"BIO SAM SRBIN U HRVATSKOJ" - Peđa Stojaković "otvorio dušu" govorio o ratu, odrastanju, Zvezdi...

Nekadašnji košarkaš Sakramento Kingsa rođen je u Slavonskoj požegi, a kao veoma mlad, 1992. godine morao je da napusti kuću i preseli se u Beograd, gde je zaigrao za Crvenu zvezdu. 

Gostujući u podkastu "Knuckleheads" sa Kventinom Ričardsonom i Darijusom Milerom Stojaković je otkrio do sada nepoznate detalje. Na startu se prisetio početaka u NBA ligi. 

- To je bilo u prvih deset ili 15 utakmica koje su bile veliki izazov za mene, sećam se da je moj prvi šut u NBA ligi, protiv San Antonija, promašio čitavu konstrukciju. Bio sam tako nervozan. Konkretno, ima jedna utakmica protiv Portlanda kada je Majk Danli bio trener i imali su sastav od puno dobrih igrača. Rašid Valas je igrao krilo, ušao sam sa klupe i trebalo je da ga čuvam. I to nije bio onaj momenat kada ulazite samo u igru, već mi je rečeno: Idi pravo na ovog momka. On se postavi, okrene i šutne preko mene, tako je bilo dva ili tri puta, pa sam brzo bio nazad na klupi. Verovatno se svima dešavalo, NBA je drugačija liga i to shvatiš kada vidiš brzinu, fizikalije…, počeo je Stojaković.

Govorio je potom popularni "Peja" o ratu u tadašnjoj Jugoslaviji, odnosno kako je to uticalo na njega. 

- Odrastao sam u zemlji koja se zvala Jugoslavija, multietničkoj. Moja porodica i ja smo bili Srbi koji žive u Hrvatskoj. Igrao sam košarku u školi, rekreativno. Kada sam bio osmi razred krenuo je rat, pa sam sa porodicom bio nateran da ostavim sve iza sebe i preselim se u Srbiju, Beograd. Tu je sve i počelo, bio je jedan trener iz Crvene zvezde koji je zvao i rekao da ima prijatelja iz vojske koji me je video kako igram i da želi da mi pruži priliku. Imao sam 14 i bio sam visok, mada nisam imao veštine sem koordinacije. To mi je bio prvi ozbiljan kontakt sa košarkom, trenirali smo svaki dan i kliknulo je.

U košarci je pronašao izlaz i utehu tokom rata... 

- Košarka mi je bila izlaz, pomogla da nađem nešto pozitivno u životu. Gledajući roditelje kako napuštaju sve iza sebe i muče se, ostavljaju sve na čemu su radili celog života… I danas mislim o tome, da rata nije bilo, ne znam da li bih igrao košarku. Odrastao sam u malom mestu od 20.000 ljudi, jedini sport koji smo igrali bio je u školi. Verovatno bih nastavio koracima mojih roditelja, radio šta i oni, na njivi ili u farmi. Život je nepredvidiv kao i ono sa čim se susrećemo svaki dan. Ovo je blagoslov, našao sam izlaz i fokusirao na košarku. Srećan sam što sam imao trenera koji je učitelj i mentor, pa me je naučio osnovama igre i otključao me, izazvao domino efekat. Za jednu godinu sam postao najbolji igrač u državi za samo jednu godinu.

Sa samo petnaest godina Peđa je postao profesionalac u redovima Crvene zvezde. 

- Ludo… Neverovatno je, igrao sam protiv muškaraca. Potpisao sam prvi profesionalni ugovor sa 16 godinu dana kasnije kada sam otišao u Grčku. Počeo sam da stvaram i vraćam roditeljima ono što su izgubili, da obnovim njihov život. Majka mi je umrla pre dve godine i nikada u tome zapravo nisam uspeo. Osećao sam zadovoljstvo jer mogu da stvaram i pomažem porodicu, a pritisak nastupa je bio na nivou da ostanem u timu. Čim sam potpisao, znao sam da ako ne igram dobro, neko će me zameniti. Naučio sam dosta o profesionalizmu, da budem na vreme na treningu, da znam odgovornosti profesionalnog sportiste i da je to sve vredno stvarati za porodicu, završio je član Kuće slavnih, Predrag Stojaković.

BONUS VIDEO: Oni su naš ponos! Posle Đokovića, Jokiću uručeno značajno priznanje