"ODBOJKA MI DALA NADU U BOLJI ŽIVOT" Trofejna blokerka Milena Rašić oprostila se od dresa Srbije

Sjajna blokerka je u subotu, 4. septembra, odigrala poslednji meč za odbojkašku reprezentaciju Srbije. Želela je da oproštaj pamti po evropskom zlatu, da odbraduje navijače u prepunoj "Areni".

Nažalost, Italijanke su bile bolje, a sjajna odbojkašica se posle poraza suznih očiju izvinjavala. Srećom, srebro svakim danom postaje sve vrednije.

- Nekako je postalo tradicionalno da se mi sportisti izvinjavamo. Bilo nam je krivo što nismo uspele da osvojimo zlato pred toliko ljudi koji su došli da nas podrže. Mnogo nam je bilo žao, baš smo bile razočarane, rekla sam "izvinite" i pre svega želim da im zahvalim što su bili uz nas - kaže Milena Rašić, koja je bila gost "Večernjih novosti".

Jedna od naših najboljih odbojkašica priznaje da igračice nisu svesne spektakla kada su na terenu, da sve vide kasnije na video-klipovima ili preko interneta.

- Imamo utisak kao i da nismo bile tu. Jednostavno, isključiš se totalno, ne gledaš šta se sve dešava na terenu - objašnjava Milena.

Mada je odigrala bezbroj velikih utakmica, priznaje da će finale sa Italijom (1:3) da pamti po nezaboravnom ambijentu u "Areni", da je neverovatan doživljaj kada 20.000 ljudi peva himnu...

- Mislim da su ljudi želeli da nas vide u svom gradu, dvorani. Kada se pevalo "Bože pravde", bio je neki trans, a što je najgore, nisam mogla da uhvatim ritam himne. Jer, publika je pevala u jednom ritmu, Tijana Bošković ispred mene u drugom, Jelena Blagojević u trećem, a ja pokušavam da čujem muziku i nikako mi nije polazilo za rukom. I nije lako kada igrate pred 20.000 ljudi. To se retko dešava i bez obzira na iskustvo, noge su nam se odsekle - ističe Rašićeva, koja sa Srbijom ima olimpijsko srebro i bronzu, svetsko zlato, dva evropska zlata, srebro i bronzu.

O porazu od Italije, koja ih nije godinama pobedila, kaže:

- Mi smo njih pobedile na Olimpijskim igrama sa 3:0, ali one su u tom trenutku igrale mnogo loše. Na EP je bila drugačija priča, odigrale su jednu od boljih utakmica u svojim karijerima. Možda su imale više sreće u nekim trenucima, ali i više snage nego što smo mi imale.

Milenina životna i sportska priča je filmska. Rođena je 25. oktobra 1990. u Prištini, odrastala je u Obiliću. Rano je ostala bez oca Ranka, koji je 1998. poginuo u saobraćajnoj nesreći. Godinu dana kasnije usledilo je bombardovanje SR Jugoslavije, morala je sa majkom Radmilom da napusti Kosovo i Metohiju...

- Kad je počelo bombardovanje, imala sam devet godina i sve sam to posmatrala sa prozora moje kuće. Dešavalo se kada smo otišli iz Obilića da sanjam te sirene, verovatno je to ostavilo neke posledice i nateralo me možda da sazrim pre vremena... Bilo je teško, jer smo majka i ja otišle bez ičega. Prvo smo došle na nekoliko meseci u Vladičin Han kod ujaka, gde sam i upisala školu. Nekoliko meseci kasnije preselile smo se u Aranđelovac, kod druge tetke, a potom počele da živimo same - priča Milena.

Rašićeva se seća da je odbojku slučajno počela da trenira u Aranđelovcu:

- Pokojni čika Velja je došao na čas fizičkog u mojoj školi i video nekoliko nas visokih devojčica i pitao da li želimo da treniramo odbojku. Međutim, ja u tom trenutku nisam imala novca da plaćam članarinu u Šumadiji. Ali, pretpostavili su da može da bude nešto od mene i zahvaljujući čika Velji, koji je sredio besplatnu članiranu, nastavila sam da treniram i doživotno ću mu biti zahvalna. Prvih dana mi se odbojka svidela zbog društva, bila je to samo igra, bilo je mnogo lepo. Tada nisam ni sanjala o reprezentaciji. Ubrzo sam postala deo prve ekipe Šumadije, a kasnije su me u jednom baraž meču sa Dinamom, primetili ljudi iz Pančeva i doveli me godinu dana kasnije.

Odbojci je puno dala, ali i dobila od nje:

- Svaki sport pomaže svakome da odraste u normalnog čoveka. Odbojka mi je pre svega dala to, mnogo prijatelja, omogućila da proputujem svet, da upoznam nove kulture i pre svega nadu u bolji život.

U reprezentaciju je debitovala 2009, kada je na Univerzijadi u Beogradu bila druga i na EP u Poljskoj.

- Prvi dani su bili teški. Veče uoči odlaska u Kovilovo na pripreme reprezentacije mnogo sam plakala, jer sam se mnogo uplašila. Mislila sam da će biti teško, što sam došla kao klinka. Nisam ni znala gde se nalazim, bilo me je sramota, sve te devojke, kao i selektora Terzića, gledala sam samo na TV, sve mi je bilo veoma čudno. Kao mala sam bila stidljiva, trebalo mi je vremena da se opustim, da uđem u konverzaciju. To se, hvala bogu, s godinama promenilo. A devojke su bile zaista tu u svakom trenutku da mi pomognu i mnogo sam naučila od njih. Hvala im na tome, jer su imale živaca i strpljenja za mene - priča Rašićeva.

Priznaje i da u početku bila pod većom tenzijom, nego kada je bila iskusnija.
- Drugar me je podsetio da sam mu pred prvu utakmicu poslala poruku da sam mnogo nervozna, uplašena pred utakmicu, jer nisam očekivala da ću početi u startnoj postavi na EP u Poljskoj - seća se Milena.

Rašićeva je od početka na terenu delovalo stabilno, mirno...

- Kažu da ličim na selektora Terzića na terenu. Rekli su mi da sam veliki mrgud, zato što se ne smejem na terenu. Ja sam neko ko se u toku utakmice trudi da drži taj fokus. Onda mi faca liči na mrguda. To je samo na terenu, jer tako održavam koncentraciju, smirenost, jer uvek dolazi sledeća lopta. A u odbojci morate i te kako da imate veliko strpljenje - naglašava Rašićeva.

O selektoru Zoranu Terziću sve najbolje. Kaže da trofejni stručnjak nikad ne ulazi u svlačionicu, da nema potrebe da ih posebno motiviše, jer su svesne kolika je čast i zadovoljstvo igrati za Srbiju.

- On nas zna sve u dušu. Jeste mrgud za vreme utakmice, ali je i sjajan trener, od koga sam mnogo naučila i uz koga sam rasla. Van terena daje nam slobodu, jer mu je najbitnije da kada dođemo na trening budemo maksimalno profesionalne, da damo 100 odsto, da bude zadovoljan onim što je video na terenu. Van terena nam daje totalnu slobodu, a i mi smo sve profesionalci i dobro znamo šta možemo, a šta ne smemo. I Terzić je sasvim drugačiji od onoga kako ga javnost doživljava. Zna da se nasmeje i našali sa nama, sušta je suprotnost od onoga kako ga ljudi vide za vreme meča - priča Milena.

Rašićeva priča da je 12 godina u reprezentaciji bilo prelepo, ali i prenaporno.

- Nenormalan je ritam, iz kluba u reprezentaciju i obrnuto. I tako 12 godina, gde imaš malo vremena za odmor. Imala sam sreću da radim sa vrhunskim trenerima, fizioterapeutima, koji su nekako uspevali da čoveka vrate u život. Onda bukvalno dođeš kao da si neka mašina, moraš konstatno da radiš, da treniraš, da igraš na brojnim takmičenjima, što klupskim, što reprentativnim. To su nehumani uslovi... Oni traže da ekipa bude u punom sastavu, što je neizvodljivo, jer telo traži odmor.

Podseća da selektor bira igračice, ali je ipak rekla šta mora da ima reprezentativka Srbije:

- Što se tiče naše reprezentacije, atmosfera je bila ta koja je donosila uspeh na terenu. Odbojka je timski sport i moraš da imaš atmosferu da bi uspeo. Veoma se dobro znamo, između igračica i stručnog štaba postoji hemija koja pomaže da se digneš iz pepela ili odigraš na visokom nivou. U reprezentaciji osim talenta moraš da radiš jako, požrtvovanost je velika, na treningu moraš da daš 100 odsto sebe i da bude dobar čovek. Sve devojke koje su prošle kroz reprezentaciju su sjajni ljudi.

NEOBIČNO BEZ KLUBA

PRVI put ovog leta Milena neće iz reprezentacije otići u klub. A igrala je za samo četiri: Šumadiju, Dinamo, francuski Kan i turski Vakifbank. sa klubovima je osvajala nacionalne trofeje, bila evropski i svetski prvak.
- To mi je mnogo čudno, jer kada se okončana reprezentativna sezona imate pet-šest dana do odlaska u klub da završite sve obaveze. Nekako namećem sebi da završim sve u nekoliko dana, jer još nemam u glavi da ću imati daleko više od šest dana odmora i da mogu natenane sve da završi. Sigurno je samo da mi putovanja neće nedostajati, pogotova onaj osećaj u stomaku da sam nešto zaboravila - kaže Rašićeva.

SRUŠENA MI JE KUĆA U OBILIĆU

MILENA Rašić od 1999. godine nije bila na Kosovu i Metohiji:
- Imam veliku želju da odem, iskreno se pomalo i plašim. Živela sam u Obiliću koji je davno iseljen, od ljudi koji su bili tamo posle čula sam da od svega toga ne postoji ništa, da je sve promenjeno, da je moja kuća srušena. Imam veliku želju da odem, planirala sam da sada da idem na leto dogodine, a možda i ranije.