OPROŠTAJ MIHAILA DUDAŠA: Porodica je sve moje uspone i padove preživljavala kao da su njihovi

Tako, izričito, o svojoj izuzetno uspešnoj i bogatoj sportskoj karijeri govori Mihail Dudaš (33), nacionalni rekorder u desetoboju i sedmoboju, osvajač pet svetskih i evropskih odličja, olimpijac, jedan od najboljih atletičara u istoriji srpske "kraljice sportova", jedan od najboljih svetskih višebojaca početkom ovog veka ...

Posle četvrt veka, u okviru kog je 15 godina takmičenja na svim meridijanima, minulog vikenda stavio je tačku.

- Moja karijera je, smatram, bila jedna turbulentna vožnja - kaže Dudaš na početku razgovora za "Novosti". - Počeli smo kao neko ko mnogo želi, ko ima snove... Feđa Kamasi, Goran Obradović i ja ušli smo u čitavu priču pionirski. Tada je naša ideja bila nešto o čemu može samo da se šapne. Nismo smeli da govorimo naglas o medaljama na svetskim i evropskim šampionatima da nam se ne bi smejali. Međutim, uspeli smo da san pretvorimo u javu. I ne samo to. Pokazali smo da Srbija ima potencijala, infrastrukturu, uslove i stručnjake da napravi desetobojca. Ne mislim tu samo na sebe, nego i na momke koji kreću i koji su krenuli i spremni su za svetski podijum.

o Vi ste od starta sami stvarali uslove i trasirali put uspeha?

- Ni iz čega smo stvorili nešto što će nam ostati direktno u srcu. Hvala svima koji su imali udeo u kreiranju jedne karijere koja je donela medalje i određene uspehe. Kažem, pokazali smo šta je desetoboj i jednako tako dokazali da smo mi zemlja koja može da ima nešto u disciplini kao što je desetoboj.

o "Kačenju sprinterica o klin" u vašem atletskom klubu Vojvodina prisustvovao je veliki broj ljudi iz sveta sporta, ali i iz drugih sfera javnog života?

- Moj oproštaj od takmičenja je svakako meni najdirljiviji sportski momenat, iako nije tekao na terenu. Video sam koliko ima dobrih ljudi i koliko njih je u mom sportskom dostignuću dalo svoj doprinos i učinilo da Srbija ima uspeha u disciplini kao što je desetoboj. Za mene je to bilo, rekao bih, porodično okupljanje, jedan predivan dan, jer sam prvi put uspeo da okupim na jednom mestu sve drage ljude koji su mi na svoj način pomogli u ostvarenju mojih snova.

o Počeli ste da sanjate još kao sedmogodišnji dečak?

- Ti snovi su počeli da se ostvaruju pre 25 godina. Bio sam običan klinac koji je sledio stope svoje sportske porodice i bio apsolutno ubeđen da će se zacrtani snovi ostvariti. Nisam znao kako, kada i gde, ali sam znao da će jednog dana to biti ta realnost.

o Podrška porodice bila je ključna od samog starta?

- Od prvog dana karijere imao sam vetar u leđa. Moje prvo takmičenje ne bi bilo to da nije bilo mog brata Ivana, koji je pazio na mene i naučio me svemu što je tog trenutka bilo krucijalno. Od te 1997. godine, računao sam, proveo sam desetine hiljada sati, između 30.000 i 40.000 sati na treninzima i stadionu koji mi je omogućio da taj moj put ka ostvarenju snova bude lakši. Porodici je sigurno drago što prestajem da se bavim atletikom, jer im skidam teret s leđa. Majka Marija, otac Đura i brat Ivan su sve moje uspone i padove preživljavali kao da su njihovi i u mnogim momentima nam je bilo veoma teško. Jer, takva je atletika, takav je sport. Kad god misliš da si najbolje spreman, uvek nešto vreba iza ćoška. Međutim, biti pobednik ne znači da stalno moraš da pobeđuješ, već i da posle poraza znaš kako da nastaviš dalje. Smatram da smo kao jedna jaka porodica, sa pravim vrednostima, pokazali svetu da smo pobednici.

o U atletskom klubu Vojvodina imali ste takođe maksimalnu podršku?

- Treneri, učitelji klupski drugari u atletskom klubu Vojvodina, koji ima čitav vek postojanja, učili su me da konkurecija nikada ne spava i da se napredak ne sme prekidati. Jedna od tih je Ivana Španović. Čast mi je što sam sportske dane i karijeru delio sa možda najboljom sportistkinjom Srbije svih vremena. Tu su svakako Stevan Zorić, Ferenc Kamasi...

o Na najvećim planetarnim smotrama sporta delili ste borilišta sa najboljim višebojcima sveta?

- Imao sam čast da se takmičim sa sjajnim sportistima, predivnim ljudima. Tu je Roman Šeberle, svetski rekorder, čovek koji je prvi prešao cifru od osvojenih 9.000 bodova, Kevin Majer, Ešton Iton, Adam Sebastijan... veliki rivali, ali i veliki prijatelji koje sam stekao za ceo život. Takođe, imao sam sreću da moje velike prijatelje zadržim dugi niz godina. Hvala i mojim drugovima Bogdanu i Marku, koji su me čekali sa takmičenja da zujimo po gradu i što su imali razumevanja za tu količinu moje energije. Svi su imali razumevanja i za taj poseban način života zbog kojeg većinu vremena nisam bio kod kuće. Svi su bili tu uz mene kad su bili i usponi i padovi.

o Vašu karijeru obeležio je vrhunski stručnjak Feđa Kamasi?

- Ništa od toga ne bi bilo bez Feđe, važnog člana cele ekipe, kapetana. On je, kako to zvuči, ne znam, ali reći ću: sportsko-životni saputnik i čast mi je što sam imao sreću da 15 godina provedem sa tom ljudinom, koji me je naučio maltene svemu što sada znam. Sve i svašta smo prošli - od najvećih gubitaka do najvećih pobeda, do vrha i nazad i tako bezbroj puta. Da me neko sada pita da li bih opet to sve isto prošao sa Feđom, rekao bih - da, naravno.

o Koji vam je trenutak u karijeri bio najlepši?

- To je definitivno juniorska bronza u Bidgošću 2008. godine, prva medalja za desetoboj u istoriji srpske atletike. Ovih dana sam gledao stare isečke iz novina, snimke sa takmičenja, podvlačio crtu i smatram da sam još na početku bio fokusiran, imao pozitivnu opsesivnost. Mladima bih zato poručio da se zaljube u to što rade i da budu najbolji za sebe. Tako je i meni odličje u Bidgošću vratilo taj momenat sa početaka, kada je šapat o medalji postao realnost. Ta medalja me je definisala kao desetobojca i odredila u kom pravcu će se kretati moja karijera.

o Najteži?

- Povreda na Olimpijskim igrama u Londonu 2012.godine i Evropsko prvenstvo u Helsinkiju iste godine, kada mi je za 50 bodova izmakla bronzana medalja. Tada se mnogo toga srušilo, ali me nije omelo. Bilo je veoma teško i Feđi i meni, proveli smo mnogo vremena van kuće, odvojeni od porodice, radili i sve to uloženo nismo mogli da dobijemo nazad. Ali smo se fokusirali na naredne izazove i u Geteborgu 2013. stigli po evropsku medalju.

o Tokom karijere bili ste i član u sportskoj četi Vojske Srbije?

- Ogromna je čast što sam bio prvi sportista kao deo sportske jedinice Vojske Srbije, gde sam mnogo naučio o vrednostima koje se promovišu, upoznao razne ljude i stekao drugove, trajna prijateljstva. Bilo je sajajno sarađivati sa svima njima, posebno što je na čelu Nebojša Đuković, koji je svima mnogo pomogao. Prestankom karijere isteklo je i moje članstvo u sportskoj jedinici u kojoj sam imao ulogu sportiste i smatram da je najbolje da se povučem i oslobodim mesto nekom drugom, mladom sportisti.

o Vaša filozofija sporta?

- Jedna reč: ljubav. To je folozofija sporta, ljubav premu onome čime se baviš. Zašto klinci imaju idole među sportistima, glumcima, muzičarima, jer su oni upravo svoj poziv izabrali kao deca, igrali se i voleli to što rade bez interesa. Kasnije su samo nastavili. Ja sam od sedme godine želeo da budem sportista zato što sam to voleo, bio zaljubljen u sport. Privilegija je da se u životu baviš onim što voliš i budeš ispunjen, ostvaren. U sportu naučiš sve, najpre o sebi i rivalima, kako da stigneš do cilja i otvaraš sva vrata u životu i, naravno, kako da postaneš bolja osoba. Zato i kažem, atletiko, hvala ti za sve - zaključio je Dudaš.

MEDALjE I POVREDE

Mihail Dudaš je sa pet bronzanih medalja osvojenih na evropskim i svetskim prvenstvima karijeru oplemenio i državnim rekordima u desetoboju (8.275 bodova, Moskva 2013) i u sedmoboju (6.099 bodova, Geteborg 2013). Od Bidgošća 2008. pa do Beograda 2017. godine bio je u vrhu, jedan od najboljih višebojaca na planeti. Sa trenerima Feđom Kamasijem i Goranom Obradovićem 2008. godine u Bidgošću osvojio je bronzanu medalju na Svetskom juniorskom prvenstvu. Svetsku klasu potvrdio je bronzanim medaljama i na evropskim šampionatima mlađih seniora, u Kaunasu 2009. i u Ostravi 2011. godine. U seniorskoj, elitnoj konkurenciji osvojio je četvrto mesto na dvoranskom EP u Helsinkiju. U Geteborgu 2013. u sedmoboju je osvojio bronzanu medalju.

Na kontinentalnom prvenstvu u Amsterdamu, 2016. godine, osvojio je u desetoboju petu bronzanu medalju, vrednu nacionalnog priznanja.

Na Olimpijskim igrama u Londonu 2012. i Rio de Žaneiru 2016. bio je prinuđen da odustane zbog povrede.