EKSKLUZIVNO ZA SPORTSKI DODATAK "NOVOSTI"! Vaspitačica Dejana Savića: Bio je dobri bucko, savetovala sam roditeljima da ga upišu na vaterpolo

Pokeraškog izraza lica kraj bazena, a onda iz njega izađe ono "Nemojte me nervirati!" na tajm-autu u finalnoj utakmici protiv Grčke, kojim je igrače vratio na pobednički kolosek pošto je naša prednost od tri gola istopljena. U bazen posle zlatnih medalja ne skače nikada, a onda suze po povratku u Beogradu uz pesmu "A, sad adio", kojom se oprašta sedam naših zlatnih vaterpolista.

Uz sve uspehe, o njemu se ne zna mnogo, jer sebe nikada ne ističe u prvi plan. Atipičnog karaktera za naše podneblje u kojem se mnogo priča, a malo radi sa kontinuitetom.

Postoji izreka: "Dajte mi dete do sedme godine, i pokazaću vam gotovog čoveka". Zato smo razgovarali sa vaspitačicom Marijom Grujičić, kojoj je selektor Savić bio prva generacija dece u vrtiću "Izvorčić" na Miljakovcu, u periodu između 1980. i 1982. godine, da bismo videli da li se dominantna crta njegovog karaktera mogla primetiti još u tom najranijem dobu.

- U tim formativnim godinama dete je već čovek u malom, sa skoro potpuno formiranim dominantnim crtama karaktera, koje se zadrže i u odraslom dobu. Dejana još iz tog perioda pamtim kao vođu grupe, imao je talenat za organizovanje dece. Dva tipa vođa grupe se izdvajaju u tom dobu kod dece: jedni su nametljivi i pokušavaju da tako sprovedu svoju volju, drugi su tihi i mirni, ali ostale magnetski privlače nekom unutrašnjom harizmom. Dejan je spadao u drugu grupu - kaže, za "Sport magazin", penzionerka iz Rakovice.

Dejanova vaspitačica je odlično zapamtila detalje dvogodišnjeg druženja:

- Moje najupečatljivije sećanje na njega je kako sam sedi na okruglom, plavom tepihu i igra se gradnje sa drvenim kockama, tada popularnim "stoticama", a ostala deca mu kao po komandi prilaze i uključuju se. On im to nije branio, iako druge vođe grupe obično u tim situacijama znaju da se bune što neko remeti njihov red i uzima im stvari. Nije se Dejan u to vreme isticao nekim naročitim fizičkim veštinama, ali to da je vođa grupe i nenametljivi organizator, moglo se jasno videti još tada.

Selektor Savić je prešao put od velike temperamentnosti u igračkim danima, do staloženosti u trenerskim, pa nas je interesovalo kakav je bio u najranijem periodu.
Prijatelji i igrači ga od milošte zovu Bucko ili Medo, a i sam Dejan Savić često zna da se našali na račun svog gabarita. Iako tada nije zauzimao "dva mesta u autobusu" i u vrtiću je bio debeljuškast, zbog čega su roditelji bili zabrinuti:

- Bila su to zdravija vremena, kada su roditelji imali više vremena za svoju decu i brigu o njihovom razvoju, retko kad se dešavalo da posle četiri sata još imamo neko dete u vrtiću. Osim toga, postojalo je istinsko poštovanje za vaspitače i njihovo mišljenje. Tako su mi se i Dejanovi roditelji jednom prilikom obratili, brinuli su što ima višak kilograma u odnosu na ostalu decu, pa su me pitali šta bih predložila da se taj problem reši. Većina dece je tada išla na fudbal, koji je i Dejan igrao u dvorištu vrtića, ali ja sam im sugerisala da ga odvedu na obližnju Banjicu i upišu na plivanje ili vaterpolo, jer ti vodeni sportovi najbolje oblikuju telo, a i delovalo mi je da bi mu najviše odgovarao neki timski sport, zbog karaktera. Tada nisam znala da će ga otac zaista ubrzo i upisati na vaterpolo.

Iako je Dejana Savića kasnije viđala samo na malim ekranima, jedan slučajni susret podsetio ju je na ulogu koju je i ne hoteći odigrala u životu deteta koje će kasnije postati slavni vaterpolo igrač i trener:

- Pre nekih pet godina sam u prodavnici ispred sebe propustila dvoje ljudi koji su imali manje stvari u korpi. Tada se muškarac okrenuo i pitao: "Vaspitačice Marija, zar se ne sećate ko smo mi? Roditelji Dejana Savića. Vi ste ga tada uputili na vaterpolo, predložili nam da ga odvedemo na Banjicu". Tu smo se neko vreme zadržali u razgovoru, rekla sam da pomno pratim sve njegove utakmice, otkako je postao igrač, pa sad kao trener i da uvek ponosno ističem kako je moj vaspitanik daleko dogurao.