR-a, koja je odbila da dođe u Santjago pod takvim uslovima.

Pred oko 15.000 gledalaca, domaćin je poveo loptu sa sredine terena i pogodio prazan gol, sudija je svirao kraj posle samo tridesetak sekundi, a Čile se plasirao na Svetsko prvenstvo.

OI Moskva 1980. - Politički bojkot SAD

Iako su "liberalni principi" zemalja Zapadnog blokabranili mešanje politike u sport i tražili minimum državne intervencije, američki predsednik Džimi Karter bio je prvi koji je Olimpijske igre iskoristio kao moćno geopolitičko oružje u Hladnom ratu.

Pošto su Sovjeti 1979. godine upali u Avganistan po pozivu vlade u Kabulu, Karter se odlučio za sportski bojkot LOI u Moskvi 1980, kao najdostupniji i najjednostavniji, a simbolički značajan vid bojkota.

Američki predsednik je Olimpijski komitet SAD, kao privatnu organizaciju, mogao samo da pozove da bojkotuje Igre u Moskvi, ali je jasno stavio do znanja da će uraditi sve što je u njegovoj moći da se Amerikanci tamo ne nađu. Između ostalog, zapretio je da će olimpijski sportovi ostati bez finansiranja od strane federalne vlade, a da će prihodi Olimpijskog komiteta biti oporezovani. Posle toga, iako mu Olimpijska povelja nije dozvoljavala da bilo kojem amaterskom sportisti zabrani učešće na Igrama, komitet je doneo odluku da svoje sportiste ne šalje u Moskvu.

Američki sportisti bili su većinski protiv toga da budu iskorišćeni kao pioni u geopolitičkoj igri i da njihov silan sportski trud ode niz vodu. Grupa od njih dvadeset i pet, predvođenih veslačicom Anitom de Franc, tužila je Olimpijski komitet SAD pred sudom, ali bez uspeha.

Karter se potom dao u agitovanje među saveznicama da se pridruže bojkotu. Australijska vlada je svojim sportistima platila po 6.000 dolara da ne učestvuju na Igrama, ali je veliki poraz za Amerikance predstavljalo odbijanje Velike Britanije da bojkotuje.

Mohamed Ali je poslan u Afriku da lobira, a vratio se preobraćen, pošto su ga afrički lideri optužili da je marioneta Bele kuće.

Na kraju je 65 zemalja izostalo sa LOI u Moskvi, ali se za veliki broj njih razlozi izostanka ne vezuju za bojkot. Sovjetski sportisti su osvojili 195 medalja, što je još uvek rekord.

OI Los Anđeles 1984. - Sovjetima zabranili ulazak

Činjenica da SSSR i još trinaest zemalja Istočnog bloka nisu učestvovali na LOI u Los Anđelesu 1984. godine, obično se tumači kao osveta zbog bojkota LOI u Moskvi četiri godine ranije.

Ipak, u nekoliko poslednjih meseci pred početak Igara, naelektrisana atmosfera zaista jeste ličila na antisovjetsku histeriju, kakvom su je opisali Sovjeti kada su objašnjavali razloge svog izostanka.

Najpre je zakonodavna skupština Kalifornije jednoglasno usvojila rezoluciju da se sovjetskim sportistima zabrani ulazak u SAD i učešće na LOI, u odgovor na sovjetsko obaranje korejskog putničkog aviona. Potom je Stejt department odbio da izda vizu sovjetskom olimpijskom atašeu Olegu Jermiškinu, tvrdeći da se radi o špijunu KGB.

Istovremeno, predsednik Regan nije pristao da osudi aktivnosti više od 100 radikalnih grupa koje su za svoj glavni cilj postavile to da spreče dolazak sovjetskih sportista.

Posle svega, arhive koje su otvorene po završetku Hladnog rata pokazale su da su Sovjeti potrošili ogromne resurse na pripremu svojih sportista za Los Anđeles, što sve ukazuje da se nije radilo o planiranom bojkotu.

Prkos Dzjube i Kuljaka

U POSLEDNjE vreme učestali su pozivi ruskim sportistima da osude intervenciju u Ukrajini, po principu "ako niste s nama, protiv nas ste". Odgovori su najčešće one koji bi se očekivali od tipičnog sportiste, sa pozivima na mir i osudom rata.

U moru generičkih izjava, izdvaja se obraćanje fudbalera Artjoma Dzjube, koga su ukrajinske kolege na prilično agresivan način pozvale da se oglasi:

"Protiv sam rata, rat je strašan. Takođe sam protiv mržnje koja je svakim danom sve veća. Takođe sam protiv diskriminacije koja se zasniva na nacionalnosti. Ne stidim se što sam Rus, ponosan sam što sam Rus. Ne razumem zašto sportisti sada pate. Protiv duplih aršina sam. Zašto jedan može sve, a druge ćemo da obesimo. Zašto svi pričaju o sportu van politike, ali prvom prilikom kada se radi o Rusiji, ovaj princip se skroz zaboravlja?

Do 7. marta, Svetski kup u gimnastici koji se održava u Dohi bio je jedino takmičenje na kome su mogli da nastupe ruski i beloruski sportisti. Veliku pažnju privukao je ruski gimnastičar Ivan Kuljak, koji je osvojio treće mesto i na podijum se popeo u dresu sa izvezenim slovom Z, kakvo se može videti na ruskim tenkovima u Ukrajini.

Izbacivanje Jugoslavije sa EP u fudbalu 1992.

Da su sankcije, medijska demonizacija i bombardovanja Srba kao "malih Rusa na Balkanu" tokom devedesetih bili samo probni poligon za Ruse kao glavnu metu, bio je svestan i Boris Jeljcin, koji je povodom NATO bombardovanja položaja Vojske Republike Srpske 1995. godine rekao: "Ovo bi se isto desilo i nama kada bi NATO došao nadomak ruskih granica".

Iako su jedini bili za njen opstanak, Srbi su od strane međunarodne zajednice označeni kao isključivo krivci u raspadu Jugoslavije. Zbog toga je Savet bezbednosti UN 1992. usvojio rezoluciju 757, kojom se protiv SR Jugoslavije uvodi čitav paket sankcija, uključujući i sportske, pošto su države članice obavezane da jugoslovenskim sportistima i timovima zabrane učešće u sportskim nadmetanjima na svojoj teritoriji.

Ako izuzmemo olimpijske sankcije sportistima Južnoafričke Republike zbog aparthejda u toj zemlji, bio je to do najsvežijeg slučaja sa Rusijom i jedini put da su protiv jedne zemlje iskorišćene sportske sankcije tog obima. Cilj je bio da se potpuno uništi moral naroda udarom na sport kao izvor nacionalnog ponosa, a da se zemlja sasvim izopšti iz međunarodnog poretka. Iako cilj demoralizacije nije ostvaren za tri godine trajanja sankcija, velika šteta je nanesena sjajnim sportistima od kojih su neki propustili takmičenja za koja su se spremali čitav olimpijski ciklus, a drugi za to vreme prošli svoj zenit.

Posebno je u bolnom sećanju ostalo vraćanje fudbalske reprezentacije sa EP u Švedskoj, naročito zato što su Danci, naša zamena koju smo ostavili iza sebe u kvalifikacionoj grupi, to prvenstvo i osvojili, dodajući so na ranu.

Okrnjena reprezentacija Jugoslavije krenula je u Švedsku pre svih ostalih, u nadi da ih neće vratiti ako se već nađu tamo, a po rečima selektora Ivana Čabrinovića, trening kamp koji nisu smeli da napuštaju bio je ograđen žičanom ogradom. Fudbaleri su, po odluci UEFA, Švedsku ipak morali da napuste, a pošto su sankcijama bili pogođeni i jugoslovenski vazduhoplovi, pilotu JAT Stevanu Popovu data su 24 časa da reprezentaciju vrati u Beograd. Problem je nastao kada je avionu ponestalo goriva, a kontrola leta nije dozvoljavala da se natoči novo. Tek kada je Popov rekao da će avion ipak poleteti i spustiti se na auto-put u Poljskoj, dovezena je cisterna, a putnici su skupljali novac za gorivo.

Ista sudbina je zadesila i košarkašku reprezentaciju, koja je predvođena Đorđevićem, Divcem, Paspaljem, Danilovićem, Savićem... mogla da bude ozbiljan takmac američkom drim-timu na LOI u Barseloni 1992. Među favoritima su bili i vaterpolisti, kao i muška i ženska rukometna reprezentacija. Na Igrama su nastupili samo pojedinačni sportisti, i to kao nezavisni takmičari, pod olimpijskom zastavom i sa neutralnim obeležjima. Osvojene su tri medalje, sve tri u streljaštvu.

OPERACIJA "IRAČKA SLOBODA"

Od završetka Drugog svetskog rata, SAD su preko trideset puta izvršile agresiju na druge zemlje. Nisu im nikad nametnute sankcije međunarodne zajednice, retko kad i obična osuda na rečima, a nijedan američki sportista zbog toga nije propustio neko takmičenje, niti su ga terali da se ograđuje i kaže da se stidi što je Amerikanac!

Kao primer možemo da iskoristimo invaziju na Irak 2003. godine, od strane koalicije na čelu sa SAD. Radilo se o agresiji, protivno međunarodnom pravu, pod izgovorom pronalaženja navodnog iračkog oružja za masovno uništenje, koje nijedna komisija UN nije locirala, a posle rata se i pokazalo da je bilo fantomsko.

Istini za volju, širom sveta je preko 36 miliona ljudi protestovalo zbog rata u Iraku, a u Rimu je samo u jednom danu demonstriralo njih tri miliona. Ipak, što priliči Jupiteru ne priliči volu, pa se pokazalo da je nemoguće kazniti i ograničiti hegemona koji kroji pravila poretka. Bilans civilnih iračkih žrtava na kraju je prešao brojku od 150.000, a Irak se ni do dan danas nije oporavio, niti je sposoban za samostalan život.

Brojni slučajevi američkih invazija u zemljama Bliskog istoka na videlo su osim duplih standarda, izbacili i kultur-rasizam prema zemljama koje ne pripadaju evropskom ili američkom civilizacijskom krugu. Tako se poslednjih dana može čuti da je rat u Ukrajini tragedija zato što se dešava u srcu civilizovane Evrope, što implicira da ratovi u Iraku, Siriji, Libiji.... nisu tragedije, jer se dešavaju u necivilizovanim Aziji i Africi.

Katar i Saudijska Arabija zaštićeni

KADA je FIFA 2010. godine objavila da je Katar dobio domaćinstvo SP u fudbalu, to je izazvalo veliku nevericu. Radilo se o zemlji bez fudbalske tradicije, bez potrebne infrastrukture koja se morala graditi iz početka, sa teškim optužbama za kršenje ljudskih prava i držanje u ropstvu radnika migranata koji su radili na izgradnji stadiona. Ubrzo su se pojavili i dokazi da je čitav niz FIFA zvaničnika bio podmićen da Kataru dodeli organizaciju SP.

Povrh toga, Katar je 2015. godine u koaliciji na čelu sa Saudijskom Arabijom izvršio invaziju na Jemen, izazivajući ono što se označava kao "najveća humanitarna kriza u istoriji", koja i dalje traje. Naravno, Kataru zbog toga niko nije oduzeo domaćinstvo, a humanitarna katastrofa u Jemenu nevidljiva je za većinu sveta.

Saudijska Arabija, najveći saveznik SAD na Bliskom istoku, već se decenijama u izveštajima nevladinih organizacija označava kao najgora od najgorih po pitanju ljudskih prava. Osim toga, njen prestolonaslednik Muhamed bin Salman na Zapadu je od mnogih označen kao naredbodavac ubistva novinara Džamala Kašogija u saudijskom konzulatu u Istanbulu. Sve to ga nije sprečilo da nedavno preuzme fudbalski klub Njukasl. Sa druge strane, Roman Abramovič je zbog ruske intervencije u Ukrajini morao da proda FK Čelsi, posle 19 godina i 19 trofeja.

Holivudski slučaj "Ruski državni doping"

Slučaj "ruski državni doping" ličio bi na špansku seriju kada ne bi imao sve elemente holivudskog blokbastera, špijunskog trilera sa lošim momcima Rusima kao začinom.

Grigorij Rodčenkov godinama je bio na čelu Moskovske antidoping laboratorije, a problemi su nastali još 2011, kada su ruske vlasti počele da istražuju njega i njegovu sestru, zbog sumnje da sportistima daju doping.

U žižu javnosti dospeo je 2016, kada je prebegao u SAD i tamo u intervjuima "Njujork tajmsu" i medijskoj mreži Si-Bi-Es izneo tvrdnje o navodnom dopingu uz podršku države i ruskih bezbednosnih službi, koji je sistematski sprovođen pred ZOI u Sočiju. Svedočio je da su najboljim ruskim sportistima davani kokteli zabranjenih supstanci, a uzorci krvi i urina lažirani. Slučaj je privukao veliku pažnju, naročito u svetlu ukrajinske krize i osuda Rusije zbog aneksije Krima. Rodčenkov je ušao u program zaštite svedoka Ef-Bi-Aja, plastičnim operacijama mu je promenjen lični opis, a o čitavom slučaju ruskog državnog dopinga snimljen je i dokumentarni film "Ikar", koji je osvojio Oskar.

U cilju provere Rodčenkovih tvrdnji, Svetska antidoping agencija je formirala nezavisnu Meklarenovu komisiju, koja je navode potvrdila. Ipak, pitanje je u kojoj meri komisije pod okriljem Svetske antidoping agencije uopšte mogu da budu nezavisne, s obzirom na to da 50% njenih prihoda dolazi od vlada država, a SAD su najveći pojedinačni finansijer.

Osim toga, Rodčenkov je 43 ruskih sportista označio kao one koji su bili u sistemu državnog dopinga iz ZOI u Sočiju, a na temelju tih njegovih svedočenja ih je kaznio Međunarodni olimpijski komitet i poništio njihove rezultate sa tog takmičenja. Većina se žalila Sportskom arbitražnom sudu u Lozani, a čak 30 sportista je bilo uspešno i odluke su preinačene po žalbama zbog nedostatka dokaza.

Rusi su prihvatili da je problem dopinga postojao, ali ne i da je bio sistemski, pod okriljem države. Ukazivali su na licemerje da se slučajevi dopinga zapadnih sportista tretiraju kao greh pojedinca, a ruski kao organizovani poduhvat na državnom nivou. 

Niko nije govorio o mogućoj umešanosti države kada su jedan za drugim padali američki biciklisti Lens Armstrong, Flojd Lendis i Tajler Hamilton, ili atletičari Džastin Getlin, Tajson Gej, Merion Džouns. Nije bilo takvih reakcija ni kada je dokazano da je Oregon projekat, osnovan sa ciljem da Amerikanci dostignu rezultate afričkih dugoprugaša, sprovodio sistem dopingovanja atletičara.

Koliko je čitav slučaj iskorišćen u svrhe demonizovanja ruskih sportista i nametanja kolektivne krivice, videlo se i na LOI u Tokiju i minulim ZOI u Pekingu. Na oba takmičenja su Rusi nastupali kao tim Ruskog olimpijskog komiteta, pod neutralnim obeležjima. Kada je ruski plivač Evgenij Rilov u Tokiju osvojio zlatnu medalju, drugoplasirani i trećeplasirani Amerikanac i Britanac su rekli da je "teško takmičiti se protiv sportiste koji verovatno nije čist". Slično je izjavila i američka veslačica Megan Kalmo, kada su njene ruske koleginice osvojile srebro u parovima. Ovo iako su Rusi prošli sve doping kontrole, jednako kao i drugi sportisti.

Na ZOI u Pekingu, petnaestogodišnja ruska umetnička klizačica Kamila Valijeva je prvo oduševila svet u ekipnom takmičenju, da bi nekoliko dana pred njen individualni nastup bilo obelodanjeno da je u decembru, na doping testu na ruskom državnom prvenstvu, bila pozitivna na zabranjenu supstancu. Ne samo što je tajming objavljivanja bio krajnje neuobičajen, već se i sa malo obzira postupalo prema devojčici koja se zbog godina smatra zaštićenom osobom, a ovaj izolovan slučaj je pre okončanja pred sudom od mnogih iskorišćen da se kaže kako je Rusija time dokazala da za nju nema mesta u olimpijskom pokretu.