FENOMEN: Svetski prvaci koje Srbija nikada nije dočekala na balkonu

Ako ne znate da je to kuglanje, ne treba vas kriviti, jer se uspesima u ovom sportu u medijima posvećuje nekoliko redaka u formi agencijskih vesti, a kuglaše nikada nismo videli na balkonu Starog dvora. Za vreme Olimpijskih igara Srbi užurbano uče pravila streljaštva, taekvonda, karatea... Zato što je svaka olimpijska medalja jednako vredna, pa i manje popularni sportovi imaju svojih pet minuta slave. Kuglanje (još uvek) nema olimpijski status, što mu je zacementiralo poziciju medijskog pastorčeta u zemlji sporta.

Ono po čemu se kuglaši ne razlikuju od svojih znatno popularnijih i bogatijih kolega su rad i samopregor koji stoje iza njihovih uspeha, te činjenica da i oni, na svojim sportskim borilištima, grade sliku o Srbiji kao zemlji talenata.

Osim toga, upravo se u sportovima poput kuglanja može naći ona iskra igre koju je u modernom sportu ugasila komercijalizacija: ljubav prema sportu igre radi, drugarstvo, požrtvovanje, unutrašnja motivacija.

Povod za razgovor sa našim kuglašima bila je šesta po redu ukupno, a četvrta uzastopno titula prvaka sveta u kuglanju, osvojena krajem oktobra u poljskom Tarnovu, finalnom pobedom nad Nemačkom (5:3). Srbiju su predstavljali: Vilmoš Zavarko, Igor Kovačić, Radovan Vlajkov, Robert Ernješi, Čongor Baranj, Adrijan Lončarević, Bojan Kličarić, Danijel Tepša i Aleksandar Milinković, predvođeni selektorom Vojkom Pavlovićem.

Vilmoš Zavarko, jedanaest godina neprikosnoveni vladar kuglanja, u seniorskoj kategoriji je osvojio ukupno 15 najsjajnijih svetskih odličja, u svim mogućim disciplinama, što će mu u budućnosti obezbediti mesto u kuglaškoj "Kući slavnih". Srbija je u Poljskoj srušila ekipni (4.140 čunjeva), a Čongor Baranj pojedinačni svetski rekord sa oborenih 738 čunjeva.

Kuglanjem su počeli da se bave iz ljubavi, čak i kada su isprobali druge, popularnije sportove:

ZAVARKO: Roditelji su mi se bavili kuglanjem, pa su me od malih nogu vodili u kuglane - tu sam zavoleo ovaj sport. Još kao veoma mali pokušavao sam da bacam, ali mi otac nije dozvoljavao, pošto nisu postojale dečje kugle. Aktivno se bavim od trinaeste godine, do tada sam probao i sportove poput fudbala, tenisa, plivanja, no srce me je vuklo ka kuglanju.

BARANj: Rođen sam u Bačkom Gradištu, to je selo koje ne ostavlja puno izbora što se tiče sporta. Sa kuglanjem sam prvi dodir imao na radničkim sportskim igrama na kojima je učestvovao moj otac sa ekipom. Dopalo mi se, pa sam počeo da treniram u Kuglaškom klubu Vojvodina iz Bačkog Gradišta.

Idilu bavljenja ovim sportom mnogima sruši finansijski zid sa kojim se rano susreću, ali neki imaju i sreće:

ZAVARKO: Uglavnom su me finansirali samo roditelji, ali sam za svoje prvo SP zahvaljujući komšijama dobio pomoć od bečejske pivare.

BARANj: Imao sam sreće da u tom klubu dobijem svaku moguću podršku, finansirali su sve, od putovanja do kotizacija za takmičenja. Nažalost, Vojvodina je dala mnogo kuglaša srpskom i svetskom kuglanju, a nemaju ni adekvatnu montažnu kuglanu u kojoj bi se održavala nacionalna prvenstva.

Uprkos tome što nije finansijski unosan i popularan, motivacija za bavljenje ovim sportom im je unutrašnja i ne zavisi od priznanja spolja:

ZAVARKO: Motivacija mi je da uvek budem najbolji. Ne prija mi nedostatak pažnje javnosti, ali mi to sve stavimo na stranu i za svako takmičenje se usredsredimo na ono što treba da uradimo.

BARANj: Kada sam počeo da se bavim kuglanjem, nisam uopšte razmišljao o finansijskom delu, već samo da mi se sviđa kao kombinacija individualnog i timskog sporta. Rezultati su me posle vukli da u njemu i ostanem, tako da su mi oni motivacija pored ljubavi prema kuglanju.

Kuglaše, nasuprot svim uspesima, ne viđamo na balkonu Starog dvora. Oni bi to voleli, ali se ne nadaju puno, već se zadovoljavaju malim priznanjima:

ZAVARKO: Mislim da se taj balkon nikad neće desiti, ali prijatno sam iznenađen što nam je posle SP čestitao predsednik Aleksandar Vučić i primetio naše dugogodišnje uspehe, te što nas je država nagradila. To će nam predstavljati dodatnu motivaciju.

BARANj: Otkad sam u reprezentaciji, nismo imali ni prijem, a kamoli doček na balkonu. Naravno da bih voleo da to jednom doživim, ali male su šanse. Pored rezultata, potrebna je i medijska pokrivenost na svetskom nivou, tu mislim na televizijske prenose svetskih takmičenja.

Da žive od kuglanja, to mogu samo najbolji, i to ako nastupaju za inostrane klubove:

ZAVARKO: Od kuglanja može da se živi samo ako ste u najboljih deset na svetu. Konkretno, ja mogu. Trenutno sam u Italiji, u Južnom Tirolu, gde igram za klub Nojmarkt i borimo se za osvajanje Lige šampiona i Svetskog kupa. Uslovi za treniranje su slični onima u Srbiji, ali finansijski nisu. Srpski klubovi nemaju novca, pa svi mi igramo u inostranstvu.

BARANj: Većina igrača ne može da živi od kuglanja, samo mali broj koji nastupa za inostrane klubove. Ostalima je to dodatni prihod pored glavnog posla. Ja nastupam za Kuglaški klub Zadar, iz istoimenog hrvatskog grada, gde sam se i preselio sa porodicom. Uslovi u kuglanama ne razlikuju se puno, ali su naši klubovi siromašniji i ima manje sponzora. Ono što mi imamo, a ostali ne, su brojni kampovi za mlade koje organizuje Kuglaški savez Srbije, u kojima oni pronalaze svoj put.

U svetu kuglanja čuven je rivalitet između naše i nemačke reprezentacije. Nemci imaju više kuglana nego mi registrovanih kuglaša, veća su ulaganja, ali zbog Srbije ne mogu na najviše postolje:

ZAVARKO: Veliki je rivalitet, jer oni uvek žele da nas pobede, a mi smo protiv njih posebno motivisani. Ima tu i sitnog "peckanja"... Nemci su u Poljskoj zakupili čitav hotel sa kuglanom, mi smo tu rezervisali večeru. Razmenili smo opremu, ali smo im rekli da, nažalost po njih, medalje ne možemo da razmenimo. Jeli su sendviče, a mi smo ih pozvali na prasetinu.

BARANj: Oni veoma puno ulažu da bi bili prvaci, a evo već deceniju ne uspevaju zbog nas. Na svim SP njihovi navijači skandiraju da ovog puta nemamo šansu protiv Nemačke, mi se na to samo nasmejemo i pobedimo.

Deluje da je jedina nada za Nemce da se napokon popnu na svetski tron ta da uzmu naše reprezentativce, koji na pitanje da li bi nastupali za neku drugu reprezentaciju uglas odgovaraju:

- Takvih ponuda nije bilo, a i da jeste, nikada ne bismo uzeli u razmatranje bilo koju drugu reprezentaciju osim Srbije!

Tajna uspeha naših kuglaša je, osim u talentu, najviše u onome što se kao nedostatak spočitava nekim drugim našim selekcijama - timski duh:

- Osim što imamo vrhunske kuglaše, skladno funkcionišemo kao ekipa, imamo odličnu komunikaciju, prijatelji smo svi i borimo se jedan za drugog na stazi i van staze.

Kuglaški laici varaju se ako na prvi pogled zaključe da kuglanje za razliku od popularnijih sportova ne zahteva puno rada:

ZAVARKO: Moj običan dan izgleda tako što ujutru kad ustanem idem na trčanje šest-sedam kilometara, ili vozim bicikl 30-40. Zatim odradim kuglaške vežbe i posle podne odlazim u kuglanu, tamo provedem oko dva sata, odnosno treniram između 180 i 220 hitaca.

BARANj: Fizički i mentalno zahtevan sport, pa je potrebno puno rada i odricanja, za mnoge pored njihovog glavnog posla. U kuglani se trenira po dva sata, a zatim i trčanje, rad u teretani, jer su svetska takmičenja veoma iscrpljujuća, za sedam dana odigra se pet-šest utakmica.

Selektora Vojka Pavlovića pitamo da nam otkrije recept sa kojim Srbija ima toliko uspeha u kuglanju, znatno više od zemalja sa mnogo većim ulaganjima, poput Nemačke:

- Pre svega talenat, koji imaju i naši ostali sportisti. Osim toga, imamo veoma dobar i razgranat sistem takmičenja u svim mlađim uzrasnim kategorijama, kao i kampove za mlade koje finansira Ministarstvo omladine i sporta. Nemci imaju desetine hiljada klubova, desetine puta veći budžet od našeg, ali uspesi izostaju, jer nemaju jednog Vilmoša Zavarka i uz njega još sedam-osam neverovatno dobrih igrača. Za ceo kuglaški svet mi smo senzacija koja predugo traje. U muškim kategorijama, otkako se takmičimo pod imenom Srbija, imamo ukupno dvanaest ekipnih titula sveta u svim uzrastima - sve ostale nacije zajedno imaju trinaest. Verujem da ova generacija može do bar deset svetskih titula.

Podrškom države uglavnom su zadovoljni, a najveću kočnicu predstavlja činjenica da kuglanje nema status olimpijskog sporta:

- Sredstvima dobijenim od Ministarstva omladine i sporta možemo da ispratimo sve redovne godišnje aktivnosti i organizujemo kampove za mlade talente. Ipak, da je budžet veći, imali bismo više dana za pripreme, naknadu sportskim stručnjacima za uloženi rad, kao i za sve ostale stavke. Nažalost, kuglanje nije olimpijski sport, pa ne dobijamo ni nagrade ni nacionalna priznanja kao ostali sportisti. Posle uspeha u Poljskoj dobili smo jednokratnu nagradu, ali nadam se Uredbi o nagrađivanju sportista iz neolimpijskih sportova, to su naši kuglaški "vanzemaljci" zaslužili. Dobili smo i brojne čestitke iz kuglaških krugova, ali najdraža nam je ona od predsednika Republike Srbije, kome se od srca zahvaljujemo, kao i Vladi RS.

Pavlović smatra da srpsko kuglanje ima svetlu budućnost, ali moglo bi i ponestati motivacije usled neadekvatnog nagrađivanja i loše infrastrukture:

- Muško kuglanje odavno je neprikosnoveno, a i žensko gazi krupnim koracima napred - devojke su ove godine po prvi put ostvarile plasman u polufinale SP, zauzele četvrto mesto, ali za mene kao da su pobednice. Motivacija nam nikad nije bila novac, ali postoji bojazan od njenog nestajanja, ako relevantni faktori na adekvatan način ne isprate naše silne uspehe. Veliki problem je i infrastruktura, veoma malo ili nimalo se ulaže u izgradnju novih kuglana, u Beogradu i južno od Beograda imamo samo četiri modernog tipa, a potrebno ih je nekoliko desetina da bi srpsko kuglanje imalo budućnost. Nadamo se da je pažnja koju sada dobijamo predznak nekih boljih vremena.