INTERVJU: ZORAN TERZIĆ, SELEKTOR ODBOJKAŠICA "Ni najboljeg jela nema bez dobrih sastojaka, tako je i sa timom"

Potrebno je da zna da podnese poraz, kao i da se brzo oporavi i krene dalje. Srećni smo što su naše odbojkašice lepo vaspitane i da, čak i kad imaju mnogo obaveza, prihvataju da igraju za reprezentaciju Srbije. Tako se ponašaju vrhunski sportisti.

Kaže ovo, u razgovoru za "Novosti", Zoran Terzić, selektor ženske odbojkaške reprezentacije Srbije. Dok je nacija pod utiskom sjajnih uspeha naših odbojkašica koje su se iz Tokija, sa OI, vratile sa bronzom, pred njima je novi izazov. Juče su već započele pripreme za Evropsko prvenstvo koje se održava od 18. avgusta do 4. septembra u Srbiji, Bugarskoj, Hrvatskoj i Rumuniji. Još jednom brane titulu prvaka Evrope, koju su osvojile i na prethodnom prvenstvu.

Kada se pogledaju medalje koje je naša reprezentacija osvojila, od svih igračica i članova stručnog štaba, jedini je selektor Terzić učestvovao u svim uspesima. U današnje vreme kada se selektori menjaju posle samo nekoliko utakmica, posle jedne ili dve sezone, kada ne mogu da "spoje" ni olimpijski ciklus, on je dve decenije na čelu jednog tima. Na čelu ekipe pobednika.

- Nemamo vremena da uživamo u uspehu. Nikad ga nismo ni imali - kaže otvoreno Terzić.

- Odbojka je specifičan sport. Mnogo obaveza, mnogo priprema, takmičenja. Nemamo vremena za slavlje, uživanje, odmor. Odmah se ide na sledeće takmičenje - klupsko ili reprezentacije.

o Konkurencija na EP je velika, svi se trude da vam "otmu" medalju. Kakva su vaša očekivanja?

- Ova ekipa je malo različita od one koja je osvojila svetsko prvenstvo 2018. A timovi iz Italije, Rusije, Turske verovatno će imati ambicije da završe takmičenje na pobedničkom postolju. Sigurno je da neće biti lako, ali navikli smo da se borimo. Uvek imamo isti plan: ne borimo se za zlato, srebro, nego za prvu sledeću utakmicu. Ona je najvažnija. Kad razmišljamo o medalji, najčešće je ne osvojimo. Ako sve bude u redu što se korone tiče i ako bude dopušteno gledaocima da prisustvuju utakmicama, imamo malu prednost, pošto igramo kod kuće.

o Koliko je važna podrška publike na utakmici?

- Veoma je važno da je publika prisutna, naročito ako navija za nas. Sve je drugačije. To je poseban oblik energije koji se javlja kod igračica. Adrenalin i sve drugo raste. Sigurno je da one drugačije igraju u praznoj i punoj sali, a ni protivničkoj ekipi nije svejedno. U svakom slučaju, prisustvo publike na utakmici mnogo znači.

o Iz Tokija ste se vratili sa bronzom. Da li ste zadovoljni postignutim?

- Uvek idemo na to da pobedimo. To jeste naš cilj, pogotovo posle uspeha koje smo ostvarili prethodnih pet godina. Bili smo prvi na dva evropska i na svetskom prvenstvu i logično je bilo da i na Olimpijskim igrama jurimo medalju. Ali, ekipa je bila drugačija, nedostajalo nam je nekoliko važnih igračica, bili smo nesigurni. Na kraju smo, ipak, uspeli.

o Otkako ste postali selektor, a ima tome 20 godina, gotovo da nema turnira na kome naše odbojkašice nisu osvojile medalju. U čemu je tajna, s obzirom na to da je ženska odbojka bila na marginama pre vašeg dolaska?

- Moja uloga je da probam da napravim najbolju ekipu i da izvučem najbolje iz nje. Ali, i kada pravite najbolje jelo kod kuće, potrebni su dobri sastojci da bi ono bilo vrhunsko - ako umete da ga napravite. Ako nemate kvalitetne sastojke, možete da budete velemajstor kuvanja, ali jelo neće biti dobro. Tako i ovde, kvaliteti igračica presuđuju da li ćemo biti u vrhu ili ne.

Da bi tim funkcionisao stručni rad mora da bude na vrhunskom nivou, ali, pre svega, igrački kadar mora da bude veoma kvalitetan i moramo da imamo podršku Odbojkaškog saveza, države, jer bez toga je nemoguće da se obezbede adekvatni uslovi za reprezentaciju. Reprezentacija koja juri medalje na velikim svetskim takmičenjima mora da ima iste uslove kao sve druge da bi mogla da dođe do takvih rezultata. Srećni smo što poslednjih godina imamo kvalitetne igrače.

o I pored toga što odbojkašice nižu neverovatne uspehe, realnost je da u Srbiji nikada neće biti među najpopularnijim sportistima...

- Odbojka kod nas nije popularna kao fudbal i košarka. Jednostavno je tako. Ali, poslednjih godina mnogo nas više prepoznaju nego ranije. Svesni smo da nikad nećemo stići fudbalere ili košarkaše. Zadovoljni smo da budemo među prva tri, četiri sporta kod nas.

o S obzirom na to da ste nekada vodili mušku ekipu, možete li nam reći da li je teže napraviti ženski tim, u kome odbojkašice funkcionišu kao jedno?

- Ljubomora je podjednako prisutna i u muškim i u ženskim timovima. Postoje osobe koje umeju da naprave problem, koje misle samo o sebi. Ali, toga ima u svakom sportu, i u muškim, i u ženskim ekipama.

o Ipak, rad sa ženama za muškarca nije uvek lak posao...

- Razlike su minimalne. Činjenica je da su žene emotivnije od muškaraca i ono što im se događa na treningu i u životu mnogo više utiče na to kako će da igraju. Sigurno da loš odnos sa dečkom, problemi u porodici i školi smetaju i na terenu.

o Nekoliko odbojkašica koje su godinama bile stubovi reprezentacije poslednji put će obući dres sa nacionalnim grbom...

- Tek ćemo da vidimo ko će otići. Događa se da igrači najave odlazak, ali se kasnije predomisle i igraju još nekoliko godina. Činjenica je da ćemo teško naći dobre zamene koje će igrati tako dobro. Donekle je važno da osvajamo medalje, ili četvrto i peto mesto, ali je mnogo bitnije da se održi kontinuitet dobrih rezultata i prisustvo na velikim takmičenjima.

o Na nadmetanjima su sve oči uprte u Tijanu Bošković. Da li imamo još tako talentovanih igrača?

- Nema na svetu, a kamoli kod nas. Takvi igrači se rađaju jednom u sto godina. Skoro da je nemoguće da se pojavi još jedna takva odbojkašica. A talentovanih ima. Mladih i dobrih kojima treba vremena da svoju perspektivu pretoče u kvalitet i da zaigraju za reprezentaciju na vrhunskom nivou. Potrebno je mnogo priprema da bi došle na nivo na kom su igračice iz sadašnjeg tima. Zato moramo da budemo strpljivi.

o Da vam je neko pre dvadeset godina rekao da ćete toliko dugo voditi srpsku reprezentaciju, šta biste pomislili?

- Verovatno bih mu rekao da ide da poseti doktora. I danas mi iz te perspektive deluje neverovatno. Nisam se nadao ni da ću toliko dugo voditi naš tim, niti da ćemo ostvariti tolike pobede. Naša odbojkaška ekipa je bila u drugoj ili trećoj klasi evropskih i svetskih timova i ni u ludilu nismo mogli da pretpostavimo šta će se desiti. I za mene je taj uspeh bio veliko iznenađenje.

o Mi pamtimo samo radost i medalje, a šta su bili problemi sa kojima ste se suočavali?

- Bilo je, naravno, teških situacija. Kada nije išlo, kada smo igrali slabo, kada rad nije davao rezultate, kad su se javljale sumnje da to što radim nije dobro. Imao sam veliku podršku Saveza, i razgovorom i dogovorom smo sve probleme rešavali. Hteo sam da odem 2009, jer smo igrali veoma slabo. Ubedili su me da ostanem, zato što smo bili određeni za domaćina evropskog prvenstva 2011. godine i - osvojili smo zlato. Onog momenta kad ne budem imao motiva ni energije da nastavim napustiću ovaj posao. Jednostavno, bez toga ne može.

o Koji su ciljevi koje ste još postavili ispred sebe?

- Drži me upravo to da idemo još dalje, da osvojimo još medalja, da probamo da oborimo još neke rekorde. Sve me to i dalje drži i motiviše.