"MIKEC I JA SMO REKLI - SREBRO NIJE OPCIJA!" Zorana Arunović za "Novosti" o prvom olimpijskom zlatu Srbije u Parizu

Zorana i Damir Mikec su u nezaboravnom finalu miks takmičenja u disciplini deset metara vazdušni pištolj savladali turski par Dikeč - Ilajda Tehran, obradovali naciju i započeli žetvu medalja za Srbiju na minulim OI.

Kako je sve izgledalo iz njenog ugla, šta je sve vodilo do toliko željenog zlata i kakva je Zorana Arunović kada skine naočare i vrati pištolj u kutiju, naša heroina je ispričala u razgovoru za "Novosti", nekoliko dana po povratku iz Pariza.

- Jako mi je drago da smo Damir i ja uspeli da dođemo do ove medalje, da otvorimo Olimpijske igre na način kako treba. Da prenesemo lepu emociju i obradujemo naš narod. Kako je meni bilo? To je zapravo sve ono za šta sam ja radila celog života. Mislim da može da bude još bolje, ali ovo je bilo nešto što sam priželjkivala celog života. Drago mi je što se desilo u Parizu i što sa Mikecom delim ovako lepu uspomenu. Osvajali smo dosta takmičenja, međutim, ovo je ipak jedna medalja koja će i njemu i meni ostati zauvek u sećanju.

Priča se i da ste neočekivano dobili podršku sa tribina tokom finala?

- Veoma sam zahvalna vašem kolegi koji je došao tamo i pokazao izuzetne vokalne sposobnosti i hvala još jednom što je bio u Šatoru. Znali smo da će publika biti na strani naših protivnika, malo sam se i pribojavala toga. Kada su se vaš kolega i ostatak medijskog tima pojavili i kada smo u toku pucanja čuli "Idemo Srbija", mnogo nam je značilo. Laknulo nam je kada smo videli da neko navija za nas.

Navijači na streljaštvu nisu česta pojava?

- Streljački sport se svake četiri godine na Olimpijskim igrama suočava sa novom situacijom, inače nema puno gledalaca, sve je "ravna linija". I onda dođu Igre gde sudije ohrabruju gledaoce da navijaju, tako da i kada se to novo dešavalo lepo je bilo čuti i znati da u celoj toj publici navijaju za nas. I na neki način su nas pogurali, dali su nam ideju da nismo sami u svemu tome. Čini mi se i pridobili deo publike koji je navijao za Tursku. Odjednom je turska publika, koja je bila glasnija tokom celog meča, bila u manjini.

Mama je, kako čujemo, sve izdržala na nogama, iako nije bila u Francuskoj?

- Ne znam šta bi se desilo da je mama bila. Došla je iz sela u Beograd i tamo gledala. Isključila sam telefon od trenutka kada sam krenula na aerodrom iz Beograda za Pariz sve do uveče tog dana kada smo osvojili zlato. Prvo pitanje sestri Jeleni mi je bilo da li su svi preživeli i da li su svi na obe noge uspravno. I kada mi je rekla svi su dobro, onda je bilo sve okej. Zvala sam brata koji je bio sa njima, rekao je da su sve teško podneli, mama i tetka su sve vreme plakale. Trebalo im je vremena i po jedna tableta da se smire.

Nije bilo lako sabrati se posle još jednog neuspeha u pojedinačnoj konkurenciji?

- Bila sam baš povređena posle individualnog nastupa, užasno tužna... Opet nije bilo dovoljno sve što sam radila, u meni je bila hiljadu i jedna sumnja. Pitala sam se koja je poenta jer se ubih od treninga. Pitala sam se šta ja to radim, gde ja grešim. Bila sam u fazonu da očigledno neću stići do olimpijske medalje. Onda je došao sledeći dan, Damir je bio sedmi. Sećam se, sedim na tribinama i ridam. I vidim šta se dešava u finalu, da to nije on. To je neko ko je na dosta nižem nivou nego inače, on je jedan od najprecizinijih ljudi koje sam upoznala u karijeri.

Ipak, "spas u zadnji čas" je stigao od žene koja je i sama doživela obe strane medalje, uspeh i neuspeh?

- Držim ruke u šakama i samo osetim da mi neko prilazi otpozadi, pitam ko me ovo grli i vidim da je došla Sonja Vasić. Tek onda počinjem da plačem. Sonja je kao pravi kapiten iz svog sporta došla, okupila nas i održala nam lep govor, pristupila nam je kao čovek i rekla neke stvari koje ti u tom trenutku želiš da čuješ. Razumela je u kakvom smo stanju, kakav je trenutak.

Noć pred finale, nije bilo puno spavanja?

- Kada smo ušli u meč za zlato, odmah smo rekli - srebro nije opcija. Ovo nije dovoljno. Probudila sam se to jutro u četiri, glava pada, ali telo neće da spava. Uzmem telefon, vidim da je i Jelena budna, pošaljem joj poruku: "Ustaj idemo da šetamo". Ona mi je tek onda rekla da je ustala 20 minuta ranije, sedela je sa obezbeđenjem i pila kafu. Sedela je sa ljudima koji pričaju samo francuski, tu niko nikog nije razumeo, ali su govorili jezik kafe.

Bilo je neophodno i da se glava malo razbistri pred najbitnije pucanje u životu?

- Tako je, a nas dve šetamo u pidžami, ogrnula sam i jaknu jer je bilo hladnjikavo. Selo, to je jedan internat srednje škole koji je poprilično mali, nama je trebalo četiri i po minuta da obiđemo krug. Nekoliko krugova je bilo dovoljno da se razbudimo i skroz probuđene i pobuđene smo otišle na streljanu. Već u pola sedam smo bile spremne da pucamo.

Prošle godine u septembru, otišli ste u Šatoro na pripreme. Iz ove perspektive, koliko vam je to pomoglo da osvojite zlato?

- To su bile možda i najbitnije pripreme u prošloj godini. Tada smo videli da će biti problema sa logistikom, smeštajnim kapacitetima, da nećemo biti na svim mestima sa ostalim timovima, da ti smeštaji neće zadovoljavati olimpijski standard, već će biti ispod. Koliko je to bilo šokantno u prvom trenutku i koliko nas je iscrpelo, bilo je izuzetno značajno i otišle smo skroz spremne.

Na šta tačno mislite kada kažete ne ispunjavaju olimpijske standarde?

- Imamo zajedničke tuševe, toalete, ali mi ne volimo da pričamo o tome i ima mnogo lepših stvari o kojima treba pričati. Ovo navodim samo da kažem da su misli mogle da odu na drugu stranu, ali onda gubiš svoj fokus i mogućnost da napraviš dobar performans. Zato smo se dogovorile, šta god da se dešava, sve je nebitno. Cilj je ispred tebe, meta sa deset krugova, treba što više puta da se pogodi sredina i to je to.

Kako mislite da vas ljudi doživljavaju, naročito sada posle ovog uspeha?

- Ozbiljno, jer uglavnom imaju priliku da me vide na pucačkoj liniji u opremi. Čak i ljudi iz mojeg neposrednog okruženja koji me znaju kroz sport su šokirani kada vide da se negde smejem. Suštinski mislim da me je narod dosta percipirao kroz moj izgled u streljani. Ja sam veseljak, a mrgud samo u streljačkom okruženju. To je moja faca kada sam u takmičenju i kada se spremam za borbe i svojim izrazom lica poručujem "sklonite se, ja se spremam".

Ipak, na balkonu Starog dvora ste potvrdili da ste po prirodi razdragana osoba?

- Jesam, kada sam ja odrastala na taj balkon su dolazili odbojkaši, košarkaši. Nikada nisam shvatila simboliku toga jer sam bila mala. Zatim su tu dolazili i ostali sportisti, pa se otvorila prilika i za mene. Prvi put sam bila 2012, ali sam znala da nije za mene, tamo sam otišla posle OI u Londonu gde sam bila četvrtoplasirana. Ponovo sam bila 2014. jer sam osvojila SP, pa je balkon organizovan za košarkaše koji su vicešampioni sveta, Davor Štefanek prvak planete, ali rekla sam - može to još bolje. Ovaj balkon je nešto najlepše što sam doživela u životu. To što nam je naš narod priredio, ja ne znam da li mi našim medaljama možemo da uzvratimo. Znam da smo dali povod, ali opet toliko ljudi na jednom mestu, to je nešto neočekivano, nisam mislila da može da se desi. Dali smo narodu neku lepu emociju, srećni smo zbog te razmene, hvala svima koji su bili ispred Skupštine.

Rekli ste nam kako vidite percepciju drugih ljudi o vama, a šta mislite privatno o sebi?

- Volela bih da je Jelena ovde, ona bi dala najrealniji odgovor. Neko sam ko misli "može to još bolje, postoji neko bolji i moram još da radim". Ja sebe uvek podstičem još, još, pa iako ne mora, onda Jelena mora da me zauzdava. Ja sam neko ko je dobar u svom poslu, ponosna na etiku koju imam. Jelena me zove "nesalomiva" poslednjih šest meseci. Kaže mi: "Kad mislim da sam videla sve od tebe, ti pokažeš da možeš nečim da me iznenadiš, i pozitivno i negativno. Moj prvi utisak o tebi posle svakog treninga i takmičenja je da si ti nesalomiva.''

Šta je za vas sreća?

- Sreća je kada nađeš način da iskoristiš sav svoj potencijal. Džabe sreća ako ne radiš, ako nisi radila da tu sreću iskoristiš. Vraćali smo se iz Amerike i svratili smo negde i dali su mi onaj kolačić sreće i tu je isečak koji sam sačuvala. Sreća je kada se rad susretne sa prilikom i dan-danas čuvam taj listić pored uramljene slike na kojoj sam sa Jelenom. Ako radiš, a ne dobiješ priliku, ne možeš da pokažeš svoj potencijal.

BONUS VIDEO: NEVIĐENI SNIMAK SA DOČEKA OLIMPIJACA: Ovo će oduševiti sve Srbe!