VLADE ĐUROVIĆ: Fudbalska bolest napala košarku

Već neko vreme to pitanje stoji poput giljotine nad našom košarkaškom budućnošću. Priroda je neumoljiva, igračima koji su nam doneli toliko radosti u godinama za nama otkucava biološki sat. Potrebno je da nova lica uskoče u njihove patike i nastave putem uspeha.

Međutim, suočavanje sa tim se već duže vreme gura pod tepih, zbog čega bi budućnost mogla da bude mračna. Pre samo nekoliko dana, doživeli smo udarac realnosti u meču sa Švajcarskom.

- Mislim da su glavni problem treneri - priča, za "Novosti", prekaljeni košarkaški stručnjak Vlade Đurović. - Danas imamo hiperprodukciju trenera, stvar je u tome što svi oni kreću od mlađih kategorija da prave rezultate kako bi ih neko zapazio. Počinju da se bave taktikom, a ne obukom igrača. Zato kasnije igrač dođe u prvi tim kao "invalid", jer nije prošao obuku. I takvih igrača ima napretek i u "večitima" i u ostalim klubovima. U košarci postoje tri faze koje se ne smeju preskakati - faza obuke, faza usvajanja i faza usavršavanja. U Zvezdinom sastavu su sedmorica stranaca, što je za mene neverovatno. Tu nema prostora za naše igrače i šta onda selektor može da očekuje od momaka koji igraju po dva minuta.

Crvena zvezda je angažovanjem Saše Obradovića za šefa stručnog štaba okrenula novi list. Iz usta predsednika Nebojše Čovića smo godinama mogli da slušamo kako će se okosnice tima praviti oko domaćih igrača. Iako su iz filijale FMP prekomandovana dvojica Aleksa - Radanov i Uskoković, čini se da će se njihovo bitisanje u timu svesti na mahanje peškirima.

Od onih sa malo dužim stažom tu su Davidovac i Dobrić. Prvi ima svoje minute, najviše zbog činjenice da je upotrebljiv na više pozicija, ali ga često guše "strani plaćenici", dok je drugom uloga kod svih pređašnjih trenera bila minorna. Šta tek reći za Borišu Simanića, momka koji je ne tako davno, tada kao jedva punoletan, "strpao" Realu usred Madrida deset poena na svom evroligaškom debiju. Danas često nije ni u prvih 12. Takvih primera ima mnogo - Nikola Rebić, Marko Tejić, Petar Rakićević, Aleksandar Cvetković, Dušan Ristić i drugi, koji su apostrofirani kao igrači od kojih se mnogo očekivalo, da bi ubrzo sreću potražili preko "grane".

I Partizanu se u prethodnoj sezoni dešavalo da na terenu ima petorku legionara.

Međutim, slika je nešto bolja, s obzirom na to da su iz zimskog sna probuđeni nekadašnji Megini talenti Rade Zagorac i Ognjen Jaramaz. Tu je i uvek zahvalni Nikola Janković na centarskoj poziciji, a ohrabrujuća vest je sve veći prostor koji dobija Uroš Trifunović. Opremu je zadužio i nekadašnji "zvezdaš" Nemanja Dangubić, kao još jedna velika nada srpske košarke koja nije procvetala do kraja. Slučajevi Stefana Jankovića i Nikole Jovanovića su tek posebne priče. Školovani u Americi, igraju za "večite", ostali nedorečeni.

Jedan od razloga sve manje produkcije budućih seniorskih reprezentativaca u crno-belom timu je i izostanak Duška Vujoševića kao glavnog alhemičara, od čije ruke je nastao veliki broj vrhunskih asova. Najbolji primer je Marko Pecarski, svojevremeno najveći talenat evropske košarke sa kojim se, blago rečeno, nije najbolje rukovalo. Od braće Aranitović se takođe mnogo očekivalo, pogotovo od mlađeg Aleksandra, koga su i učestale povrede znatno "osakatile".

- I pored svega toga nisam veliki pesimista, zato što verujem da će uvek biti igrača jer smo mi nacija kojoj je košarka prirasla za srce. Problem je u tome koliko smo ih izgubili u borbi za rezultat. Ne osuđujem te trenere kojima su plate "fenomenalno" male i žele da što pre obezbede odlazak u inostranstvo. Zbog toga oni preskaču osnove u radu sa mladima, a toga pre nije bilo, jer su treneri poput Novosela ili Tanjevića ostajali godinama u istom klubu i to je odlučujući faktor razlike. Nikad nisu, a i ne možemo da očekujemo da se talentovana deca pojavljuju samo u Beogradu. Pa, Divac je došao iz Prijepolja, Bodiroga iz Kleka, Jokić je iz Sombora. U vreme bivše Jugoslavije su samo Slavnić i Kapičić bili iz Beograda. Nesporno je da budući asovi moraju da dolaze iz manjih mesta i zato moramo da obratimo pažnju kako treneri rade sa njima na početku i da li im na pravi način demonstriraju košarkaške osnove. To je jedan začarani krug koji moramo da menjamo ukoliko ne želimo da nam se dogodi sudbina fudbalske reprezentacije - konstatuje Đurović.

Ruku na srce, ne bi trebalo svu krivicu svaljivati na leđa trenera. Ima nešto i do samih igrača i njihove indolentnosti, kao i nezajažljivosti navijača za trofejima. Međutim, nipošto ne bismo smeli da dozvolimo da nam decu razvijaju inostrani klubovi umesto naših, kojima to treba da bude primarni zadatak.

Sada su svetla reflektora uprta u Nikolu Jokića, koji bi uz Bogdana Bogdanovića, Vasu Micića i Nikolu Milutinova trebalo da u godinama pred nama predvodi naš nacionalni tim. Međutim, šta ćemo kada se ta svetla ugase? Da li je potrebno da doživimo još jedan šamar i budemo svedoci novog posta od osam ili više godina, kao u periodu sa početka veka. Često se hvalimo da smo zemlja košarke. Možda je vreme da sa reči pređemo na dela, pre nego što bude prekasno.

Zapratite Novosti sport na Fejsbuku