SRBIJA ME VRATILA U ŽIVOT! Zurabi Datunašvili je za "Novosti" govorio o životnom putu, karijeri, planovima, familiji...

Naša zemlja i ljudi u njoj su mu pomogli kada mu je bilo najteže, a on im je to vratio na najlepši način, osvojenom medaljom na najvećem planetarnom sportskom takmičenju.

Gruzijski rvač po rođenju, Zurab Datunašvili (30) okitio se odličjem bronzanog sjaja naOI u Tokiju u kategoriji do 87 kilograma grčko-rimskim stilom, čime se srpsko rvanje po 18. put našlo na jednom od olimpijskih podijuma.

Gostujući u redakciji "Večernjih novosti", samo koji sat po povratku sa Dalekog istoka, odisao je ponosom, ali i skromnošću. Samouverenošću, ali i poniznošću. Zadovoljstvom, ali i zahvalnošću. Prema trenutku u kojem se nalazi, ali i neočekivanim životnim okolnostima koje su ga dovele do njega.

Jer, nemile scene, dve godine ranije, kada je pokraden u finalu državnog prvenstva Gruzije, da bi posle toga dobio metalnom šipkom po glavi od strane prvog čoveka tamošnjeg rvanja, Gege Gegešidžea, dovele su do toga da sreću potraži na drugom mestu.

- Bio sam na korak da 2019. godine završim karijeru. Posle tog incidenta mi nije bilo dozvoljeno da se bavim onim što najviše volim, Savez me je minirao i nisam znao šta dalje. Jednog dana sam razgovarao sa mojim prijateljem Mihailom Kadžajom, koji je u to vreme već rvao za Srbiju i objasnio mi situaciju. Rekao mi je da će pričati sa ljudima iz ovdašnjeg Saveza i videti da li su zainteresovani. Posle otprilike dva meseca sa mnom je kontaktirao Željko Trajković, predsednik Rvačkog saveza Srbije, koga uopšte nisam poznavao tada. Upoznali smo se, ušli u komunikaciju i nakon nekog vremena sam dobio dozvolu da nastupam za Srbiju - detaljno nam pojašnjava Datunašvili kako je put do olimpijske bronze zapravo počeo.

Ipak, sam put od ideje do realizacije je imao dosta prepreka. Upornost i obostrana želja su se ispostavile kao krucijalne.

- Taj proces nije bio uopšte lak, gospodin Trajković je tri puta putovao u Gruziju na pregovore sa tamošnjim Savezom, a jednom trener Milorad Dokmanac. Na sreću, sve je to bilo vredno truda i ja sam u januaru 2020. dobio srpski pasoš, a već u februaru sam imao prvi nastup na prvenstvu Evrope u Rimu - ističe Zurab, dodajući da je posle svega ipak ostao u dobrim odnosima sa vodećim ljudima gruzijskog rvanja.

Na prvom zvaničnom takmičenju pod srpskom trobojkom nije ostvario zapažen učinak, ali je već posle nekoliko meseci rada u Proleteru iz Zrenjanina, "bastionu" srpskog rvanja, stigao prvo do bronze na Svetskom kupu u Beogradu, a onda i do zlata na šampionatu Evrope u Varšavi, što je bio savršen šlagvort pred nastup u Tokiju.

- Period bez takmičarskog ritma me je potpuno izbacio iz forme, izgubio sam u Rimu u prvom kolu i tada sam dobio zlurade komentare da je sa mojom karijerom gotovo i da ne mogu da se vratim na nekadašnji nivo. To me je još samo više motivisalo da vredno i naporno radim. Srbija mi je mnogo pomogla, vratila me je u život. Znao sam i ranije da je ovdašnja škola rvanja izuzetno kvalitetna sa fantastičnim trenerima, kao i da oduvek izbacuje mnoštvo sjajnih boraca. Radio smo svaki dan predano sa Stojanom Dobrevim i Vojom Trajkovićem i zato je ova medalja i stigla kao nagrada za taj rad.

Porodica mu je, otkriva nam, raštrkana po svetu. Brat mu živi u Parizu, dok su majka, otac i sestra u rodnom Tbilisiju. On je uglavnom u Srbiji, ali obitava na sve tri adrese.

- Stvarno osećam Srbiju kao svoj dom, možda i jednog dana posle završetka karijere ostanem i osnujem porodicu ovde. Ne bih imao ništa protiv. Sviđa mi se zemlja i sve što je čini. Pravoslavac sam, vera ima bitnu ulogu u mom životu, ali to ne pokazujem drugim ljudima. Bog mi je pomogao i doveo me dovde, verujem da se sve dešava u životu sa razlogom. Da su se Igre u Tokiju održale 2020, kao što je i bilo planirano, ja na njima ne bih učestvovao, a samim tim ne bih imao priliku da osvojim medalju - naglašava ovaj fenomenalni borac svoje životne čudne puteve.

Uspeo je da se izdigne posle neuspeha u prvom kolu protiv Ukrajinca Belenjuka i stigne do slavlja. Sledeće Igre u Parizu su odmah tu, iza ugla, za tri godine, a tamo, samouveren je, želi da ode koji stepenik više.

- Belenjuk je fenomenalan borac, u Riju je bio drugi, sada je uzeo zlato. Znam da mogu da mu pariram, pobedio sam ga nekoliko meseci ranije na EP. Problem je bila taktika, nisam uradio neke stvari koje sam zamislio i zasluženo me je dobio. Težak je to bio emotivni udarac za mene, ali sam uspeo da pronađem motivaciju i dignem se pred repersažne borbe. Moje iskustvo sa prethodnih Igara (učestvovao u Londonu 2012. i Riju 2016. pod gruzijskom zastavom) išlo mi je naruku, znao sam kako da se postavim i preokrenem situaciju u svoju korist. Naravno, spremaću se za Pariz maksimalno i videćemo za šta će to biti dovoljno. Svakako da su mi ambicije najviše i da želim zlato.

SPARINGOVANjE

ŽELjKO Trajković nam je otkrio da je Zurab zapravo prvobitno bio angažovan od strane Saveza kao sparing partner Viktoru Nemešu kako bi popravio njegovu borbu u parteru u kojem je Datunašvili prilično "ubojit". Međutim, uvidevši njegove kvalitete i želju da bude deo reprezentacije, čelni ljudi našeg rvanja su krenuli u realizaciju posla koji se na kraju ispostavio kao ispravan.

DOGODINE NA "EGZITU"

KADA nije na tatamiju i u borbi, Zurab je običan čovek kao i svaki drugi, a pokreću ga uobičajene stvari.

- Veliki sam fan elektronske muzike, 100 odsto ću sledeće godine otići na "Egzit" u Novi Sad. To sam sebi obećao. Takođe, volim da provodim vreme sa ljudima, čitam knjige, gledam filmove, pecam... i naravno lepe devojke (smeh).

BONUS VIDEO: Doček bronzanog rvača Zuraba Datunašvilija uz pesmu

ZAPRATITE NPORTAL NA FEJSBUKU