IZ MISAČE NA PUT DO OLIMPA: Jovana Preković u intervju za "Novosti" otkrila kako je pokorila planetu

Na OI u Tokiju se okitila najsjajnijim odličjem i tako ostvarila nešto što niko pre nje nije, ujedinila tri najvrednije titule.

Otud i ne čudi što u šumadijskom gradu ima status božanstva. Već na ulasku u sportsko-rekreativni centar "Šumadija" zaposleni u tom objektu reportere "Novosti" ljubazno odvode u prostorije i trening salu karate kluba "Knjaz", mesto gde se od svoje pete godine brusi šampionski dijamant pod budnim okom trenera Roksande Atanasov, proslavljene reprezentativke.

Na treningu zatičemo i Bugarku Ivet Goranovu koja se takođe u Tokiju okitila zlatom (do 55 kg), a pripreme pred odlazak na Daleki istok obavila je baš u Aranđelovcu, tako da su dve šampionke izašle iz ove sale. Kada smo već kod Igara, zajedno vraćamo film dva meseca unazad, na trenutak koji ju je stavio na najviše mesto u istoriji ove drevne borilačke veštine.

- Drago mi je što sam iskoristila jedinstvenu priliku da ispunim san i svog trenera, kao i svih bivših šampiona koji su gradili priču karate sporta u Srbiji - počinje razgovor za naš list, devojka rođena u Švajcarskoj, pa iskreno dodaje. - Otišla sam sa pritiskom u Tokio, ne samo zato što su karate takmičenja bila na kraju smotre, već i što su pre mene izgubili Đoković, Španovićeva.. svi oni od kojih se očekivala medalja. Ti dođeš tamo i znaš da ti treba zlato za zemlju, jer Srbija ima samo jedno do tog trenutka. To je bio veliki ulog.

Epitet favorita je i opravdala, pometlavši pod protivnicama, međutim, koliko god svima ispred malih ekrana to delovalo "prosto ko pasulj", iza toga stoje litre prolivenih suza, znoja i krvi.

- Meni je pauza zbog korone dobrodošla pred Igre, jer sam se godinu ranije osećala ispražnjeno. To mi je dalo vremena da se vratim u ritam, trenirala sam u svom selu Misača, tamo smo Roksanda, moj kondicioni trener Dragan, koji je njen muž, i ja napravili improvizovanu salu, deca su dolazila svaki dan kao i moj sparing partner Peđa. Koristili smo sve ono što Aranđelovac ima, od Garaškog jezera gde smo veslali, vožnje biciklom, pa do šetnje i trčanja po obroncima Bukulje. Kada su se granice otvorile, napravili smo trening-kamp gde su nam dolazile devojke iz Brazila, Japana, Finske...

Ipak, neki "začin" je nedostajao, a neobičan deo priprema bilo je i sparingovanje sa muškim kolegama.

- To je bila Roksandina ideja. Bilo je jasno da sam bolja od svih protivnica, pa mi je bilo potrebno da izađem iz zone komfora i vidim da mogu da izgubim. Pozvali smo sve najbolje borce iz moje težinske kategorije (do 60 kilograma) sa kojima sam sedam dana trenirala. To je bilo naporno, njihovih 60 odsto je mojih 100 i na početku ništa nisam mogla da im napravim. Međutim, posle toga sam znala da uzimam najsjajnije odličje - naglašava Prekovićeva, pa nastavlja u dahu.

Po Roksandinim rečima, dobar deo treninga, ticao se emotivne strane.

- Nas dve imamo rutinu koja se ogleda u šetnjama, dugim pričama, gde mnoge životne stvari razjasnimo, koje kasnije poslažu sve drugo na mesto. Tako sam odlučila da na 15 dana ostavim svoju porodicu i preselim se kod Jovane. Izolovale smo se i htele da se naviknemo na zajednički život pre nego što uđemo u Olimpijsko selo. Tu smo kao jedan vid tog emocionalnog treninga slikale i vajale, htele smo da probudimo osećaj, jer smo znali da je po pitanju karate treninga sve na mestu. Bilo je potrebno da Jovana bude svesna svega, stvari i ljudi oko sebe i to smo "budile". Pred sam naš odlazak je nastupao pevač Marko Luis, i nas dve smo tamo negde iza sedele i uživale - otkriva Roksanda.

Isti pristup imale su i na samom turniru.

- U našem olimpijskom timu su nas svi "napali" kao gde su ova Roksanda i Jovana, samo se nešto odvajaju, nigde ih nema (smeh). Imale smo neke svoje radnje koje smo praktikovale. Selo je samo po sebi "džungla", uvek je gužva, a mi smo uspele da se osamimo, našle smo jednu klupicu, izule se, legle, gledale u nebo i pričale. I to smo radile svaki dan, a ljudima je to bilo čudno jer su mišljenja da su za uspeh potrebni "avioni, kamioni i mašine", posebna logistika. Naprotiv, cela filozofija je jednostavna.

Sličnih scena bilo je i kada su borbe počele.

- Kada smo ušli u polufinale, do odlučujućih borbi je ostalo pet sati, znači nemaš vremena ni da odeš do sela. Jovana nije ponela ni svoju osnovnu suplementaciju (aminokiseline i vitamine) a ostali svi imaju fizioterapeute, masere... a ona samo vodu. Oko nas Kineskinje vrše svu moguću analizu, rade test opterećenja... a Joka je samo malo odspavala, popila dve kafe i uzela zlato - pojašnjava Roksanda.

Takav mentalni sklop svi u prvi plan ističu kada govore o Jovani. Urezao se mnogima u sećanju njen pogled "ubice lepog lica" sa kojim je ulazila u borbe.

- Meni je neverovatna čast da radim sa Jovanom. Može sve da prihvati i usvoji u kratkom roku, njena glava je neverovatna. Dragan (prim. aut. kondicioni trener) sa njom treninge ima nešto kasnije posle kojih je često znao da me probudi kako bi mi rekao da je oduševljen Jovanom. Ljudi imaju različite motive, a kod Jovane je jedini motiv želja da bude najbolja - zaključuje Roksanda, svoju vezu sa Jovanom koji odavno nadilazi čisto sportski aspekt.

BONUS VIDEO: Doček olimpijaca u Beogradu

ZAPRATITE NPORTAL NA FEJSBUKU