MILORAD ČAVIĆ ZA "MAGAZIN SPORT": Odbio sam da treniram Hrvate, a u Srbiji mi ne daju sportsku penziju

Na svaku nepravdu je burno reagovao, a doživeo ih je i u vodi i na suvom. O otetom zlatu u finalu na 100 m delfin u Pekingu 2008, kada je "Omega" dodelila titulu svom pulenu, nenadmašnom Majku Felpsu, i dan danas bruji cela planeta. Ali, Čavić vodi i dva sudska spora sa Plivačkim savezom Srbije, jer, po njegovom mišljenju, zbog greške administracije, već dve godine ne prima nacionalno priznanje. A da je u svetu i te kako cenjen govori poziv PS Hrvatske da bude deo stručnog štaba njihove reprezentacije!

- Imamo pretalentovanu decu. Iznenadio sam se kada sam video da su Nina Stanisavljević i Tanja Popović plivale u finalu na 100 m kraul na juniorskom EP u Rimu. Velika je stvar imati dve devojke ispod 56 sekundi, jer sutra ćemo u muško-ženskim štafetama biti sila, a 2028. imati ozbiljan olimpijski tim. Voleo bih da učestvujem u radu PSS, ali sada jednostavno to nije moguće. Zašto? Zato što sam ih tužio, jer zbog njihovog propusta više od dve godine ne primam nacionalno priznanje, koje mi po prvoj Uredbi pripada od moje 35. godine. Nisam dobio ni nagrade za uspehe u malim bazenima. PSS nije predao potrebnu papirologiju Ministarstvu omladine i sporta. A nemam podršku MOS, jer po njima ne postoji model da me isplate - priča Čavić u telefonskom razgovoru iz Sijetla za magazin "Sport".

Priznaje popularni Milo da se dugo lomio da li da tuži Savez:

- Ako dobijem na Sudu, oni će to morati da isplate iz svog budžeta, što bi značilo da bi naši plivači bili uskraćeni za tu sumu. Bukvalno dugo sam se borio sam sa sobom, šta je ispravno. A ispravno je da meni bude isplaćeno ono što sam zaslužio pre 13 godina. Nagradu za olimpijsko srebro sam dobio od države, jer je išlo preko OKS. Ali, nacionalno priznanje nisam. U PSS se pravdaju da se to zagubilo, što je nemoguće. I izbegavaju me.

A nedavno je usledio poziv Hrvatske:

- Pisao mi je predsednik HPS pre neku nedelju da im se pridružim, da postanem deo njihovog stručnog štaba. Verovali ili ne. I javila se dilema: kako da pomognem drugima, kada nisam svojima. A ne mogu zato što PSS radi protiv mene i bukvalno oduzima od mog deteta i od mog života.

O čuvenom finalu sa Felpsom, kada navodno nije jako udario zid, nema nikakvu dilemu:

- Oduvek sam u mom srcu znao da sam pobedio. Znam i da su neki mediji želeli da to priznam poraz. Ali, to nikad nisam uradio, jer sam ja osvojio zlato! I dalje boli to što je "Omega" bila i ostala njegov sponzor. Uvek su imali interes da ga brane, umesto da kažu da im sistem nije na višem nivou. Ali, problem je kada jedna firma drži monopol u nekoj organizaciji. Koliko sam pročitao, "Omega" je samo jednom unapredila sistem od 2008. godine. Kad god vidim nekog sportistu da nosi njihovu marku satova ili ih reklamiraju, doživaljavam ga malo drugačije i uvek se pitam šta bi radio da upadne u sličnu situaciju kao ja. Verovatno bi dobio ono što je zaslužio, jer je pod pokroviteljstvom "Omege".

Zato Čavić ističe da danas ne oseća ništa prema toj medalji i želi da je pokloni:

- Zato što sam osvojio zlato. Razmišljam da li da je poklonim mom petogodišnjem sinu Maksimu, ali on je previše mali da bi razumeo ko sam ja bio u sportu. Mislio sam i o svom treneru Majku Botonu, da mu na taj način iskažem ljubav i zahvalnost za sve što je učinio za mene. On zbog američkog bojkota Igara u Moskvi 1980. nije mogao da se takmiči na 100 m leptir. Pričali smo i on se samo nasmejao.

Kada se sa 37 godina osvrne na burnu karijeru, priznaje da je shvatio da je porodica osnov svega:

- Previše sam brinuo, imao nesanicu razmišljajući šta će ko da misli o mojim potezima. Čitao sam komentare, koji su znali da me podignu ili sruše. Nisam bio dovoljno zreo. Iako sam uživao, nije bilo pametno to što sam se neko vreme pripremao u Srbiji. Posle ovoliko godina shvatio sam da je porodica sve.

Zato sada podvlači da život nije sport:

- Ja sam neko ko je bio spreman da ugrozi svoje zdravlje, posle operacije kičme doktori su mi rekli da rizikujem da postanem invalid. Bio sam neko ko je svoje najbliže gurnuo u stranu da bi ostvario svoje snove. Sada sam shvatio da medalja ne čini čoveka, već da čovek čini medalju. Ja sam mnogo više od nekadašnjeg sportiste. Ja znam ko sam, šta sam. Jedan od razloga što sam otišao iz Srbije je to što sam želeo da budem svoj, da me ne gleda ceo svet kao sportistu već kao čoveka, oca. Mirnije spavam zato što me moji klijenti i ljudi sa kojima radim svakog dana ne doživaljavaju kao šampiona, već kao čoveka koji ima znanja. I koji je bio do pakla i nazad i preživeo.

MAJICE SA NATPISOM JUGOSLAVIJA KUPOVAO NA AERODROMU

- MI, koji smo odrasli u drugim zemljama smo veće patriote od onih koji žive u Srbiji. Makar po ponašanju, ako ne i u srcu. Ponosimo se srpskim poreklom, čuvamo tradiciju. Ja sam 2000. odlučio da plivam za Jugoslaviju, jer je još bilo sveže posle NATO agresije. Moji su bili ponosni, kao i moji drugari iz detinjstva nakon mog prvog većeg uspeha, svetskog rekorda u malim bazenima i finalu na 100 m kraul na SP 2003. U Barseloni, Plivački savez je iz treće prešao u prvu kategoriju, dobio desetostruko veću sumu. Dotle nismo imali opremu, kapice, majice sa natpisom Jugoslavija kupovao sam na aerodromu. Zato bih voleo da mislim da je naše plivanje dostiglo nivo zahvaljujući mojim početnim uspesima. Kasnije sam doživeo da mi mladi plivači na tome čestitaju - kaže Čavić.

NADOGRADIO SAM SEBE KAKO BIH UČIO DECU

ONO što nije mogao da pokrene u Kragujevcu, uspeo je u Sijetlu.

- Tada sa 28, 29 godina nisam znao da onaj koji pokreće firmu najmanje radi ono što misli da će raditi. Ja sam morao da se bavim menadžmentom i lokalnim političarima da bih izborio termine. A meni je oduvek bilo u srcu da radim da decom. Ovde držim radionice, analize i časove. Planiram da u septembru upišem master psihologije sporta. Iznenađuje me to što dosta plivača fenomenalno pliva, a kada treba to da pokažu obeshrabreni su, nemaju veru u sebe... To me je inspirisalo da nadogradim sebe kako bih učio decu po svom programu.