HRVAT ŠOKIRAO REGION: "Film o Draženu Petroviću je potpuni promašaj, pitajte Sašu Đorđevića ..."

Za simboličan dan premijere izabran je 22. oktobar, dan rođenja "košarkaškog Mocarta", međutim, prvo prikazivanje filma naišlo je na izuzetno burne reakcije u Hrvatskoj.

Veliki broj onih koji su imali priliku u Šibeniku da gledaju dokumentarac o Draženu Petroviću nisu bili oduševljeni, čak i brat Aco je bio zakopčan posle premijere. 

- Ne želim da upadnem u zamku kao 1995. godine, kada sam u nekoliko emisija izrazio nezadovoljstvo idejom akademskog vajara Vaska Lipovca koji je radio spomenik Draženu koji i danas stoji u dvorištu Olimpijskog muzeja u Lozani. Mi smo svi u tom trenutku hteli neku realističnu statuu, da Dražen ima prepoznatljivo lice, a na kraju se pokazalo da je to vajarevo umetničko delo sasvim i zaživelo - rekao je Aco Petrović i istakao da film posmatra kao "umetničko delo", a ne "dokumentarac".

- Ovo je jedan sasvim drugačiji pogled koji nije toliko vezan za košarkaški teren. Ljudi se bune da nije prikazano ovo ili ono razdoblje, neka konkretna utakmica, ali u 99 minuta filma nema prostora za predstavljanje svih uspeha. Pa to ne bi stalo ni u film od četiri sata. Svako ima pravo na svoje mišljenje, tako je to s umetnošću, a reditelj je hteo da prikaže Draženovu ličnu stranu.

U filmu pak nije prikazan tragičan trenutak, kada je Dražen Petrović stradao u saobraćajnoj nesreći u Nemačkoj, i to dok je spavao dok je za volanom bila njegova devojka Klara Salanci.

Glavnu ulogu u filmu tumači Domagoj Nižić, a Šibenčani su ljuti jer smatraju da u filmu nema dovoljno rodnog grada najvećeg hrvatskog košarkaša. A jedan od onih koji je direktno kritikovao dokumentarac je poznati hrvatski novinara Saša Čobanov. I to sa naslovom: Film o Draženu je potpuni promašaj. Reditelj kao da nije znao o kome snima film.

Tekst prenosimo u celosti:

Danilo Šerbedžija imao je priliku stvoriti živopisniji, kontroverzniji i ljudskiji portret košarkaške ikone, priliku koja bi mlađim generacijama pokazala da iza božanstva stoji ipak samo čovek od krvi i mesa. Dražen u Hrvatskoj ima status sveca, bezgrešne gromade koja nikad u životu nije napravila ništa pogrešno. Naravno da to nije tačno. To i ne može biti tačno. Čak i ako je reč o Draženu.

- Dražen Petrović priredio mi je dva najgora dana u životu. Prvi se dogodio u Zagrebu, kad je u dresu Cibone protiv mog Simaka u Kupu prvaka u sezoni 1985/86. zabio 47 poena. Cibona je pobedila 111:95, a Dražen je iz igre gađao 19:23. Drugi je bio 7. juna 1993, kad sam primio telefonski poziv u kojem su me obavestili da je Dražen poginuo u saobraćajnoj nesreći u Nemačkoj, vraćajući se s evropskih kvalifikacija koje je igrao za svoju Hrvatsku. Još uvek ne mogu da dođem sebi i mislim da se to nije dogodilo," jednom je rekao veliki Dan Piterson.

Legendarni američki trener je u ovih nekoliko kratkih rečenica uspeo maksimalno precizno i savršeno tačno da sažme svu suštinu onoga što je bio i ostao Dražen Petrović te ova njegova misao je mogla biti idealan predložak za scenario filma "Dražen" reditelja Danila Šerbedžije. Nažalost, nije bila.

Dražen je bio više od običnog igrača. Bio je personifikacija neuništive želje, ustrajnosti i ljubavi prema sportu. Bio je toliko iznad sporta kojim se bavio da je s njim na čelu košarka postala pokret, čak i religija, a on mesija koji je jednim potezom, grimasom ili rečju mogao pokrenuti mase i naterati ih da ga bespogovorno slede. Zato su Pitersonove reči toliko moćne jer predstavljaju suštinu onoga što je bio Dražen, jedan od retkih kojem ne treba navesti prezime da bi svi znali o kome se govori. Bio je strašan protivnik, kojeg su se suparnici plašili i istovremeno mu se divili, te genije čija je smrt paralizovala ne samo Hrvatsku, već i čitav košarkaški svet.

Nažalost, tu veličinu Dražena Danilo Šerbedžija u svom dugo iščekivanom filmu nije uspeo da prikaže ni izbliza. Film je ambiciozno krenuo pokušajem da prikaže biografiju jednog od najvećih hrvatskih itova, ali negde na tom putu ambicija je zakazala. Osim simpatičnih prvih dvadesetak minuta, u kojima pratimo njegovo odrastanje u Šibeniku i početak zaluđenosti košarkom (moramo pohvaliti odličnog Tonka Stošića, 14-godišnjaka koji tumači malog Dražena), film se gubi i puca po svim šavovima.

Hladan je, prazan, lišen emocija i strasti, svega onoga što je činilo Dražena većim od života. Likovi su površni, gluma ispod nivoa amaterizma, dijalozi bledi i prazni, tako da se čini da gledamo nekakvu sapunicu, a ne film o jednoj od najvećih ličnosti čitave hrvatske istorije. Čak ni sjajna Zrinka Cvitešić u ulozi Biserke Petrović nije mogla svojom energijom spasiti ono što se nije moglo spasiti.

Koliko god se trudili, gledajući film nikako nismo mogli osetiti težinu Draženova puta, njegove životne misije i borbe, kao i neverovatnu volju koja ga je gurala najpre prema vrhu, a potom i prema večnosti. Draženov život bio je puno više od niza proizvoljno prikazanih situacija, ali u Šerbedžijinom filmu on se sveo upravo na banalno nizanje crtica iz karijere genija, a pritom nam nije jasno zašto je reditelj odlučio prikazati baš njih, a ne neke druge.

Nema nikakve logike u tome što je Šerbedžija od svih detalja izdvojio krajnje nebitnu utakmicu u kojoj je Dražen juniorima ljubljanske Olimpije ubacio 112 poena (kako bi srušio rekord Radivoja Koraća od 99 poena u jednoj utakmici), a nije, kad se već odlučio na takav pristup, dao prostor majstorici Šibenka - Bosna 1983, šokantnim porazima od Zadra i Sovjeta 1986, Evrobasketu 1989. u Zagrebu te finalu protiv drim-tima 1992 - epizodama koje su bez ikakve sumnje hajlajti čitave karijere velikog Šibenčanina.

Utisak je da se Šerbedžija pogubio u svom naumu. Kao da ni sam nije znao što je tačno želeo da prikaže. Pokušavajući da pokrije sve, na kraju nije prikazao skoro pa ništa.

Umesto da prodre u Draženovu srž i približi nam tog čoveka kojeg volimo, cenimo i obožavamo, film se guši u jeftinoj patetici koja postaje nepodnošljiva kako minuti prolaze. Umesto da nas vodi u njegov svet i otkriva do sad nepoznate detalje iz života, Šerbedžija nam servira reciklirane priče, ispričane već toliko puta da su postale suvoparna dosada.

Ni u jednom trenutku ne osećamo zašto je Dražen bio tako veliki, zašto je njegova priča bila više od košarke, više od pobeda, više od njegovih naoko običnih koraka po parketu. Scenario izgleda kao nespretan školski zadatak, a Dražen kojeg poznajemo – onaj strastven, neuništiv, gotovo pa herojski lik – ovde ne postoji. Jednostavno, ne osećamo zašto je postao ono što je bio.

Čak i u delovima filma koji prikazuju njegove početke u Americi ne vidimo unutrašnju dramu koju je proživljavao boreći se s ignorisanjem i nerazumevanjem trenera Portlanda Rika Adelmana. Taj deo, koji je valjda trebalo da bude kulminacija filma, nije ništa više od površnog nabrajanja događaja. Draženov boravak u NBA ligi sveden je na nekoliko krutih, robotizovanih replika i niti u jednom trenutku ne otkriva unutrašnji nemir koji ga je progonio u želji da svima dokaže da tamo nije zalutao, već da je zaslužio biti rame uz rame s najboljima na svetu.

Naravno, bilo bi iluzorno očekivati da autor filma u stotinjak minuta može ispričati svaki detalj Draženove nevjerojatno sadržajne karijere, i to zapravo nije ni trebao učiniti. Ovaj film nije morao podilaziti svima niti mu je bila zadaća ispuniti očekivanja svih koji su voleli Dražena, ali je i te kako mogao uhvatiti jedan ugao i barem njega obraditi kako treba. Asif Kapadia, verovatno najveći majstor dokumentarnog filma na svetu, u svojim remek-delima 'Maradona', 'Senna' i 'Amy' poslužio se upravo takvim načinom pripovedanja.

U 'Maradoni' nije imao potrebu prepričavati čitav život Malog Zelenog. Znao je da bi na taj način dobio nepotreban čušpajz svega i svačega i samim time ispodprosečan uradak. Umesto toga se odlučio posvetiti isključivo jednoj sekvenci iz života argentinskog čarobnjaka i čitav fokus stavio na nju. Pažnju je usmerio na četiri nezaboravne godine u Napulju. Kroz taj ugao, Kapadia je uspeo uhvatiti i pokazati celog Maradonu, onakvog kakvog ni njegov najgori pad nije mogao zaseniti.

Šerbedžija je mogao odabrati sličan način naracije, posvetiti se detaljno jednom segmentu Draženova života, odraditi to pažljivo, precizno i detaljno, te tako snimiti korektan i dostojan film. Umesto toga, odlučio je da će forte biti tanka i banalno ispričana ljubavna priča između Dražena i Renate, a ona nas ni približno nije uspela dotaknuti kao što je redatelj naumio. Vrhunac razočaranja dolazi u završnim scenama, koje su, umesto da budu dirljive i potresne, ispale nepotrebne i čak tragikomične.

Šerbedžija je promašio srž onoga što je Dražena činilo posebnom figurom. Draženovo nasleđe je puno više od romantiziranih anegdota i trivijalnih momenata. Njegova priča je o neuništivoj energiji, nepokolebljivoj volji i strašnoj strasti za igrom, a te su dimenzije izostale u filmu. Film nije uspeo približiti gledatelje Draženovoj unutarnjoj borbi, fascinantnim uspesima i izazovima s kojima se suočavao, ostavljajući nas s osećajem da nismo dobili suštinu jedne od najvećih sportskih priča.

I kao da to nije dovoljno, film se u ključnim trenucima povlači pred izazovima, bez hrabrosti da zagrebe ispod površine Draženovog mita. Šerbedžija je imao priliku stvoriti živopisniji, kontroverzniji i ljudskiji portret košarkaške ikone, priliku koja bi mlađim generacijama pokazala da iza božanstva stoji ipak samo čovek od krvi i mesa. Od tragedije, Dražen u Hrvatskoj ima status sveca, bezgrešne gromade koja nikada u životu nije učinila ništa pogrešno. Naravno da to nije tačno. To i ne može biti tačno. Čak i ako je Dražen u pitanju.

On je bio zajeban lik, na parketu prgav, bezobrazan i nemilosrdan. Nije se libio tricama i koševima provocirati protivničke tribine, a neretko je ulazio u verbalne, pa čak i fizičke sukobe s rivalima. Na kraju, pitajte Sašu Đorđevića što misli o tome. Bilo bi jako zanimljivo da je reditelj barem pokušao Draženu, makar nakratko, skinuti s glave božanski oreol nedodirljivosti i svetosti te ga prikazati kao običnog smrtnika sa svim manama, slabostima, brigama, gresima i demonima. Šteta, ta je prilika ostala neiskorišćena, a Šerbedžijin Dražen ostao je zamrznut, statičan i dalek.

Film 'Dražen' propustio je postati posveta, propustio je da zabeleži ono zbog čega smo svi mi odrasli s njegovom veličinom jedva čekali otići u bioskop, nadajući se da ćemo se barem na dva sata vratiti u detinjstvo, kad smo na čelu s NjIM bili najbolji na svetu. Umesto toga, izašli smo na ulicu prilično zbunjeni i s ogromnim upitnikom iznad glave – je li reditelj uopšte razumeo veličinu čoveka kojeg je pokušao da prikaže? Bojimo se da nije. A ako jeste, jednostavno nije dorastao tom zadatku. Zato smo dobili loš film nedostojan Draženovog nasleđa.

Šerbedžija nije uspeo prikazati kompleksnost Draženove osobnosti niti suštinu njegove borbe i uspeha. Film nema potrebnu dubinu koja bi ga učinila autentičnim i emocionalno punim. Nije uhvatio onaj žar, strast i žestinu koja je Dražena definisala, već je ostao na površini s jednim plitkim i pojednostavljenim prikazom. Prikazati Dražena kao običnog čoveka s manama, koji se suočava s izazovima, bio bi hrabriji i istinitiji pristup, ali Šerbedžija je propustio tu priliku.

Dražen je bio kultna ličnost koja je nadilazila sport; njegovo nasleđe je ogromno i zaslužuje film koji to može dostojno predstaviti. Nažalost, Šerbedžijin film nije uspeo da prenese pravu veličinu Dražena Petrovića i ostavio nas je s osećajem neispunjenosti i razočaranja - završava se tekst.

Bonus video:  Nikola Jokić - od dobroćudnog debeljuce, do najboljeg i najplaćenijeg košarkaša na svetu