NE I NOVAK! Kako je "otpisani" Đoković ućutkao sve svetske kritičare i uradio nešto nezamislivo

Srpska sportska istorija prepuna je velikih trofeja i datuma koji će ostati zauvek zabeleženi. Ljubljana 1970.(Prvo zlato košarkaša Jugoslavije), Atina 1995. (evropska titula košarkaša Jugoslavije, prva posle sankcija), Sidnej 2000. (odbojkaši na olimpijskom vrhu), Indianapolis 2002. (košarkaška pobeda nad Amerikancima i svetska titula), Novi Zeland 2015.(osvojeno Svetsko prvenstvo za igrače do 20 godina u fudbalu), Lisabon 2021. (Pobeda fudbalske reprezentacija nad Portugalom i direktan plasman na Svetsko prvenstvo u Kataru) i mnogi drugi gradovi i godine pamte se po velikim rezultatima srpskih sportista, a 2024. pamtiće se po Parizu i trijumfu Novaka Đokovića nad Karlosom Alkarazom na Olimpijskim igrama.

Veliki teniski spektakl na stadionu Filip Šatrije, u kojem ni jedan teniser nije uspeo da napravi brejk. Pravi rat živaca, ali i emocija viđen je tokom nedeljnog popodneva u teniskom finalu, a poslednji poen i konačna pobeda Đokovića donela je potpunu emocionalnu eksploziju. Plakao je Đoković, ponovo na olimpijadi, ali ovaj put od sreće. Te suze razgalile su sve njegove navijače i podsetile kako je dug put bio do uplakanog lica i konačnog zlata.

No krenimo redom...

Mnogi još pamte Đokovićev prvi nastup na Olimpijskim igrama i bronzu osvojenu u Pekingu. Tada 21-godišnji osvajač Australijan opena došao u Kinu sa nadom da može do odličija. Stigao je do polufinala u kome ga je čekao, tada neprikosnoveni, Rafael Nadal. Bio je Rafa bolji i te godine bez problema osvojio zlato, a Novaku je pripala bronza.

Još tada je Đoković izjavio rečenicu koja se dugo pamtila.

- Bronza sija kao zlato - rekao najbolji srpski teniser odmah nakon meča.

Bilo je to kao zlato za Srbiju, mnogi su se pitali da li će pored Federera i Nadala ikada biti blizu velikih trofeja.

Ne i Novak.

Nastavio je mladi Đoković da radi, podigao nivo igre, počeo da osvaja trofeje kao na traci, da bi 2011. posle toliko vremena postao i svetski broj jedan. Bilo je to na Vimbldonu, gde su se tačno godinu dana kasnije odražavale Olimpijske igre.

Za razliku od Pekinga, u London je Novak došao kao veliki favorit. Svi su već upisali zlato za Đokovića, ali tako nije mislio njegov veliki prijatelj Endi Marej koji ga je sačekao u polufinalu i uz pomoć publike ostavio bez šansi da se bori za olimpijsko zlato. Nije Đoković imao snage u borbi za bronzu, pa se iz Londona vratio bez medalje.

Svi su verovali da je to bio samo slučaj. Nastavio je Đoković da pomera granice u narednom olimpijskom ciklusu, rušio rekorde i osvajao trofeje, a onda je došao Rio 2016.

Verovatno, jedna od najbolnijih tačaka u istoriji srpskog sporta, prvo kolo Olimpijskih igara i meč Đokovića protiv "zaboravljenog" Huan Martina del Potra. Čuveni Delpo se vratio posle teške povrede, bio potpuni autsajder, ali je taj meč odigrao kao u najboljim danima. Posle dva taj brejka, eliminisao Novaka sa Olimpijskih igara, rasplakao Đokovića, a i pola Srbije. Poraz najboljeg tenisera sveta tada je delovao kao katastrofa. Izgledalo je kao da Srbija neće osvojiti ni jednu medalju, kada Novak nije uspeo...bio je to uvod u jedan od najtežih perioda Đokovićeve karijere. Duga pauza, period bez trofeja čak i pitanja da li da nastavi da se bavi sportom.

Međutim, sve je prošlo i Novak se vratio, osvojio Vimbldon 2018. i nastavio da igra najbolji tenis na svetu.

Došao je i Tokio 2021. Korona virus bio je glavna tema, ali i Novak Đoković. Osvojio je Australijan open (pobedom nad Danilom Medvedevom u finalu), pa dobio Nadala u polufinalu Rolan Garosa i uzeo i tamo titulu (nadonadivši dva seta zaostatka od Stefanosa Cicipasa), da bi opet pokorio i Vimbodon, savladavši Matea Beretinija u borbi za pehar. U Tokiju je "bilo viđeno" zlato oko njegovog vrata.

Ali, ponovo je stao na korak od finala.

Ovaj put je Aleksandar Zverev bio jači i svi su mislili da je to "poslednji ples".

Ne i Novak.

Prošle su tri godine. Došli su "neki novi klinci" i poredak u tenisu je počeo da se menja. Među svim tim novim momcima, još uvek jedan iskusni Novak Đoković se nadmeće i želi da pokaže da je najbolji na svetu. U tom stilu je došao i u Pariz. Ali, ne kao ranije.

Nikada, zapravo, ovakav nije stigao u "grad svetlosti".

Jer, stigao je mesec i po dana posle operacije kolena, dve nedelje posle senzacionalnog plasmana u finale Vimbldona, ali i veoma bolnog poraza od Karlosa Alkaraza.

Trebalo se izboriti za finale Olimpijskih igara.

Trebalo prevazići i novu povredu, i to istog onog, operisanog kolena, usled koje je gubio sa 0:4 od Cicipasa u drugom setu olimpijskog četvrtfinala.

Ali, ponovo je Đoković uspeo.

Ponovo je pokazao zašto je najbolji na svetu.

Istim rezultatom porazio je u finalu Alkaraza kojim je njega Del Potro (7:6,7:6) u najtežem porazu u karijeri (nekoliko puta je Đoković isticao da mu je to jedan od najtežih poraza u karijeri prim. aut.) i krenule su suze.

Stigao je Đoković do cilja, i ne samo postao olimpijski šampion i kompletirao sve trofeje u karijeri, nego se upisao u besmrtne i u Srbiji.

Da, on to odavno jeste, ali ova titula je osvbojena sa grbom Srbije na desnoj strani majce, i samim tim emocije su veće, a i radost navijača.

Zna to Đoković, zato je i plakao toliko, kao veći deo Srbije. Zato što zna da je 4. avgusta 2024. u Parizu ispisao istoriju tenisa, ali i Srbije.

Otpisali su ga mnogi. Mislili "gotov je". I kad je gubio od Sinera prošle godine. I od Alkaraza ove. I kada je koleno "otišlo". Da, mnogi su mislili da je s njim gotovo.

Ne i Novak.

BONUS VIDEO: BEOGRAD NA NOGAMA: Ovako se na ulicama slavilo olimpijsko zlato Novaka Đokovića