DRAGI GOST U SVIM DOMOVIMA: Lazo Bakmaz, ključar banke epiteta

Tim rečima Lazo Bakmaz, doajen, čuveni novinar vojvođanskog javnog servisa, obratio se i oprostio sa gledaocima u "Dnevniku" 8. decembra, i stavio tačku na karijeru, dva leta dužu od četiri decenije.

Za to vreme, profesionalnim odnosom, uobičajenim, redovnim uključenjima sa lica mesta, komentarima sa utakmica, biciklističkih trka, strastvenim izveštajima u kojima je aktere po pravilu stavljao u prvi plan bogatim epitetima... dosegao je popularnost gledališta i laku prepoznatljivost kao drag gost u svakoj kući.

Kao crtu pod radni vek podvlači činjenicu da je novinarstvo doživljavao kao način života i smatra da novinari jedino na taj način mogu opstati u medijskom prostoru.

- Kada bih ponovo počinjao, ulagao bih više u sebe i porodicu, a malo manje u program - ipak je sa druge strane iskren Bakmaz.

Prvi izveštaj uradio je sa stadiona na Detelinari, septembra 1980. godine, u vreme Olimpijskih igara u Moskvi, kada je RFK Novi Sad u prvom kolu Vojvođanske lige remizirao sa zrenjaninskim Radničkim. Zanimljivo, sada je predsednik Skupštine popularnih "kanarinaca" i ne krije privrženost klubu koji ove godine obeležava vek postojanja, kao i tom delu grada, u kojem živi sa suprugom Jasminom, ćerkom Ivanom, sinom Jovanom, unukom Hanom i snajkom Melindom.

Prvo penzionersko jutro proveo je sa komšijom i najboljim drugarom Bobanom Jovanovićem u šetnji Detelinarom uz neizbežnog psa Pašu. Prepričavao mu je veličanstven ispraćaj u penziju, koji su mu dan ranije priredile kolege u RTV Vojvodina i rado se sećao nekih detalja iz veoma bogate karijere u kojoj, kako ističe, nikada sportove nije delio na "velike i male", već su mu svi bili podjednako važni.

Međutim, u poslu, u kojem se oprobao i kao "pisani novinar" novosadskog "Dnevnika" i izveštač Radio Novog Sada, kao radijski novinar, najvažnija mu je bila sportska redakcija, i na tom polju je veoma dobro znao za podelu.

- Sportska redakcija je moja matična redakcija, a pored toga sam radio mnogo toga vezanog za novinarski posao na televiziji, od prognoze vremena, pa do priloga iz politike. Bio sam i spiker u Dnevniku, zatim radio autorske emisije, "Nedeljno popodne"... Uređivao i vodio emisiju "Srpska Atina noću", autorsku sportsku emisiju "Treće poluvreme"... Istina je, svaki posao sam prihvatao oberučke, ali jedini uslov je bio da mi sportska redakcija bude i ostane matična. Recimo, radio sam i jutarnji program, što je bio veliki izazov.

Kada je u redakciji dočekivao mlade kolege, kao prvu lekciju sugerisao je da je najznačajniji uvod, kojim se gledaocima skreće pažnja na događaj, i završetak priloga, u kojem se stavlja tačka. A ono između, može kako se hoće. A to, kako se hoće, značilo je da bude profesionalno urađeno. Putovanja obožava i ne krije da mu je novinarski posao omogućio da ispuni dve želje, da vidi Japan i Rio de Žaneiro.

- U Tokiju sam bio 1991. godine, na Svetskom prvenstvu u atletici, na kojem je jugoslovenska štafeta osvojila četvrto mesto i trčala četiri puta 400 metara brže od tri minuta. Tada su svi mediji u svetu izvestili da je to prva bela štafeta koja je trčala ispod tri minuta, a to bi danas bilo smatrano rasizmom. Međutim, to se fakat desilo prvi put u istoriji. U Riju sam bio 2016. godine zahvaljujući Paraolimpijskom komitetu Srbije kao jedini novinar iz Srbije izvan Beograda, koji je prisustvovao velikom događaju. Tamo sam doživeo prelepe trenutke, mogućnost da izveštavam sa sportskih borilišta na kojem je svirala srpska himna i na najvišem jarbolu se vijorila srpska trobojka. Naši paraolimpijci u stonom tenisu, predvođeni Borislavom Perić Ranković, koja je bila šampionka, a srebro i dve bronzane medalje su osvojile Kineskinje, tu su bili Zlatko Kesler, Nada Matić, Mitar Palikuća.... To je bila jedna velika pobeda.

U tom društvu parasportista je osetio mnogo pozitivne energije, od njih je mnogo naučio.

- Doživeo sam zahvaljujući njima i Rio de Žaneiro, i išao na vrh do statue Hrista, odakle je, kažu, najlepši pogled na svetu. Međutim, meni je ipak lepši pogled sa Petrovardinske tvrđave ili sa Trebinjske Crkvine, pored Dučićevog počivališta. S druge strane, mnogo mi je žao što nisam išao u Švedsku na Evropsko prvenstvo u fudbalu 1992. godine, kada smo imali sjajnu generaciju reprezentativaca. Tada su uveli sankcije Jugoslaviji. Najpre je bila priča da će izostaviti sport i kulturu, da bi se na kraju ispostavilo da su sankcije uvedene za sve, pa i za sportiste.

Dobitnik mnogobrojnih strukovnih priznanja, čiju karijeru je krunisalo Udruženje sportskih novinara Srbije nagradom za životno delo, ističe da mu je jedan od najomiljenijih sportskih heroja Slobodan Kačar, bokser čiju je blistavu karijeru ispratio od početka do kraja.

- Olimpijski šampion i prvak sveta u boksu, Slobodan Kačar je prvi sportista kojeg sam ispratio od početka do kraja. Najlepši trenuci su bili njegove pobede. Naravno, Ivanu Španović pratim od njenih početaka pa do bronzane medalje na Olimpijskim igrama u Rio de Žaneiru. Ona je u međuvremenu postala četvorostruka evropska šampionka i svetska šampionka u dvorani. Prvu vest o njenim skokovima preko šest metara sam ja preneo. Zanimljivo je da je Ivana na Evropskom prvenstvu u Beogradu osvojila evropsku titulu i pored svih novinara koji su je čekali, najpre dotrčala pred mikrofon i kameru Radio-televizije Vojvodine. To je bio jedan od najlepših trenutaka moje sportske novinarske pobede. Pored svih domaćih i inostranih novinara prvo je dala intervju mojoj kući, mojoj ekipi i na kraju krajeva meni. To je za mene bila istinski velika stvar.

Bakmaz je poznat kao novinar koji je izveštavao i sa mnogobrojnih, takozvanih malih događaja.

- Istina je, od školske olimpijade u Novom Sadu 1985. godine i Radničke olimpijade u Vrbasu, dve godine kasnije, pa ceo radni vek, bio sam nosilac posla na svim školskim i radničkim olimpijadama. Pitali su me, šta ti to treba, već si profilisan novinar, zašto se još baviš školskim i radničkim olimpijadama? Kažem, sportove i događaje sa kojih sam izveštavao nikad nisam delio na velike i male, već su mi svi bili profesionalno značajni i jednako važni.

Rođen je Dubrovniku, odrastao u Trebinju i kao veoma mlad se doselio u Novi Sad, koji je zavoleo kao srednjoškolac na ekskurziji, kada se sa Petrovaradinske tvrđave, kako kaže, zaljubio u pogled na grad i poželeo da jednog dana tu živi.

- Ne mogu reći da sam došao slučajno, ali znam da sam ostao sasvim namerno - zaključio je Bakmaz.