SRBIJU VOLE KAO SVOJU ARGENTINU: Fakunda Searu i Karlosa Bonoru spaja neverovatna priča o ljubavi prema našoj zemlji i sportistima

 Drugo ime Argentinaca je strast: prema fudbalu i njegovoj personifikaciji, božanstvu Maradoni, tangu... Pa ne treba da čudi što smo na više od 12.000 kilometara daleko od Srbije pronašli dvojac koji Srbiju voli i o njoj zna više od mnogih Srba.

Fakundo Seara (30) je iz Kordobe, predaje istoriju u školi i istoričar je sporta sa nekoliko objavljenih knjiga. Karlos Bonora (45) je iz San Migela de Tukumana, grada na severu Argentine, petog najvećeg, a radi za kompaniju "Ševrolet".

Za razliku od Fakunda, koji nema porodične veze sa našom zemljom, Karlos je po majci srpskog porekla iz Crne Gore i Dalmacije, dok je po ocu sa Sicilije.

Spaja ih ljubav prema Srbiji i Srbima

FAKUNDO: - Nemam srpsku krv, iako me prijatelji zovu počasnim Srbinom, ali me je od detinjstva privlačila Jugoslavija, taj koncept velike i moćne države i jedinstva naroda. Podsetilo me je na Argentinu, koja je imigrantska nacija sastavljena od različitih etniciteta, ali sa jednim argentinskim duhom. Pre tri godine sam proputovao skoro sve bivše jugoslovenske zemlje, ali u Srbiju sam se zaljubio, u ljude naročito i u istorijsko nasleđe. Za mene je vaša zemlja sinonim za otpor i dostojanstvo, nosite to u krvi, uvek protiv bure i oluje.

KARLOS: - Ljubavlju ka svemu srpskom me je "zarazio" moj deda po majci Andrija Mrvaljević, koji je u Argentinu došao 1917. godine, iz Velestova, u opštini Cetinje, Crna Gora. Svoje srpske korene nikad nije zaboravio i sećam se da mi je još kao veoma malom pevao pesmu "Ovo je Srbija". I baka sa majčine strane je bila Srpkinja, od Filipića iz Dalmacije. Tako da sam ja od detinjstva aktivan u udruženju Srba u mom gradu. Moja ekipa u malom fudbalu zove se FK Srbija i nastupamo u srpskim dresovima!

Malo ljudi zna da u Argentini postoji prilično velika srpska iseljenička zajednica, naročito u provincijama Santa Fe i Ćaho, te Buenos Ajresu, broj ljudi sa našim korenima se meri stotinama hiljada. Najveći doseljenički talas je došao između 1917. i 1922. godine, a drugi veći posle Drugog svetskog rata.

Fakundo ima i zanimljivo objašnjenje zašto je njegovo srce pripalo Srbima, a ne nekom drugom narodu iz bivših jugoslovenskih zemalja koje je posetio:

- Srbi su najzreliji među svim narodima bivše Jugoslavije. Da upotrebim alegoriju, srpski narod je poput starijeg brata, a ostali narodi poput mlađeg. Kada ste stariji brat, na vama je breme očekivanja, morate da budete odgovorniji i uvek uradite pravu stvar. Mlađi brat je ljubomoran na starijeg, upada u ekscese da bi privukao pažnju, udara velikog brata, ponekad ga i čupa...

U Srbiji nisam čuo nijednu ružnu reč prema drugim narodima, u ostalim zemljama bivše Jugoslavije jesam osetio neprijateljstvo prema Srbima. Kada sam bio u Sarajevu, vodič nam je pokazivao spomenik Nikoli Tesli ispred "Tesla paba" i rekao je da se radi o čuvenom hrvatsko-američkom naučniku. Tu sam burno reagovao: "Šta kažeš, čoveče, Tesla je Srbin, od srpskih roditelja, a Hrvatska tada nije ni postojala", pa smo se sukobili. Posle toga, prilikom posete rimokatoličkoj crkvi, pitao sam zašto beba Isus drži podignuta tri prsta. Stvarno ne znam kako sam preživeo Sarajevo!

Argentincima je fudbal u krvi, pa tako i ova dva "gaučosa" najviše prate srpsku fudbalsku reprezentaciju.

FAKUNDO: - Predrag Mijatović mi je omiljeni igrač, pratio sam ga u vreme kada je igrao za Real Madrid. Kada bi me neko pitao kako bih definisao Srbina, to bi 101% bio upravo Mijatović. Ali ne radi se samo o njemu, već i o Draganu Stojkoviću Piksiju, koji je Maradona Balkana. Takođe, iz vremena Jugoslavije voleo sam i Savićevića, Jokanovića, Jugovića. Sada su mi najdraži Aleksandar Mitrović, zbog sjajnog golgeterskog instinkta, i Dušan Tadić, čiji mi se način igre najviše dopada.

KARLOS: - Pravi sam zaluđenik za jugoslovenski fudbal, čuvam fotografije svih sastava još od 1975. godine i kolekcionar sam dresova naših reprezentacija, nedostaje mi samo onaj iz 2016. Prva reprezentacija koje se sećam je iz 1988/1990, idol mi je bio Piksi, a voleo sam i Savićevića, Mijatovića, Mihajlovića. Patio sam što je toj generaciji, koja je tada bila na vrhuncu moći, zbog sankcija oduzeta mogućnost da učestvuje na EP 1992. i SP 1994. godine.

I Fakundo i Karlos imaju svoje omiljene srpske klubove, ali su dosta manje isključivi od srpskih navijača:

FAKUNDO: - Navijam za Crvenu zvezdu, postali su evropski prvaci u godini u kojoj sam rođen, čitao sam dosta o toj generaciji, ali pošto toliko volim Srbe, ne mogu da se opredelim do kraja. Kada igra Partizan, takođe želim da pobeđuju! (Peva "Dajte gol" Grupe JNA). U ormaru imam i dres golmana Živka Živkovića, iz vremena kada je igrao za Partizan. Ipak, najviše gledam utakmice Zvezde.

KARLOS: - U mladosti sam navijao za Crvenu zvezdu, ali s vremenom sam postao veliki fan Borca iz Banjaluke, iz ljubavi i poštovanja prema Srbima iz Bosne, njihovoj borbi i patriotizmu.

Ne mogu da prežalim što Republika Srpska nije u granicama Srbije, zajedno sa Crnom Gorom, Krajinom, Dalmacijom, što je situacija na Kosovu i Metohiji takva kakva jeste. Nadam se da će to sve opet biti jedna zemlja.

Kada je u pitanju njihov omiljeni srpski sportista, i Fakundo i Karlos su složni da je to Novak Đoković, za koga smatraju da je svojom veličinom prevazišao granice sporta.

FAKUNDO: - Novak nije samo sjajan teniser, najbolji u istoriji, već on, za razliku od mnogih drugih srpskih sportista, oseća narod i zna kako da ga predstavlja. Pošto sam istoričar, za mene je Đoković poput arhetipskog ratnika iz slavnih vremena, da je živeo u vreme Kosovske bitke, borio bi se rame uz rame sa knezom Lazarom. Gledam sve njegove mečeve i mnogo me je pogodilo što zbog velike želje da osvoji što više medalja za Srbiju u Tokiju nije uspeo da dođe do "zlatnog slema".

KARLOS: - Nole je neprikosnoveni kralj tenisa, ali njegova veličina se tu ne iscrpljuje. Ističu ga ljudski kvaliteti kojima je srušio svu negativnu propagandu koja je decenijama bila usmerena prema velikom srpskom narodu. Novak nadilazi sportske okvire, on je ponos srpske nacije, zbog svega što predstavlja kao čovek i sportista.

Fakundo i Karlos vide i brojne sličnosti između Srba i Argentinaca, naročito kada se radi o "vreloj krvi":

FAKUNDO: - Dosta toga imamo zajedničkog, pre svega istorijski, otimanje teritorije od strane velikih sila. Kosovo je Srbija, a Malvini (Folklandska ostrva) su Argentina! Osim toga, i Argentinci i Srbi su ponosni i strastveni narodi, a zajedničko nam je i to što možemo da budemo i najbolji i najgori, zbog gena za samodestrukciju, koji najviše dolazi do izražaja u sportu, naročito kada se igraju prelomne utakmice. Imamo i taj melanholičan odnos prema životu, nostalgiju za ranijim vremenima.

KARLOS: - Slažem se da nam je strast, naročito prema sportu, zajednička. Znam da su ultrasi Zvezde i Partizana dolazili u Argentinu kako bi se upoznali sa navijačkim pesmama, i uopšte time kako "dišu" argentinski stadioni, pa primećujem brojne sličnosti u načinu navijanja.

Za kraj, pitali smo Fakunda i Karlosa šta su, po njihovom mišljenju razlozi zašto srpska fudbalska reprezentacija nema uspeha.

FAKUNDO: - Slično kao sa Argentinom dugo, imate igrače koji su sposobni, odlično igraju za svoje klubove, ali u reprezentaciji to ne pokažu. Zato je potrebno graditi kult reprezentacije od mlađih selekcija pa nadalje.

KARLOS: - Uspeha nema zato što ne postoji prepoznatljiv DNK reprezentacije, a to je nemoguće ako se selektori menjaju kao na traci. Potreban je selektor poput Radomira Antića, ili Marsela Bjelse, koji zna kako da ulije samopouzdanje i borbeni duh igračima. Imamo začarani krug gde navijači ne prate reprezentaciju jer u nju više ne veruju, a igrači zbog toga nemaju pouzdanja u sebe.