INTERVJU NOVOSTI NATAŠA KOVAČEVIĆ: Dobrota je zarazna
AKO u rečniku potražite značenje reči hrabrost, pored definicije tog pojma stajaće i lik Nataše Kovačević (26), naše bivše košarkašice, koja je odnedavno nosilac Ordena viteza nacionalnog reda Francuske zbog, kako se navodi u pismu obrazloženja njihove ambasade, "sportskog angažovanja najvišeg nivoa uprkos svim ličnim problemima i iskazanoj podršci mladim sportistima koji imaju poteškoće".
FOTO: D. Milovanović
Devojka koja je postala simbol bezgranične snage ljudske volje i pored svih životnih neprilika koje su je zadesile, u razgovoru za "Novosti" istakla je značaj ovog priznanja koje ono ima za nju, prisetila se puta koji ju je doveo do ovog trenutka i nasmešila se ka budućnosti koja dolazi.
o Šta Orden predstavlja za vas i koliko vam imponuje činjenica da se nalazite u društvu mnogih istaknutih ličnosti koje su kroz istoriju, takođe, dobijali isto priznanje?
- To je velika čast za mene, ali i još veća odgovornost koju ću se truditi da opravdam u godinama koje slede. Moram da istaknem da to nije nagrada samo za jednog pojedinca već za ceo kolektiv koji me je podržavao u proteklom periodu. Prijateljstvo Srbije i Francuske je višedecenijsko i mnogo ljudi je radilo na još većem unapređenju tog odnosa.
o Kako je došlo do toga da uopšte budete nominovani za jedno takvo priznanje i da li je to bilo iznenađenje za vas?
- Veliko iznenađenje za mene, uopšte nisam imala ideju da se tako nešto sprema. Za Orden vas nominuje Ambasada Francuske u Srbiji, kojoj su za to bili potrebni moji lični podaci koje nisu tražili od mene. Vešto su to krili.
TALENATA U SRBIJI UVEK ĆE BITI
I Kako gledate na rezultate i budućnost naše reprezentativne košarke?
- Kada mi je otac pokazao pismo koje je stiglo na adresu moje fondacije, istog časa sam pozvala gospodina Žan-Pjera, predsednika Francuske košarkaške federacije, direktora Gorana Radonjića i moje velike prijatelje, Aleksandra Miletića i Ivicu Vidanovića, bez kojih svega ovoga ne bi bilo i kojima sam beskrajno zahvalna na svemu.
KSS JE MOJA KUĆA
VEĆ neko vreme ste deo KSS. Koja je vaša uloga u tom timu?
- Stvarno sam presrećna što to mesto mogu da nazovem svojom kućom, jer verujem da tu i pripadam i da na ovom mestu mogu najviše da doprinesem. Deo sam marketing sektora, trenutno sam angažovana na više različitih projekata, među kojima se ističe muški kvalifikacioni turnir za OI, koji bi trebalo da se održi krajem juna u Beogradu. Pripreme su uveliko u toku, ali korona je nepredvidiva i teško je planirati stvari nekoliko dana unapred, a kamoli meseci. Trudiću se da svojim radom, kvalitetom, iskustvom i obrazovanjem doprinesem radu Saveza.
o Vaša veza sa Francuskom seže nekoliko godina u prošlost, tačnije baš od trenutka saobraćajne nesreće 2013. godine.
- Da, moj kontakt sa Francuskom federacijom je počeo 7. septembra 2013, istog dana kada se i dogodila nesreća. U toku je bilo EP u Sloveniji za muškarce (zlato osvojila upravo Francuska), mislim da su baš igrali Srbija i Francuska, kada su oni saznali za moju nesreću i tada je gospodin Žan-Pjer dao izjavu da će oni stati uz mene i pomoći mi u budućnosti. Nedugo zatim, ja sam u Parizu uradila tu sportsku protezu, to jest "magičnu nogu", kako je ja zovem, pomoću koje sam se vratila košarci. Od tada smo u stalnom kontaktu, bila sam više puta u poseti njihovom Savezu i to je stvarno jedna lepota odnosa koju ne znam kako tačno i da opišem. Oni su veoma ljubazni, paze na mene i svaki put se tamo osećam kao kod kuće.
o Kako ste zadovoljni radom svoje fondacije, šta se sve uspelo postići tokom ovih godina i kome je ona prvenstveno namenjena?
- Fondaciju sam osnovala samo nekoliko meseci posle nesreće. Naš narod je poznat po tome da u takvim trenucima daje neverovatnu podršku, i meni je ona mnogo značila, to je bio neki vetar u leđa. Započela sam taj projekat pre svega da bih sada bila u situaciji da nekom drugom pomognem i pokušam da vratim deo energije koju sam ja dobila kada mi je ona bila najpotrebnija. Fondacija se donedavno bavila isključivo sportistima ukoliko oni dožive neku težu povredu ili se teže razbole. Takođe, bavimo se i promocijom sporta, a tu smo i da podstičemo važnost obrazovanja kao i osiguranja. To su neka četiri cilja sa kojima sam se ja suočavala posle nesreće i gde sam zapravo osetila vrednost tih stvari. Trenutno, od pre možda samo mesec dana, napravili smo jednu novu akciju pod nazivom "Da sva deca skaču", a za zadatak će imati prikupljanje sredstava za obezbeđivanje deci do 15 godina aktivne sportske proteze koja će im pomoći da potpuno normalno žive, kao i sva druga deca.
FILM ŠALjE JAKU PORUKU
I Uskoro bi trebalo očekivati premijeru vašeg dokumentarnog filma pod nazivom "Skok". Kako je došlo do te ideje i koju priču nam film govori?
- Film je došao na ideju scenariste Aleksandra Miletića i redatelja Ivice Vidanovića iz produkcijske kuće "Sinesport". Sećam se kao juče da je bilo momenta kada smo se mi upoznali. Ja tada još nisam odigrala prvu zvaničnu utakmicu posle saobraćajne nesreće kada su oni meni predočili tu ideju. Film govori o mom povratku na parket i pratio je ceo taj put od 2015. godine, pošto su kamere tu bile sve vreme. Snimali smo i retroaktivno, vraćali smo se na moj život pre saobraćajne nesreće, vraćali smo se u Đer na mesto nesreće, intervjuisali smo moje saigračice iz tog perioda, pojavljuju se i ljudi iz FIBA... Mislim da će se publici dopasti film pošto nije klasičan dokumentarac. Verujem da će poslati jaku poruku da ljudi zaista treba da sarađuju, a možda je moja priča dokaz da zapravo granice ne postoje i da je sve moguće. Premijeru je odložila pandemija virusa korona, bila je zakazana za početak maja 2020. Film je gotov, čekamo da se epidemiološka situacija smiri i da možemo da napravimo premijeru, koja će biti u "Kombank dvorani".
o Da li je po vašem mišljenju filantropija ljudsko pravo ili ljudska obaveza?
- To je dobro filozofsko pitanje o kojem bismo mogli da diskutujemo veoma dugo jer imate argumente za obe strane. Na te stvari gledam tako da ako vidim da u svakom danu mogu da pomognem drugom ljudskom biću na bilo kakav način, to ću svakako uraditi. I nebitno, čak i ako su to neke sitne stvari koje vam se na globalnom nivou ne čine toliko važnim ili značajnim, verujte mi da prave razliku. I mislim da je to na neki način zarazno. Verujem da je dobrota prelazna i da će taj neko drugi možda sutradan takođe osetiti obavezu da pruži ruku podrške. Tako je, između ostalog, bilo i u mom slučaju.
o Na šta ste najponosniji u svom životnom putu koji vas je doveo do ovde?
- Najponosnija sam na prijateljstva koja sam stekla tokom tog puta. Bilo da se ona tiču FIBA, Francuske košarkaške federacije pa preko Crvene zvezde, Ministarstva omladine i sporta do KSS. To su neke niti koje su lepota sporta, jer se na nivou celog sveta uvek oseća neka posebna povezanost tom igrom koja sve sportiste veže.
o Šta budućnost nosi za Natašu Kovačević?
- Volim da kažem da nikad ne možemo da isplaniramo budućnost u potpunosti onako kako želimo, a mislim i da nam je korona prošle godine to i dokazala. Za mene je upravo to lepota života. Tek kad imate usputne prepreke koje dolaze niotkuda zapravo dobijate notu života. Tada se, po mom mišljenju, dešavaju one zabavne stvari. Tako da ćemo videti šta budućnost nosi, zasada sam deo KSS i nadam se da ću radom ovde doprineti srpskom sportu.