ON JE ZASLUŽAN ZA USPON KOŠARKE U EVROPI: Vilmoš Loci (1925-1991), virtuoz igre pod obručima i legenda zrenjaninskog Proletera

Vilmoš Loci, mađarske nacionalnosti, ali Jugosloven po ubeđenju, rođen je 1925. godine u Zrenjaninu, gde je u lokalnom Radničkom, iz naselja Šećerana, započeo uspešnu karijeru. Proslavio se u dresu Proletera i dve sezone u Partizanu, a postao je uzdanica reprezentacije Jugoslavije. Bio je prvi jugoslovenski reprezentativac u svim sportovima sa više od 100 mečeva za nacionalni tim, i vinuo se do pijedestala košarkaških zvezda koje sijaju zauvek.

Prelistavajući album sećanja, njegova mlađa ćerka Aleksandra, u porodičnom domu u Zrenjaninu, otvorila je škrinju lepih uspomena na svog oca. Na gospodina i drugara, pre svega, koji kada nije bio u patikama na košarkaškom terenu, obavezno je nosio odelo i kravatu, voleo život i ljude, poštujući suprugu Mirjanu i učeći svoje dve ćerke, stariju Elizabetu i Aleksandru, da budu iste kao što je on, pravične, druželjubive, sa istančanim osećajem da poštuju prave vrednosti.

- Napustio je ovaj svet 12. jula 1991. godine, ali tu je on negde među nama, sve vidi i šeretski se osmehuje - kaže Aleksandra, prisećajući se pitkih, ali i poučnih životnih lekcija svog oca, koji je, kako je to rekao Nebojša Popović, bio među "100 košarkaških bogova za sva vremena".

Locijevi roditelji bili su Mađari, rođeni u Pešti. Otac mu je kao građevinac poginuo u Albaniji, a majka, bez obzira na to što su se preselili u Zrenjanin, nije naučila srpski, baš kao što se ni Vilmoš nikada nije izjašnjavao kao Mađar, nego kao Jugosloven, koji je obožavao svoju zemlju i pisao košarkašku istoriju, baš kao i Radivoj Žućko Korać, Ivo Daneu, Moka, Kića, Praja, Mirza, Ćosa i svi ostali velikani kraljice igara.

Bio je član zlatne Proleterove petorke, zajedno sa Minjom, Englerom, Katićem i Radojčićem, koja je 1956. osvojila titulu šampiona Jugoslavije i ujedno bila i prva petorka nacionalne selekcije.

- Bio je opsednut tehnikom, sećam se da je kao trener u Abu Dabiju, kupio "Šarpov" radio-kasetofon sa televizorom, preko kojeg smo čuli da je umro drug Tito - nastavlja Aleksandra, uz napomenu da ima sačuvanu kasetu sa improvizovanim radio-emisijama koje je njen otac snimao u slobodno vreme, dok je kao trener radio u Saudijskoj Arabiji.

Nakon bogate igračke karijere, Vilmoš Loci je dve godine bio selektor reprezentacije Centralne Afričke Republike, koju je uspeo da odvede na Svetski šampionat 1974. godine u Portoriku. U šali je govorio, od predsednika Bokase, kad me već nije pojeo, dobio sam orden, a to nije mala stvar.

- Proputovao je ceo svet, ali se nije hvalisavo, busao time, sećam se kada je u Africi imao saobraćajku i bio povređen, mama se jako potresla, a on joj je u pismu napisao: "Ma ne brini, mene krokodil da proguta ovde, ispljunuo bi me" - priseća se Aleksandra, uz napomenu da joj je prijala velikodušnost oca, koji bi joj, dok je bila devojka, samo tiho šapnuo: "Sako mi je u drugoj sobi, zavuci ruku i džep i sve što nađeš, uzmi, tvoje je".

Pokazujući bogatu riznicu medalja, plaketa, pehara, koje od zaborava čuva stariji sin Ivan, novinar po struci, Aleksandra je sa oduševljenjem prihvatila ideju "Novosti" da se već ovog leta, na dan smrti njenog oca, 12. jula u Gradskoj kući u Zrenjaninu, uz prisustvo čelnika Košarkaškog saveza Srbije, izvrši primopredaja zahvalnice sa prvog Svetskog prevenstva u Argentini 1950. godine, koja se slučajno našla u porodičnom spomenaru Locijevih, a svakako pripada Kući košarke u Sazonovoj ulici.

- Nije obožavao leto, zbog odlaska na more, gde je, kada smo uspele da ga ubedimo da pođe, po ceo dan, izbegavajući plažu i kupanje, sedeo u kafiću i igrao šah, pobeđujući lokalne šampione. I ono što ga je izluđivalo u Arabiji je pesak, zadržao se tamo samo šest meseci upravo zbog silnog peska i klime - završava priču o svom ocu Aleksandra Subotić, ističući da je umro u svom Zrenjaninu, koji je voleo iznad svega, u kojem je radio kao trener, ali i živeo skromno, kao običan čovek, ne kao košarkaška zvezda, a u stvari je bio veliki svetski as.