"NOVOSTI" JEDAN NA JEDAN SA SVETISLAVOM PEŠIĆEM: Ja sam u penziji, voleo bih da me ne uznemiravaju

o Iz razgovora za "Novosti" dužine treninga, izdvajamo neke možda manje poznate detalje iz igračko-trenerskog opusa legendarnog Karija. Recimo, kako je zakleti zvezdaš postao plejmejker Partizana?

- Mene je otkrio Branislav Rajačić Rajče. Bio je selektor omladinske reprezentacije, a Ranko Žeravica seniorske. Došao sam u Beograd iz Pirota 1968, sa primarnim ciljem da igram za reprezentaciju. Na drugom mestu je bio motiv da igrate za najpopularnije klubove, Zvezdu i Partizan. I tada smo se na ulici delili na zvezdaše i partizanovce. Ja sam bio zvezdaš, moj burazer partizanovac. Međutim, došao je Rajče, koji je bio i trener Partizana, i rekao: "Ti želiš da igraš za reprezentaciju, pa sad vidi i proceni da li ćeš da dođeš u Partizan ili u Zvezdu."

Kako je otišao iz Partizana?

- Smenili su Rajčeta, stigao je Bata Radović, legenda Partizana. Mada, Ranko je radio sve, vodio treninge, ali kao selektor, po tadašnjim pravilima, nije mogao da bude trener kluba. Počelo prvenstvo `69, ja uvek u prvoj postavi dok jednom Bata ne odredi da počnu Zeka (Žarko Zečević) i Latifić, a Farčića i mene ostavio na klupi. Sećam se da je već u 5. minutu bilo 16:6 za OKK Beograd. U neko doba zovne on mene: "Ajde Pešo, ulazi." Pošto sam bio ljut, kažem mu: "Neka ti igra Latifa." Onda su me saigrači naterali da uđem. Izgubimo utakmicu, sutradan dolazi Ranko i baci svoje sveske na sto. Ja se sakrio, negde tamo na kraju. Pita: "Gde je onaj filozof iz Pirota?" Javim se, izvinjavam se. Kaže: "Ništa, ti si svoje završio." Više nisam ulazio u igru, te godine smo čak ispali iz lige. U poslednjoj utakmici u drugoj ligi pozove me da uđem, ja se okrećem, ne znam da li se meni obraća. Vratili smo se u prvu ligu, a ja sam otišao u Bosnu.

Kako je postao trener, tri godine nakon što je sa Bosnom postao šampion Evrope?

- Bogdan Tanjević je otišao da vodi reprezentaciju, ekipu je preuzeo njegov pomoćnik Draško Prodanović. Mene su kao ekonomistu postavili za direktora, što do tada nije postojalo kao funkcija u jugoslovenskoj košarci. Došlo je do smene generacija, proces stvaranja novog tima, ali nije bilo sportskih rezultata u toj prvoj godini. Onda su se vratili Varajić i Radovanović, ali se desilo da izgubimo šest-sedam utakmica uzastopce, posle čega je Draško rekao da ne može više da radi kao trener. Jednog dana pozove mene Ferid Bešlić, koji me je postavio za direktora, i pita da li sam našao novog trenera. Kažem mu da nisam, a on meni: "Ti si trener." Ja njemu da ne dolazi u obzir, da nemam iskustva, a on na to: "Gotovo, završeno." Kasnije saznam da su Varaja i Mirsad Milavić, naš legendarni kapiten, bili kod njega i ubedili ga da sam ja, makar privremeno, najbolje rešenje. Uzmem ekipu, osvojimo prvo mesto i više nije bilo povratka.

Kada je istinski postao trener?

- Tokom godina zajedničkog sazrevanja sa tom generacijom u kojoj su bili Divac, Đorđević, Kukoč, Rađa... Ja sam bio trener početnik, iako sam sa Bosnom već osvojio Prvenstvo i Kup. To su bili talentovani momci, mi smo to prvi znali, mada su kasnije mnogi pripisivali sebi zasluge kako su ih oni otkrili. U to vreme još nisam bio načisto da li ja to stvarno želim, u tom periodu sam i postao trener.

Kako je postao selektor Nemačke?

- Kada se završilo Svetsko prvenstvo u Bormiju, seo sam sa Rajčetom i Šaperom i rekao im da su me zvali Nemci na razgovor, kao i da bih ja želeo da budem trener reprezentacije Jugoslavije. Šaper mi je rekao da se ništa ne zna i da bi, da je na mom mestu, otišao na sastanak sa Nemcima. Možda on nije znao, pitale su se sve republike i svaka je imala uticaj.

Kako je napokon postao selektor svoje zemlje?

- Završio sam posao sa Albom 2000. godine i planirao da se odmorim. Išao sam da vidim kako NBA timovi treniraju pred početak sezone, pre toga sam pozvao Divca jer mi je bio interesantan "Prinston" napad koji je igrao Sakramento. Bio sam kod njega skoro šest nedelja, tu je bio i Peđa (Stojaković). Kad si sa njima dvojicom, ne može da ti bude loše. Odletim za Tampu, gde živi moj igrač iz Bormija Radenko Dobraš, s kojim sam vezan duplim kumstvom. Jedno veče, dok sam bio kod Dobraša, pozove me Predrag Bogosavljev, tada generalni sekretar KSJ. Kažem mu: "Dobro ste se setili. Ne znam, nemam nekih planova, javljam ti se kad se vratim u Evropu, pa se dogovaramo." Pričam to Divcu, a on: "To je to, znao sam da ćeš kad dođeš kod mene da postaneš trener reprezentacije."

Kako su pali Amerikanci na SP u Indijanapolisu 2002?

- Mi smo bili mnogo jaki i, iako to zvuči možda malo prepotentno, pripremali smo se samo za Amerikance i Argentince. Morali smo da promenimo način igre, onako kako to nama nije odgovaralo. Na EP u Turskoj godinu ranije, počeli smo da igramo tu tranzicionu košarku, sa mnogo poseda i kontranapada. Znao sam da sa tim stilom nemamo šanse protiv Amerikanaca. To se igračima nije dopadalo. Oni su već bili iskusni, veliki individualci, kojima nije toliko bliska ta disciplina u igri. Iz tog razloga smo izgubili neke utakmice. Kad je počela ta četvrtfinalna sa Amerikancima, mislio sam da nemamo nikakve šanse. Velika razlika u brzini, atletici. Pitao sam sebe: "Čekaj, kako ćemo mi da pobedimo." Međutim, kada igrači imaju želju da pobede spremni su da sve urade. Isto je bilo u finalu sa Argentincima, koji su bili bolji od Amerikanaca. Takođe fantastično brzi, ali su bili ekipa. Više nego i naša reprezentacija, jer su bili generacijski bliski.

Kako se osećao na vrhu sveta?

- Kad su nam dodeljivali medalje, s leve strane su bili Nemci, s desne Argentinci. Okrenem se levo, vidim mog sina Marka i sve te nemačke igrače koji su mi prošli kroz ruke, a ja sa Jugoslavijom prvak sveta. Baš je bilo emotivno, tada sam pomislio: "Pa šta ima više od ovoga."

o Zašto nije ostao selektor reprezentacije?

- Španska liga je donela pravilo da treneri u ACB ligi ne mogu da vode reprezentacije. Ja sam imao ugovor "dve plus dve godine", želeo sam da ostanem selektor, posebno zbog Olimpijskih igara. Ljudi iz našeg Saveza došli su na razgovore sa predsednikom Barselone, koji u tom trenutku nije mogao ništa da im obeća. Rekao je: "Pustite Pešića da radi, da probamo da osvojimo Evroligu, pa ćemo posle da vidimo šta može da se uradi." Sezona je krenula, a neki su postali nestrpljivi. "Što mi nemamo trenera, Pešić neće dobiti dozvolu." Verovatno nisu verovali da ću osvojiti Evroligu. Ko će znati? Neko je bio nervozan i onda su postavili Vujoševića.

Da li je došao kraj?

- Kada sam sa Barselonom 2019. osvojio Kup kralja, zove me brat da mi čestita: "Ajde, sad je dosta, idi u penziju." Ja mu kažem: "Pa ja sam već pet godina u penziji". Ni pre poziva da se vratim u Barselonu nije mi nedostajala košarka sa aspekta trenerskog posla. Tako je i sada. Ali, taman kad dođem u tu fazu, neko me pozove i ubaci rovca u glavu. Drži me neko vreme, pa pusti. Jednog dana moraš da presečeš, tako da bih voleo da me više ne uznemiravaju. Ja sam u penziji. n

O ODUZETOJ TITULI SA ZVEZDOM

KAKO gleda na periode u Zvezdi?

- Da to nisam doživeo, verovatno bi moja trenerska karijera bila siromašnija. Ogromno iskustvo. Bilo je i negativnih, pogotovo kada se igralo sa Partizanom u atmosferi koju je vrlo teško opisati.

o Da li bi promenio svoju izjavu da su mu sudije oduzele titulu sa Zvezdom 2009?

- Ako sam to rekao, onda je istina. Tih godina se dešavalo dosta nelogičnih stvari. Nadam se da se Čović neće naljutiti, ali ja sam ponosan na to šta sam uradio za Zvezdu. Mislim da u svemu što je kasnije postigla, u organizaciji i rezultatima, ima makar malo mog doprinosa. Da kažem to ja, kad već oni nisu.